Убрзо по избору, председница Хрватске изјавила је да су сви грађани Хрватске Хрвати. Та њена изјава није прошла незапажено. Неки су у њој препознали ставове оца домовине, Анте Старчевића, па су је због тога, не без разлога, осудили. Међутим, та изјава заслужује да буде размотрена не само са становишта историје већ и актуелне политике Хрватске зато што садржи претеће поруке, што је супротно интересима демократских права и националних слобода.

ФЕУДАЛНИ ПРИНЦИП

На самом почетку разматрања изјаве хрватске председнице да су сви грађани Хрватске Хрвати треба рећи да та идеја у хрватској политици није нова и није никакав хрватски изум. Она вуче корене из давно преживелог феудалног друштва Европе. У најтешњој је вези с феудалним принципом, који је гласио овако: „Чија земља, онога и вера“, што је значило да, ако је феудалац, поседник земље, био римокатолик, и његови кметови, феудални подложници, хтели не хтели, били су римокатолици. После Француске револуције из 1789, када је нацији придавана већа важност него у претходном периоду, поменути феудални принцип доживео је трансформацију па је гласио: „Чија земља (држава) онога и нација“. Другим речима, према познатом швајцарском теоретичару државног права Јохану Каспару Блунчлију, „народ је велик колико и држава“. Полазећи од таквог става, а с намером да изграде велику мађарску државу, која би се протезала од Карпата до Јадрана, мађарски државни сталежи су се већ крајем XVIII века држали девизе да на тлу Угарске постоји само један, и то мађарски „политички“ или „дипломатички“, данас бисмо рекли уставни или конститутивни народ. Дакле, без обзира на етничку припадност, сви становници Мађарске чинили су мађарски „политички“ народ. Зато што су Срби из Угарске и Хрвати схватили да им од такве мађарске политике прети опасност од помађаривања, пружали су јој одлучан отпор. Међутим, ту исту политику, коју су осуђивали и против које су се у оквирима Угарске борили, Хрвати су пригрлили и њу су од средине XIX века у односима са Србима у Хрватској доследно спроводили.

Прихватањем мађарске државно-феудалне идеологије и из ње извирућег права, хрватско грађанско друштво, предвођено ђаковачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером, Антом Старчевићем и њиховим наследницима, држало се у оквирима своје државе истих принципа којих су се у оквирима Угарске држале мађарске владе све до слома Аустроугарске 1918. године. По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског „политичког“ народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, без обзира на националну, па и верску припадност, чинили су део хрватског „политичког“ народа.

СИСТЕМАТСКО ИЗОСТАВЉАЊЕ

Судећи по томе, у Хрватској и није било Срба, јер су они чинили део хрватског „политичког“ народа и у политичком смислу били су Хрвати православне вере. С намером да једну политичку фикцију, да у Хрватској нема Срба, остваре и у пракси, у Хрватској су од средине XIX века до слома Аустроугарске 1918. предузимане многе административно-политичке и културно-просветне мере. С тим задатком и с таквом намером у каталогу Прве изложбе далматинско-хрватско-славонске, одржане 1864. године, Срби нису исказани по националној припадности, што је, рецимо, био случај с неупоредиво малобројнијим Циганима и Јерменима. Срби су исказани по религиозној припадности, као Хрвати грчко-источне, односно православне вере. Како се тежило стварању хомогеног хрватског „политичког“ народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име систематски је изостављано где год се могло изоставити. Тако је, на пример, Српска православна црква редовно називана „грчко-источном“ и „грчко-несједињеном“. У одређеним круговима Срби никад нису називани својим националним именом, већ разним погрдним, као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тј. Шиптари) „они који себе крсте Србима“, „такозвани Срби“, Бизантинци и слично. Из истих разлога, ради стварања јединственог хрватског „политичког“ народа и етнички чисте Хрватске, која би се, по речима Еугена Кватерника, протезала од Салцбург-тиролских Алпа до Проклетија, читав школски систем је од 1874. године био у служби хрватизације. Ћирилица као српско писмо на разне начине била је потискивана и забрањивана, а српска застава и српски грб као национални симболи такође су били забрањивани. Политика непризнавања Срба у Хрватској, по речима Светозара Милетића, изродила је немиле појаве, „јер је семе раздора пало на увређено осећање народа србског“.

Не пристајући на понижење и одлучни да се супротставе свим покушајима хрватизације, током 1866. године Срби су поднели више захтева којима су хтели да се заштите, да сачувају своју националну посебност. Тражили су од Сабора Хрватске да донесе закон о политичкој равноправности Срба са Хрватима; да народна равноправност стекне важност у законодавству и управи; да у жупанијама, срезовима и општинама, у којима су имали већину, у званичној употреби буде ћирилица; да у свим органима власти буду заступљени у сразмерном броју; да надзор над Српском црквом и вероисповедним школама држава повери Србима и да Срби имају право на сразмерну државну помоћ „за сва заведења“ за која имају и Хрвати.

Политика непризнавања Срба у Хрватској, по речима Светозара Милетића, изродила је немиле појаве, „јер је семе раздора пало на увређено осећање народа србског.“

Држећи се принципа поменутог теоретичара државног права Јохана Каспара Блунчлија „да је народ велик колико и држава“, што значи да сви становници Хрватске чине јединствен народ Хрвата, лист Позор, гласило Штросмајерове Народне странке, одбацио је 1866. године све српске захтеве и запретио је Србима да, ако буду инсистирали на истицању своје националне посебности, ако не буду пристали да буду Хрвати православне вере, да ће их Хрвати „из запада гонити идејом народнога јединства проти њиховој истој вољи, рушити ћемо силом освједочења све границе, које буду дизали, ништити ћемо моћју свеобће цивилизације све запреке, које буду постављали јединству народа, кога је Бог једним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити стару повиестницу новом, промиенити установе, попримити другу повиестницу новом, промиенити установе, попримити другу политику, све у духу западне цивилизације; али до тада бити ћемо један народ…“

СРАМНО И ЗЛОСЛУТНО

Време и каснији догађаји показали су да то није била само претња. Било је то озбиљно упозорење, којег су се хрватски политичари, и то не само Старчевићеви праваши већ и тзв. обзораши, наследници политике Ј. Ј. Штросмајера и Фрање Рачког, који су словили као Југословени, потом следбеници Јосипа Франка и Павелићевих усташа, у пракси доследно и придржавали. Да би Србе, тај реметилачки фактор који је стајао на путу стварања велике и етнички чисте Хрватске, присилили да постану Хрвати, догурали су до познате одлуке усташа која је гласила: једну трећину Срба ћемо убити, једну трећину преверити а једну протерати.

Мађарска политика, која је инсистирала на идеји да су сви становници Угарске у политичком смислу Мађари, довела је 1848/1849. године до револуције и до великог броја људских жртава и материјалног разарања. Иста таква дуготрајна хрватска политика у време Независне Државе Хрватске уродила је геноцидом почињеним над Србима, а у време распада Југославије до њиховог етничког чишћења. Поставља се питање: да ли хрватска председница поновним прихватањем става да су сви становници Хрватске Хрвати свесно иде на неко ново заоштравање, на неки нови обрачун са Србима? Да ли је, по њеном мишљењу, и преосталих четири одсто Срба у Хрватској много, па их треба похрватити? Тешко је поверовати да се њена изјава о томе да су сви становници Хрватске Хрвати случајно подудара с вишедеценијском националистичком и шовинистичком хрватском политиком. Само наивни могу прихватити њено објашњење да је поменуту изјаву дала зато што би обраћањем грађанима и грађанкама Хрватске изоставила и повредила сељаке, који нису грађани. У сваком случају, њена изјава није само недемократска и антицивилизацијска. Она је срамна и злослутна. Као таква, заслужује да буде јавно жигосана.

www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/kolinda-klijan-e-zlog-semena/

2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ