ПРОТЕРИВАЊЕ 250.000 Срба из Хрватске и темељно затирање сваког њиховог трага на овим просторима током прошлонедљног обележавања овог догађаја у Хрватској добило је нови ђавољи жиг. Срби су, чуло се из званичног Загреба, затрти да би се од Младића спасли муслимани из Бихаћа!

Акција хрватске војске и полиције „Олуја“ имала је хуманитарни карактер – чуло се на Книнској тврђави 5. августа из уста Колинде Грабар Китаревић, затим Питера Галбрајта, бившег амбасадора САД у Хрватској, и „мајке Сребренице“ Мунире Субашић.

Питер Галбрајт овако је на једној телевизији елаборирао хрватски „хуманитарни интервенционизам“:

– Након што је Сребреница пала, Младић је усмерио позорност на Бихаћ и тамо је оперисао на исти начин, могли смо очекивати нових 40.000 мртвих младића и мушкараца. НАТО није био спреман умешати се да би спасао Бихаћ. Једина алтернатива је била да Хрвати крену у акцију и спасу Бихаћ. Ако желите знати ко је одговоран за операцију „Олуја“, то је Ратко Младић…

Хрватска председница из Книна је поручила:

– Акција „Олуја“ спречила је пад заштићене зоне Бихаћ.

Стефан Каргановић, адвокат из Чикага, који последњих шест година живи и ради на овим просторима и бави се случајем „Сребреница“ указујући на овај, до сада у светској и домаћој јавности непримећени „квалитет“ хрватске војне операције, тврди:

– Агресија 1999. је била згодна прилика да се тестира употребљивост доктрине хуманитарне интервенције наводно ради спасавања угроженог становништва, под изговором спречавања „нове Сребренице“. Експеримент је преко очекивања успео и сребренички наратив је маштовито еволуирао. Створен је емотивни, пропагандистички изговор за интервенционистичку политику, упркос одредбама међународног права.

* Касније примењене и на бројним другим местима у свету…

– Ирак, Либија и Сирија нападнуте су после пропагандне припреме којом је западно јавно мњење убеђено да се те земље налазе на ивици хуманитарних катастрофа које се само војном интервенцијом могу спречити. Биланс тих интервенција, инспирисаних бригом да се не понови Сребреница, вишеструко превазилази највеће процене жртава у Сребреници. У Ираку је погинуло до милион људи, у Либији око 75.000, а у Сирији, по најумеренијим проценама, има око четврт милиона жртава…. Подједнако пост фестум и апсурдна је и прича лансирана у Книну пре неколико дана, да је операција „Олуја“ у августу 1995. наводно изведена да би се спречила „Сребреница у Бихаћу.“

* Mуслимани из Ирака и Сирије до Туниса и Либије данас су имигранти на вратима Европе, која не зна шта ће са њима.

– Време је да муслимани усвоје критички став свог угледног исламског теолога Имрана Хосеина и да се упитају шта је истина, а шта лаж у сребреничком наративу који им је сервиран. За Хосеина нема никакве сумње да се око Сребренице догодио ратни злочин над муслиманским живљем, али је овај теолог политику која намеће став да су Срби починили геноцид над муслиманима назвао мрачном и казао да ту политику спроводе исте институције које су дозволиле да се догоди масакр у Сребреници. Он је још замолио своје истовернике да „престану да примају наређења из тржног центра“ него да их црпе из Курана.

* Указујете да је прича о геноциду у Сребреници ружна пропаганда рођена због намере да се направи „Олуја“ над Србима из Крајине?

– Професор Жак Елил, француски стручњак за пропаганду, приметио је како се у дискурсу нашег времена наративи готово неприметно смењују. Сребреничка прича је неприметно еволуирала од првобитне намене – пропагандног покрића за хрватску операцију „Олуја“ у августу 1995. до мача на српском врату јула 2015. у СБ УН. „Да није било Сребренице, ‘Олуја’ би била морално и политички немогућа“, отворено је признао тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт. Потом је 1999. агресијом на СРЈ порођен „хуманитарни интервенционизам“ као смоквин лист за нелегалну примену војне силе против „непослушних држава“. Повратком приче о геноциду у Сребреници на Книнској тврђави августа 2015. може се посматрати као затварање ружног крвавог сребреничког круга.

* Ви тврдите да се збивања око Сребренице не могу назвати геноцидом.

– По свим мерилима, ако се у Сребреници заиста догодио геноцид, начин и последице су врло нетипични за догађаје такве врсте. Да пођемо од последица, изгледа да се након успешно извршеног геноцида учешће циљне групе одређене за уништење у укупном становништву – знатно повећало. Према попису из 1991, муслимани су представљали 43,47 одсто становништва Босне и Херцеговине. По попису из 2013. године, њихов процентуални удео се од тада повећао на 48,4 одсто укупног становништва.

* Прича о Сребреници, према вашем истраживању, има свој ток.

– Званичним институцијама као што су Армија и Влада БиХ требало је до половине 1996. године да препознају „геноцид“ који се наводно догодио претходног јула. У извештају вишој команди у Тузли мајора Рамиза Бећировића, заступника команданта 28. дивизије Армије БиХ, која је извела пробој из Сребренице према Тузли између 11. и 17. јула 1995, под датумом 11. августа, говори се о тешким губицима у борбама са Војском Републике Српске. Али, Бећировић не спомиње нити алудира на масовно стрељање заробљеника или геноцид. У извештају парламенту Федерације БиХ „Узроци пада Сребренице и Жепе“ од 23. фебруара 1996. начелник штаба Армије БиХ Расим Делић наводи разне факторе, али о стрељању заробљеника нема ни речи, мада је досијеи обавештајних агенција до тада требало да буду препуни подацима о томе, да их је било.

* Када креће прича и геноциду у Сребреници?

– Учесници Дејтонске конференције крајем новембра 1995. сагласни су у томе да на том скупу о Сребреници није било речи. Тачније, да Алија Изетбеговић није помињао „геноцид“ нити је покушао да за рачун тога ишчупа неки уступак или стекне предност. Сви који су упућени у Изетбеговићев преговарачки стил сложиће се са тиме да га ништа не би спречило да употреби „геноцидну карту“ да је располагао макар привидно чврстим доказима.

* Наратив о Сребреници који је на снази не престаје да свађа православне и муслимане.

– Професор Жак Елил у својој знаменитој студији „Пропаганда“ показује како је прича о геноциду у Сребреници претворена у оснивачки мит нове нације. Сребреница је постала убојито оруђе постмодерног етно-инжењеринга у БиХ. Постала је средство не само за општу мобилизацију етничке свести међу муслиманским становништвом и то не само у БиХ. Процес је обухватио исламизоване Словене на суседним подручјима Србије и Црне Горе, и самим тим потенцијално се претворио у чинилац регионалне дестабилизације. Политичкој елити у Сарајеву, као симбол колективне патње и угрожености, Сребреница служи за пројекцију прекограничног утицаја.

ОБЈЕДИЊУЈЕ СВЕСТ, АЛИ УБИЈА МИТ

* Сребреници скупо плаћају муслимани широм света?

– Све то Сребреницу чини једним од најзначајнијих кохезионих фактора који својом негативном енергијом обједињује националну свест новокомпонованих Бошњака. Пропагандна верзија догађаја служи за распиривање општег беса против западног света који је, наводно, у свом дворишту равнодушно допустио такав планетарни злочин против муслимана. Са друге стране, реалан ефекат Сребренице, као подлоге за доктрину „хуманитарне интервенције“, безобзирно је уништење преко милион муслиманских живота током агресивних ратова вођених да би се „спречила нова Сребреница“.

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:561580-Авети-из-Сребренице-над-жртвама-Олује

3 гласa