ДИМИТРИЈЕ ВОЈНОВ

Цену преласка кинематографије у приватне руке одавно плаћамо, само је сад помало тужно када та цена дође и буквално на наплату

Сада, када се улази у завршни чин хропца Авала филма, време да видимо које су све грешке довеле до тога да ова кућа нестане, што је можда било неминовно а можда и није, и да извучемо поуке.

Ни у свом златном добу Авала Филм није била рентабилно предузеће. Држава је у више наврата разним санацијама, банкарским кредитима или фузијама са другим предузећима покушавала да га очува. На челу Авала филма од самих почетака врло често су били крајње нестручни кадрови, познат је случај једног од директора који је имао тешкоће да изговори реч „кинематографија“, а ни они који су били стручнији нису допринели стабилнијем пословању. На крају је Авала дочекала транзицију у којој више није ни било јасно у чију корист раде управе друштвених предузећа.

Чак и чувене услуге страним продукцијама које су реализоване у Авали нису биле исплативе али су имале свој резон – обезбеђивале су држави девизни прилив, а понекад су наплаћиване и у техници коју би екипе по завршетку снимања остављале код нас. Томе свему треба додати и чињеницу да је Авала у СФРЈ имала озбиљног конкурента о добро организованом Јадран филму.

ДА ЛИ ЈЕ НЕКО ХТЕО ДА ОЖИВИ АВАЛУ? НЕ!
Међутим, чињеница да Авала филм, економски гледано, од оснивања представља рупу без дна не значи да она није огледало наше кинематографије која због малог тржишта, и јачег ауторског у односу на репертоарско усмерење, и иначе добија државне субвенције. Штавише, субвенције сада не обухватају само снимање филмова већ и стимулације за гледаност и квалитет, а ускоро ће и пружање услуга странцима бити финансирано државним новцем. У том смислу, велико је питање да ли је боље да се државни новац слива у једно такво предузеће или у руке приватника. Заступници приватника свакако имају право када претпостављају да улазак јаче конкуренције доводи до већег запошљавања људи у појединим секторима.

avalafilm01Авала филм је произвела више стотина дугометражних и краткометражних, играних и документарних филмова. Прво што је престала да ради била је производња филмова која је прешла у руке приватника. Јасно је колико новца је овом одлуком избачено из њеног годишњег обрта. Тако смо добили ову карикатуру кинематографије са јако мало правих продуцената и пуно јебиветара који, захваљујући страначкој вези или личној популарности, држе узде филмских пројеката. Мало ко је срећан са њима, али да ли би неко одустао од тих фирми и оживео Авалу као продуцента? Не.

Укидањем једног гломазног, али ипак професионално устројеног предузећа изгубили смо много. У Авали су некада Михиз и Слободан Селенић, потом Миша Радивојевић, читали сценарије и уметнички руководили. Данас ниједна продуцентска кућа не само да нема тако кредибилно уметничко руководство већ такве људе ни не запошљава ни не консултује.

Затим, техничке услуге. Део њих више не постоји, за све остале су се нашле алтернативе. Да ли је неко спреман да се успротиви лобијима који су у међувремену направили своје савременије студије и жртвује део средстава за продукцију како би се Авала реновирала? Не.

ЕСНАФ ЈЕ „ПРОДАО“ АВАЛУ
Услуге странцима, по којима је Авала била позната. Једина константа у управним одборима ФЦСа од доласка СНСа на власт су лобисти из тог домена. Да ли би они били спремни да програм субвенционисања страних продукција буде ексклузивно везан за Авалу? Не.

avalafilm03Дакле, у самом еснафу не постоји суштинска спремност да се препозна корист од Авала филма и једино што је сада преостало јесте покушај да се некако избави тај филмски фонд како би се на исправан начин убудуће чувао и експлоатисао.

У тој области предстоји нам тешка борба. Прво треба сазнати којим правима Авала заправо располаже, а затим и заштитити та дела и то не само као информацију (у смислу да у неком облику можемо да их погледамо) већ и као ауторско право (да се ти филмови могу легално дистрибуирати и да њихови аутори могу да добију припадајуће тантијеме) али и као артефакт (филмске копије и све оне форме физичког постојања једног филмског дела). Коначно, ако и успе покушај да се ова оставштина издвоји на лицитацији, поставља се питање ко би преузео даљу бригу о њему. Морамо имати на уму да се наша кинематографија не може подичити ни бригом о новим филмовима.

Цену не само власничког већ и буквалног преласка кинематографије у приватне руке, ми одавно плаћамо, као аутори и као гледаоци. Само је сада помало тужно када та цена пред нама дође и буквално на наплату.

Стари кадар

www.standard.rs/kultura/31541-аутопсија-авала-филма

0 гласовa