Миланко Шеклер

Дошло је време за нове изборе рече премијер Србије. Никоме у Србији није јасно зашто морамо поново да гласамо, али премијерова се у Србији, данас не пориче! И би тако! Бираћемо поново, по трећи пут, у нешто више од три и по године. Бираће Србија, бираће њени грађани, само сада, још беднији, још јаднији и још сиромашнији, него што су икада били пред неке изборе! Бираће Србија, сада чак и сама себе уплашена, више него икад!

Бираће тужна и жалосна Србија, само то, ко ће да је води, али не и куда и како! Бедни људи Србије, имају оно исто право, које би имале и овце, када би им дали да бирају само своје крвнике – вукове, али не и то, како ће и где да живе! Бираће народ Србије, како сви воле да кажу, потпуно „слободно и демократски“! Али, да ли је баш тако?AEACE1E8-DB57-4FBB-9387-B5ACD61FC2CB_w974_n_s

Невоља је у томе, и то велика, демократска, рекао бих, што бедан човек није слободан човек. Бедан човек је роб своје беде. Бедан човек је слуга свог сиромаштва. Бедан човек је рањив и слаб. Бедан човек је често и гладан. А гладан човек је роб свог празног стомака, роб најнижих људских побуда! Оне се рађају ноћу, у мрачној тишини, у несаници, чији је узрок завијање црева, сличног оном завијању промрзлог и гладног вука! И само тада, у том гладном мрачном безнађу, у тешком животном безизлазу, док несвесно „премотавају“ двадесетчетворочасовне слике са многобројних ТВ канала, које је гледао задњих дана, многи ће коначно поверовати, како ипак треба „гласати“ за самопроглашеног чудотворца, а он ће, за добро свих нас, ако треба, опет протрљати арапску Аладинову чаробну лампу (и наивног Аладина неприметно „оџепарити“), и дух из ње ће изаћи, и великим кулама и богатством, целу Србију засути и спасти! Ови избори то и јесу, трљање Аладинове лампе, и призивање моћних духова, у 21. веку!

Зато, и само зато, његов „чаробни“ глас, неретко вреди, колико и кора бајатог хлеба! А бедан човек нема много избора, јер њему је остала још само вера у нешто, па макар та вера значила и продају свог гласа, макар и за трачак наде, поготову оне изречене уз саосећање и топли осмех! Код бедног човека, наду може све да покрене, па чак и вештачки осмех, онај најгори, неискрен, и на моменте претећи, који увек, и изненада, лако прерасте у претњу и режање неке побеснеле, и до тада, потпуно непознате и неоткривене „политичке звери“.

Ново лице, већ доказано злог господара, никада не доноси ништа добро! Чак и када нас, тај свима већ добро познати господар, по свом личном признању, жели да усрећи и против наше жеље за тим, и засипа нас и сувим златом, не значи да нас неће, преко ноћи, све похапсити, а поклоњено злато на пречац одузети! Само они ретки, они њему одани, док нас остале, бедне и лакоме, буду набијали у затвор, могу део просутог злата, да као награду, задрже за себе!

Бедан и зато похлепан човек, гласа увек из свог страха, а када страх господари човеком, он попут уплашене овце, сам потрчи за својим „вуком“, и тако гласа за оне који ће га већ следећег трена, сигурно растргрнути и појести!

510x320_51068-gal-1387969561-480x320_137-Corax_slike_18.12_izbori_

И тако ће жртве, по први пут, у модерној историји Србије, моћи да гласају само за своје крвнике и џелате! И тако ће бедни и лакоми људи, гласати за најбеднију политичку елиту Србије у њеној дугој историји. Гласаће бедни и јадни, за оне, који су их у ту беду гурнули, и још увек им стоје једном ногом на глави, дубоко поринутој у политичко блато данашње кукавне Србије.

О како је велико и моћно бездушје данашње политичке елите Србије! О како је страшно беспуће, у које су нас натерали да кренемо!

Гласаће бедни људи, принуђени и натерани на то, само тешким безнађем, а не вером у неко боље сутра! Мораће да изађу на велику бувљу пијацу, која није ништа друго, до гробље већ давно потрошених људи, који су успели да покваре и компромитују, и најбоље међу нама, а који су се на њихов позив, из најбољих људских намера, макар и на један дан, њима одазвали!

Ми који смо остали још увек часни, (још смо убедљива већина Србије!), који смо на сва та досадашња искушења, и песму и „златна“ обећања злих „сирена“ политике Србије, остали глуви, сада, по први пут у свом животу гледамо, како, услед недостатка нових и неокаљаних жртава, они у име некакве своје демократије, долазе по нас, уцењују нас и на силу приводе себи, стављају на своје листе, и против наше воље, и тако „кољу“ као своје, утовљене овце, а богами и жртвене јарце! Они рачунају, да тако постижу најмање две важне ствари за своју политику, а то је да ту пасивну још увек већину часних и неокаљаних људи у Србији тако додатно слабе, и нарушавају им ауторитет и достојанство, а себе пак јачају и храбре, својим измишљеним причама, да сем њих самих, Србију више и нема, нити ће икада имати, ко други да води!

Демократска правила у данашњој Србији су таква, да може да се гласа само за оне, који су пред страним и туђим господарима, већ доказане и добре слуге, за већ у свим нашим издајама доказани шљам, за оне најалавије, за оне који се образују само брзом куповином диплома, а не дугим школовањем и учењем, за оне најнекултурније, за оне који су посве неписмени, и само зато, апсолутно најпослушнији од свих!

CcAyi6LXIAUvXUy

Гласаће бедни људи Србије, они који су у ту своју беду од других натерани, за оне, који су своју беду сами изабрали, и које у животу води оно најбедније морално начело, од када је света и века – а то је – издаја своје земље, издаја свих својих пријатеља, и на крају издаја себе самог, а само зарад власти и сопствене користи!

Гласаће „бедници“ тешки (бедници у материјалном смислу, у смислу немаштине), за беднике много веће (тешка сиротиња у духовном смислу!)! Гласаће бедници и сиротиња Србије, из само једног разлога, а то је да човек док год је жив, и макар само због своје деце, попут и сваке друге животиње, мора да бира како зна и уме, да некако преживи и бар још један дан дуже живи!

Чини ми се, да на овим изборима, од бедника Србије, очекује се само једно: да изађу на изборе, и дају постојећој политичкој елити (боље рећи шљаму), нову моћ и снагу, како би имали некакво „демократско покриће“, да нам „учине“ све оно, што су им њихови прави „господари“, а наши доказани пријатељи (ЕУ; САД; ММФ) већ наредили да што пре спроведу у дело, како би нас све, у наредном периоду, потпуно и бескрајно усрећили, својим „тешким“ и мукотрпним радом, макар при томе, сви ми поцркали!

Зашто је Србија пала на тако ниске гране? Како је дошла у ово беспуће и безнађе?
Чини ми се, да је све ово што нас данас уништава и ломи, само последица оног што се десило 5. октобра 2000. године!

DOS-Zoran_Djindjic_010_Photo_E-Stock_Bibiphoto1-620x350

Тог дана, гомила минорних и бедних политичких лидера из Србије, са својим још беднијим и јаднијим политичким странкама, затрпана силним новцима, као и логистичком подршком у свему и свачему, од својих страних и туђинских господара, из нама сигурно као држави Србији ненаклоњених држава (и то из оних истих земаља које су нас прво убијале дугогодишњим „невидљивим“ економским санкцијама, а затим и много „видљивијим“ и убитачнијим бомбама), и то без икаквих људских и стручних квалитета, усудила се, подржана, заведеним и бедним људима (бедним коа што су и ови данас!), да изведе насилни пуч и смену власти у Србији! Знам да није лако признати себи своје велике заблуде, али погледајте само како је то много уочљивије на примеру других земља: Украјине, Грузије, Либије, Ирака, Сирије, итд.

Насупрот тим „револуционарним“ странкама, и дебело (по њиховим сопственим изјавама) „потплаћеним“ лидерима, тих дана, биле су само две политичке странке (СПС и СРС), које су од свог оснивања биле заиста независне, суверенистичке и државотворне, јер за ти и такву своју дугогодишњу политику, нису никада примиле ни цента из иностранства!

Ти наводни „револуционари“ демократије (а уствари обични страни плаћеници), нису се либили да стрвинарски растуре све ресурсе државе Србије, испуњавајући здушно преузете „налоге“ и обавезе према својим страним господарима! То су чинили, без икакве мере, слугерањски и податно, уништавајући још увек постојеће темеље државе Србије! Томе су се, за све то време невиђене „демократске“ пљачке, и даље супротстављали само чланови две поменуте политичке странке у Србији: СПС и СРС! А онда, када су им те бедне и минорне „револуционарне“ странке, испоручиле њихове лидере (Слободана Милошевића и Војислава Шешеља), на милост и немилост страним господарима, дошло је коначно и до оног најгорег: жртве су се придружиле својим џелатима! На последњих неколико избора се то тражи и од свих гласача!

Ове две политичке странке, које су читавог свог постојања биле независне, суверенистичке и патриотске (не улазећи у њихов идеолошки оквир!), прешле су на страну демократских „револуционара“ и „страних плаћеника“! Тим чином, они су и политику својих странака, одједном превели на страну „петооктобарских револуционара“ и „страних плаћеника“! Зачудо, оне исте стране газде, које су некада плаћале „петооктобарске револуционаре“, биле су и према њима издашне руке! Чак су им, чини ми се, признали, повезали и исплатили сав нагомилани и заостали „борачки стаж“ (скоро 8 година), као да су се и они тада борили да сами себе скину са власти тог 5. октобра 2000. године! И тако су читаву Србију, преко ноћи, превели на страну „петооктобарских револуционара“!

510x320_51068-gal-1387969804-480x320_116-Corax_24.7_

И зато се цела политичка елита Србије данас (мислим на политички шљам, наравно), и неколико последњих година, просто утркује и такмичи у увек истим дисциплинама: издаји, продаји, предаји и сервилности, према истим господарима!

Ови нови „петооктобарски револуционари“ (СПС и СНС), услед политичког комплекса познатог и као „прелазак из четника у партизане 1945. године“ (једино лидер СПС данас сања да је прешао из „партизана у четнике“, мада му Милан Недић и даље не да мира!), просто се утркују у испуњавању налога својим новим богатим и моћним господарима!

И зато бедни људи Србије, већ неколико последњих избора, идеолошки гледано, могу да гласају само за оне који су за погубно наслеђе и последице које „петоокотобарске револуционарне промене“ носи!

Србијо, опрости ми ако можеш, на овим мојим можда грешним мислима и речима, и ако је тако, нека сав грех иде на мене и моју грешну душу, али све ми се више чини, како време пролази, да нас је стигла заслужена казна, јер смо 5. октобра 2000. године, на месту нашег вође, скинули свог, по много чему лошег домаћина (али ипак нашег), и на њено чело ставили, доброг слугу, али ипак туђег!

————

за СРБски ФБРепортер аутор Миланко Шеклер

facebookreporter.org/2016/03/06/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%B1/

6 гласовa