Заплети античких драма су у сукобу човека и божанства, шекспировски је човек против човека, а ибзеновски је сукоб у самом човеку. Песма о Бановић Страхињи је драмски спој све три врсте заплета, али идејно је она мистеријска, по митолошком мотиву тока Остварења у циклусу године или обнове природе у пролеће, када Сунце божије разгони зле просце своје жене Природе.

У зимском периоду године све замире, природа не рађа и не даје плода, па симболизам двојног оличења Лета (бози) и Зиме (беси) у привидном годишњем кретању Сунца, има врхунац заплета у међусобном „сукобу“ око пасивног ентитета „отете“ жене (Земље), који се драмски (неочекивано) завршава душевном равнотежом победника, управо зато што је мистеријски животан и стваран. Певанија Бановић Страхиња пресликана у стварност, крије у својој мистеријској идеји узвишеност примордијалног циклуса револуције, који има паралелу и континуитет митске идеје у Одисеје, спеву бригијских Пелазга или античких Срба. Одисеј „Луталица“ је такође као и Страхиња митско оличење Сунца божијег на свом вечитом путу преко неба.[1]

Један примерак митолошке песме „Бановић Страхиња“ доспео је у првој половини 19. века у руке Гетеа. Обрадован открићем лепоте песме, Гете је доставио песму вајмарском кнезу коме се песма такође допала. Али, кнез се није сложио с великодушношћу „превареног“ мужа, јер, то не бива код варвара. Незнање једнога кнеза, не може да оправда Гетеа и све остале који су се повели за кнежевим ставом, учинивши погрешним тумачењем велику штету овој чудесној мистеријској песми.

Руварац је први који је указао на несумњиво митски садржај песме, а Нодило је једини делимично објаснио митолошке мотиве ове песме. Геземан, који уложио доста труда и сакупио чак тринаест варијанти ове песме, оправдано је истакао да се песма завршава похвалом посебности, нагласивши братско понашање Страхиново и његову племенитост. Песме је поделио по старости, крајевима и поступку Страхиновом према љуби. Некажњавање љубе, протумачио је моралним препородом народа, у отпору османлијском завојевачу. Али, ово тумачење је супротно чињеници, да мит чува моралну чистоту па са опадањем митског знања опада и морал.

На крају, Лубурић је дао две лепе варијанте ове песме, те детаљно истражио и потврдио постојање историјске личности по имену Бановић Страхиња у предкосовско време, од кога воде порекло Бановићи из Захумља. Међутим, историјско постојање србског племића с овим именом, нема никаквог утицаја и потпуно је независно у односу на митолошко тумачење ове чудесне песме и хвале посебности, какву свет не познаје по идеји и митолошком мотиву примордијалног циклуса.

Песма „Бановић Страхиња“ припада косовском циклусу, а бројност верзија указује на њен митолошки значај. Јуначка певанија најбоље чува мит, па колико је историјски непоуздана, толико је митолошки драгоцена. Само, што божанства из старе вере нису морално замишљене личности, већ митолошка очовечења с препознатљивим симболизмом двојне природе: сунчане и невидовне, који у спеву имају бројне облике и увек се понављају.

Страхиња је стари мегданџија и господар видела (Страхило, Страхор): …јер је Страхин собом јунак страшан, чије име долази од именице страх, аријски сантраса, од √ тр(а)с, трести. Он је стари србски бог Страха као Огањ у ноћном кретању, јер Сунце божије пребива у тами.[2] Страхинову сунчану нарав одаје придевак Бановић, по титули бана, ариј. б’ану, Сунце, Господ, господар, зрак сунчани: …плану бане као огањ живи.

Заплет песме Бановић Страхиња започиње у двору Страхиновом, на белој кули „танчици“, обраћањем верне љубе своме господару:

Ево има три године дана,

одкад си се оженио бане,

шћери милом Југа богатога,

ти не оде у тазбину бане.

Број три је митолошки придевак за Огањ и символ стварања, а женидба је у спеву увек митолошки символ сусрета песничких оличења Јава и Нава, као рађање и смирај Сунца или смена годишњих доба. У народном предању, револуцију чине Бози и Јади као оличења шест летњих и три јесења месеца, који заједно с Бесима или злодусима три зимска месеца граде циклус године (Точак закона). Бози и Јади или девет месеци године(пролеће, лето и јесен) чине богату (летином) епску „кулу Југовића“, која пропада сваке године с доласком зиме.[3]

Господар Страхин се спрема за пут у тазбину, што је песничка слика за привидно годишње кретање Сунца, где „тазбина“ симболише време од почетка пролећа (15.2), односно народно-астрономске Нове године 1. марта до почетка зиме, што износи укупно девет месеци или десет са старим Југ-Богданом у лунарној рачуници календара. Страхин се спрема на пут и борави у „тазбини“, управо до краја зимске сезоне, када се Сунце већ полако пење на небу зимске краткодневице.[4]

Огањ се сам од себе пали и гаси, јер настаје сам од себе, а Страхин је млад јунак, као што је младо зимско Сунце, које се после зимске краткодневице полако пење на пролећном небу. Сунце сва доба носи, а никад не стари, па се замишља у лику младића на пурпурном престолу.Заиста, ни једног јунака у спеву не краси толико гримиза, скерлета, а нарочито злата преко сваке мере, као Страхина:

Кудгод шави све гајтани[5] златни…

А уз бедро ширитови златни…

Жуте му се ноге до кољена…

Жута боја као и број девет одају месечеву нарав, какве је и Милош побратим Страхинов у спеву. Такође и Страхинова зелена долама, јер „зелен“ значи исто што и „сјајан“, али боја Сунца је златно-жута…

Куд нешвене и тудије злато,

а уз њу 60 путаца,

тридес’ отуд а тридес’ одовуд,

свако пуце од по литру злата…

А уз плећа позлаћене гране.

Дан и ноћ су време за које се Земља окрене око своје осе, тридесет окретања дају календарски месец (1/12 године), једно од 12 лица годишњег Сунца у 60 поредника, 30 дневних и 30 ноћних.

За сунце се каже да је „огрануло“ до зенита, а васељена се у народу замишља у облику огромног светског „дрвета од светлости“, поређења за светлост Сунца у које народни песник „облачи“ Сунце:

Златном жицом бан се умотао,

од бедара до навр недара…

а за жицу од злата стрелицу…[6]

Златна жица је епско поређење за светлост Сунца: Златна жица од ведра неба…

Па на бурму пуца саљевена,

А у њима чаша од биљура,

Када бане у планину пође…

По миту Сунце има кућу на брду, јер, одлазак на планину је песничка слика за тројно кретању Сунца у роси (јутарњој или вечерњој). Да је овде у питању зенит као врхунац кретања, потврђује крсна страна бурме Страхинове…

А на главу самур капу златну,[7]

једна капа девет перјаница…

Капа је замена за небо или човека, његову личност, а перо поређење за сунчев зрак док су наведени стихови песнички приказ очовечења Сунца и топлих месеци (девет), када је сунце високо на обзорју. О томе сведочи и Страхинова сабља митолошко поређење за светлост у тројаком дневном кретању:

О појасу сабљу оковану,

на којој су три балчака златна.

Страхиња има духовну сабљу „од видела“ златом исковану, која има две оштрице: јутарњу и вечерњу. У једној од варијанти песме, сабља Страхинова је скована „од недеље до недеље“ (време синоптичког циклуса на сунцу), „с два ковача“ (дневни и ноћни) и „три помагача“, јер је дневно и ноћно кретање светлости тројако.

Најчешћа представа Сунца је двојност коња и јунака. У спеву ни једеног јунака нема без добра коња. Коњ је животиња Сунца, па је ведска представа бога Вишњег на белцу, а то је чувени Рашки (Трачки) коњаник или двојност коња и јахача какви су Страхин и његов ђого такође вас у злату:

… изведоше банова ђогата, а

потегоше четири колана,

два од злата два од кајаса,

и чак пету од злата каницу…

па га прекриш’ абаијом златном…

а заузда решмом позлаћеном.

Ђогат, ариј џагат, један је од седам коња Сунца, а као именица значи „свет“, па је коњ белац песничко оличење „бела света“. Зато је зауздан уздом позлаћеном од сунчевих зрака и прекривен „златном абаијом“ од блештаве светлости Сунца.

Богато опремљени Страхинић одлази баш у „бели град“ тазбине. Бела боја је обележје сунчеве светлости (спектар), а титула цара сунчеве нарави, па се ово ново (младо) царство односи на зимско рођење Сунца и узлазну путању Земље у „колу небеском“. Сигуран и најчешћи знак у препознавању митолошке грађе, јесте нелогичност или немогућност догађања у приповедању која се најчешће тумачи законом реда природи. Зашто Страхин иде сам у тазбину без „жене“? Из истог разлога што после „боја“ не иде својој кући, већ опет у „тазбину“ али овог пута са „женом“. У поновном одласку после боја, „тазбина“ је обележје за пролећни одскок Сунца на небу, јер с упливом сунчеве светлости у пролеће, почиње обнова биљног света која доноси плодност и обиље.

Опремљени Страхинић одлази у тазбину: Ђе одскора царство постануло… што симболише почетак годишњег циклуса, односно подизање сунца на зимском небу. Али, ово царство није историјско већ васељенско, „кола небеског“ по оврагу или рођењу младог Сунца на врхунцу зимске краткодневице…

Што бијаше ришћанске господе,

посједоше те пијаху вино.

Хришћанска господа су обележје за сунчеву нарав, па седе и пију с десне стране која је крсна или часна јер припада директној светлости. Они се обредно опијају вином као свет виделом, јер вино је замена и поређење за светлост, као што су то златна купа и здравице: Служи вино једном купом златном / Златна купа девет бере литар’, која овде симболише пролећне, летње и јесење месеце године.

Обредно опијање вином прекида књига старе мајке Страхинове. Што књигу пише баш мајка, стоји у вези временски блиског рођења очовеченог Сунца о врхунцу зимске краткодневице, јер Сунце у миту нема родитеље: Оца нема, мајке нема, а свако јутро се рађа? Сунце. Или има само стару мајку као што су то све мајке србских јунака…

Зло ти вино, несретна тазбина!…

А цар паде у поље Косово.

Име Косово, настало је по птици кос која је невидовне нарави: На врх села кос покљунио нос? Месец. Ова птица спада у дроздове (крвопије) који символишу велику погибељ, што сведочи и руско „кулик“ (кос) по коме је Куликово или Косово поље, као невидовни симбол Нава.

Насупрот хришћанској господи, турска ордија је у народу душманска и верски нечиста, заправо нечастива. Цар турске ордије је цар душманске силе злодуха доњег света окупљених на нечистом месту. У турској ордији је самовољни насилник Влах-Алија, који није хтео с царем злодуха на Косово, већ је „окренуо друмом левим“ па ударио на малену Бањску, похарао је и верну љубу Страхинову заробио. Лева страна је у народном предању увек лоша јер припда Наву, па је зато туре ударило левом страном. За разлику од леве стране, десна или крсна припада светлости, те Страхин бан после „добијеног боја“ с турчином, хвата љубу за десну руку „па је тура на ђогата“.

Цар злодуха на Косову је ноћно и зимско Сунце које пребива у тами ноћи, а похарани двори су песничка слика за пустош природе у зимској сезони, када је Сунце ниско на обзорју „кола небеског“ у кога се народ куне. Тада је Сунце на левој страни која припада сили нечастивој, која сама по себи није сретна. Отета љуба је митска песничка слика оличења природе која не рађа у зимској сезони, јер је она обележје плодности: Ја сам црна и црвена, свакоме сам мужу жена? Земља.

Протумачивши књигу, Страхинић тражи од Југ-Богдана да поведе Југовиће са собом на Косово што он одбија. Иако познати по јунаштву, Југовићи су немоћни у зимској сезони краткодневице, јер њихова немоћ припада закону реда у природи пошто је тада најхладније. Зато је младо Сунце усамљено на зимском небу: Бану јутрос нема пријатеља… Што је Сунце ближе Земљи то је хладније, јер се оно тек „доји“ новом светлошћу годишњег циклуса на пролећном небу.

Бан зна „турски“ и облачи се у турско рухо, што одаје његово невидовно биће у љутој зими. Тако преобучен одлази на Косово поље. Његов одлазака симболише почетак успона Сунца на узлазној путањи Земље према горњој тачки оврага или повратнице Сунца у „колу небеском“:

Зором беше ударио бане

Те погледа до воде Ситнице.

Тамо је бан „угледао жути чадор и од жуте свиле“ старог дервиша његовог некадашњег сужња, ухваћеног у Сухари врху на планини.[8] Ала је (водена) неман, грдна и ружна као и сваки злодух, а због своје алавости и прждрљивости сува и мршава па јој за станиште одговара Сухара или Голеш планина.

Стари дервиш је оличење кратке летње Ноћи, а његово ропство сликовито поређење за дужину ноћи у топлим месецима године када је ноћ најкраћа. У никшићком тексту дервиш подсећа бана да му је поклонио живот (не опростио!), када га је дервиш од невоље кумио. Бан је прихватио кумство које се иначе не одбија, али је нелогично да држи кума у тамници! Ову нелогичност објашњава закон реда у васељени, по коме се директна (сунчана) и индиректна (невидовна) нарав светлости смењују у правилним размацима дужине дана и ноћи.

Дервиш је оличење кратке летње Ноћи, па је зато „чамио“ девет година (песничких месеци) у тамници код бана. После девет месеци бан је пустио сужња „змију од турака“, да сам оде по откуп па дервиш мисли да је бан дошао по дуговање:

На поклон ти моје дуговање…

Но ја тражим силног Влах-Алију.

Астрономски, Влашићи су увек на горњој калоти небеског свода у ротацији Земље, а гласовна веза „але“ и “Алије“ са ст. србским ал, беда напаст, од кога је и (в)ала, враг кишних облака, свакако није случајна и присутна је у свим текстовима. У Чубриној песми бој се бије у „каловитој Босни“, док је у Грђићевој варијанти противник Страхинов „кале калуђер“. Такође се јављају Балабан или Балачко који препросио Страхинову љубу у једној од варијанти песме. Ђерђелез или Влах-Алија је мешанац. По предању, његов отац је дели-Радивоје а мајка була. Тиме се у морачком тексту објашњава необичан призив: Ако Бог да и Мухамед светац!

Бан тражи од дервиша да му прокаже душманина. Он му саопштава да је Алијин чадор на Голеш планини, јер „голоћа“ је митски еквивалент Нава, па га Страхинић пита за броде (прелазе) на Ситници води граници светова, јер вода граничи поље сила, па митска река дели овај од „оног“ света:

Па да видиш Страхинића бана,

часнијем се крстом прекрстио,

те у воду утера ђогата,

па окрену уз Голеш планину.

Вода „зна да говори“ и привлачна је за душе мртвих, она је нечисто место и потребне су заштитне предрадње а крст је најмоћније средство заштите.

Страхинић са собом води жутог хрта Карамана, ариј. грама-ни, помоћник бога Нава, хрт жутов који је жућкасте боје по слици јутарњег неба. Пас је у србском миту животиња доњег света и чувар улаза у Нав (јутарњих и вечерњих врата), аналогно пару четворооких ведских гласника бога Смрти. У неким текстовима љуба Страхинова препознаје долазећег коња и јахача, а негде хрт препознаје љубу пре него што започне љути бој:

Те се две але понеше,

На Голечу, на равној планини.

У боју на „божанској планини“, љуба помаже „турчину“ што је иако драмски неморално, митолошки сасвим логично јер природа не рађа у зимској сезони. Борба светлости и таме је вечита србска или аријска митолошка тема, која је епски пренешена на бој Страхиње господара Видела, с његовим и народним душманом који се увек везује за таму ноћи нарочито зимске и доњи свет.[9] Ту борбу симболишу оличења Дана и Ноћи у ротацији или Лета и Зиме у револуцији као супротни ентитети.

Што је и Страхинић аловит, то је његова невидовна природа јер младо Сунце борави у љутој зими, а поприште борбе је Нав или доњи свет, на крају зимског периода. Голеш је у песми божанска планина, која епски пресликава тројако кретање Сунца. Њено име је по „голоћи“ која је невидовне и животодавне божанске нарави, јер припада рођењу младог Сунца.[10] Божанска планина Голеш је равна, јер је на њеном врху Давор-поље познатије под именом Јелисејска поља рајских ливада. „Равна планина“ је обележје за хоризонт запада где почиње доњи свет на линији спајања неба и земље.[11] Отуда, поље је као и ледина нечисто место.[12]

Светлост даје живот, одржава га и узима. Сунце божије сваког пролећа разгони зимске злодухе, зле просце своје жене Природе. Тако је зимско замирање природе и њено чудесно васкрсење на небу пролећне равнодневице, које се понавља сваке године пресликано из стварности у чудесну мистеријску песму какву свет не познаје, о господару Страхињи и његовој „неверној“ и „отетој“ жени, која помаже зимском Бесу (врагу).

Много полемике су у литератури изазвали последњи стихови митолошке песме Бановић Страхиња, који су протумачени као „опроштај“, иако песма и Страхин изричито кажу „поклон“. Разлика између опроштаја и поклона је суштинска. Опроштај је само чин, а поклон и чин и дело (обредно): Чин се делом разазнаје! Сасвим је довољна једна једина реч „поклон“, да прикаже у правом светлу старца Милију као врсног познаваоца мита, а не психолога како га погрешно тумаче.

На путу ка врлини смртнику је најтеже да победи самог себе. Отуда, од свих људи човек је најмање искрен према самом себи (Дучић). Зато је за добро дело важно, да онај ко дарује може да остане непознат: Добро дело треба да стоји тако, да онај ко је то учинио одмах заборави а онај коме је учињено никада (С. Матавуљ)! У библијској причи о каменовању прељубнице опроштај нема снагу духовности, већ идеју суђења по којој само духовни отац с небеса има право да суди. Ни у молитви Оченаш опроштај нема снагу духовности, већ идеју покајања, у одрицању грешног чина и дела. Али, грех није објективна кривица, већ верски или религиозни преступ који подлеже очишћењу.

Добро дело има снагу духовности, јер давање је увек одрицање и лични став. Недело се не може сакрити, али се може ублажити добрим делом. Поклон увек задржава обредну вредност даривања. Зато Страхин не прашта већ поклања или дарује. Племенитост Страхинова није само према љуби него према свима, јер, он је Сунце божије које све греје подједнако: Изађе цар иза планине, обасја круном и зле и криве? Сунце.

Највиша духовност митског, хришћанског и светосавског начела је даривање по божијем примеру Творца, који нам све даје бесплатно на поклон. Овакав став, захтева лични пример и јача човекову вољу, у одрицању које доводи до духовне равнотеже. Добро дело је основа митског и светосавског начела, на коме треба посебно настојати, јер, добро дело обликује и дух и душу и тело.

—————————————————————————————————

[1] Одисеј, „Ходије“ или „Луталица“, семантички је од архаично србског √ ход, инф. ходате, ходати, скитати.[2] Ој ти бане, / Ој ти силни, / Из тог боја сербарског /…Ој ти бане Трасило, / Не мути нам водице… / Твојом силом трасилом, / твојим коњма крагујима. / …Ој ти Виде Видоје. / Наш ти славни жупане… / Да не идеш Видоје, / у те земље далеке, у те боре Трасила, / где се роде крагуји, / где се роде те утве, / шестокрили утани. Мутна вода је верски нечиста и припада „оном“ свету. Птица је огњени придевак Сунца: Птица без зуба а свет изеде? Сунце, а шестокрил значи невидљив и односи се на ноћни Огањ који се одликује младином.[3] Зато сестра Југовића „затворена“ у кули моли Бога: Дај ми Боже ветра јесенскога / да обори кулу Југовића, јер, јесењи ветрови најављују зиму.[4] Од Божића до св. Саве Сунце скочи на небу, колико петао може да скочи с прага![5] Гајтан је „духовни канап“ с обредном улогом у иницијацији, ритуалном убиству или природној смрти, када се мртве душе њиме восде на онај свет.[6] Стрела и копље су митска поређење за зрак сунца или муњу.[7] Самур је врста куне златице златно-жуте боје.[8] Једна од ведских ала је и Шушњар, Сушар, онај који суши, па је Сухара (опет) планина, супротност обиљу кога нема без уплива светлости (уп. „жура“, сувоњав, згурен, жгољав).[9] Црна госта незванога… / Иза мора сиња црна… / Тог туђина душманина. Чадор Влах Алије је зелене невидовне боје, а он јаше вранца или црног коња Нава.[10] Славно Сунце у пол ноћи / породи се у голоћи / на простртој сламици (Кумова слама Млечног пута), о небеско оно благо / у пеленах дершће драго).[11] „Равна планина“ је обзорје смираја, нарочито о равнодневици главном принципском правцу водоравне праве просторног крста.[12] О овоме сведочи народна песма, у којој Бог на молбу девојке удаваче без рода, шаље анђеле на гроб њеног најстаријег брата да га оживе: Ајде Јово секи у походе / до суботе буди код сестрице / у недељу ајде у ледину!

Слободан М. Филиповић / Весник.нет

www.vaseljenska.com/misljenja/banovic-strahinja/

1 глас