ФИЛИП ГАЈИЋ

Премијер сарађује са Блером. Као када би Ана Франк оживела, одрасла и узела Гебелса за саветника…
Како се за мене завршио један начин живота? Недавно и овако: приватни извршитељ је налогом скинуо око 85 одсто моје плате у име Паркинг сервиса. Дакле, приватни извршитељ скида за пљачкашку фирму. Мој послодавац, понизно на законске претње које је добио, скида и сухарачи моју плату, шаље је приватном извршитељу. Јахачи капитализма. Варвари.

Када би бар сву отимачину Паркинг сервиса усмерили на ГСП, а путници да плаћају карте од 10 динара, онда бих и плаћао паркинг. Овако ми не пада на памет. Након што су ми скинули плату, стигле су ми још две опомене. И нећу да их платим! Нек се опет угради на 1.700,00 динара приватни извршитељ са својих 3.000,00 по казни. Нећу из ината. Одбијам, са осмехом.

До овог тренутка мени је било-мање више исто у свим системима и под свим главешинама. Некада је атмосфера била боља, некада гора, али суштина слична. Нисам имао већих проблема, скромност је моја база. Нисам имао потребе да имам више чак и када сам имао најмање и фрижидер у којем је био само сенф и главица црнога лука. Имам поверење у живот.

Навикао сам се да све што је добро нестаје. Затвара се. Затворила се прошле године једна кафана у близини аутобуске станице. Тамо сам водио странце који су се прво плашили да уђу у њу, а после нису хтели да изађу до зоре. Зашто је битна? Зато јер се у њој осећала слобода какву ти странци нису никада окусили. Слобода и топлина људи са маргине. Затим се затворила и Чекаоница на врху БИГЗа, која је била посебна џез атракција, са невероватно лепим погледом на ноћ у Београду. Оба објекта, веома различита у својој бити, затвориле су сиве еминенције.

У Душановој улици на Дорћолу и сада има једна ћевабџиница. Газда ју је променио, упропастио и скратио радно време са нон-стоп до 23. Сам је убио добру атмосферу. Претпостављам – он сам. Сада му је кафана празњикава.

Београд којег је увек красила унутарња и неухватљива слобода, почиње да личи на гасну комору. Хоћемо ли нешто учинити?

ЉУДИ, НЕ ПОВРЕЂУЈТЕ СЕ!
Све најгоре мислим о Паркинг сервису. Попут осталих. Улице и тротоари су направљени и одржавају се од пореза које ми плаћамо на разним основама. Дакле, ми смо власници тог асфалта, ми који станујемо у овоме граду. Врло је слично: као када бих купио исту столицу плаћену више пута са свим дажбинама, донео је у кућу и када год седнем у њу, неко позвони и тражи ми да платим седење у мојој столици. Апсурдно, зар не? Када неко изговори квазиаргумент да је тако свуда у свету – мени се повраћа од такве глупости.

tisina01Недавно се човек запалио када су му по други пут однели ауто тог дана. Пре тога је пробио рампу. Разумем његов бес у потпуности, једино што није смео да повређује самога себе. Сутрадан су га новине оцрниле као криминалца. Не знам ништа о њему. Министар полиције је обишао повређене полицајце. Човека који се запалио нико није обишао. Можда је министар здравља могао? Или министар за социјална питања? Министар културе? Не, човек је пробио рампу, а рампа не сме да се пробија!

Медији су добили налог да оцрне онога који се опекао. Брутално. Нико нигде није поставио питање шта је њега на то навело. Можда и јесте сумњива прошлост иза њега, али можда је баш одлучио да живи исправан живот. Можда је све бацио на ту коцку. Можда и није. Не знам. Нисам видео да му је ико поставио питање зашто је то учинио?

Зашто је себи нанео тако језив бол?

Надам се да ће једне ноћи горети сви камиони Паркинг сервиса! Људи, али не повређујте сами себе. Не повређујте се лошим мислима и делима.

Наше друштво је постало као нека велика секта у којој се свакодневно ређају злочини против самих себе. Наслови у новинама су неподношљиви.

Премијер сарађује са Блером. Као када би Ана Франк оживела, одрасла и узела Гебелса за саветника. То је информација од које човек почиње да се гнуша живота. То је парадокс. Не гнуша се премијера и политичких махинација, туђег аморала и неморала, већ живота и самога себе. Ту негде се одвија прескок срца. Притисак на свест се одвија у колективној равни. Људи више не могу да поднесу тај притисак.

Треба знати да је сасвим свеједно како се зове премијер у окупационој зони. Како год да се зове, он ће извршавати налоге окупационих власти. И прошли, и овај, и следећи.

Дакле, усмеравање негативних мисли ка представнику окупационих власти је губљење времена. Трошење крхкога срца.

Осећање немоћи је оправдано. Држава има своје моћне апарате против којих појединац не може ништа. Демонстрација ће бити када их организује страна сила. То сви знамо. Појавиће се лидер којег ће они инсталирати и ‘ајмо даље.

Шта је могуће учинити?

ДРУГАЧИЈИ ПРИСТУП СТВАРНОСТИ
Шта је заједничко свим бившим, садашњим и прошлим властима? Сви говоре о будућности која не постоји. Сви жртвују садашњост у име непостојеће будућности. Сви то све знамо.

Шта треба учинити?

tisina02Потребан је сасвим другачији приступ стварности. Треба живети сада!

Не постоји тренутно никаква религија нити идеологија нити догма која може помоћи поједницу. Нико ни у шта не верује. То је чињенично стање.

Речи су излизане. Говорити некоме о љубави, а он или она је немају исто је што и говорити ниочему. На несрећу, много људи живи без љубави.

Живот око нас је наш храм. Треба приметити толико тога лепога. Овај сунчан дан.

Потребно је игнорисати ситем. Потребно је живети сада, овога тренутка, не љутити се ни на кога. Треба пустити говна да се сливају низ улицу. Заустављати га, анализирати, викати на говно је траћење времена, трошење сопственога срца. Треба бити мудар.

Можда би требало сваке недеље у подне да изиђемо на улице испред својих зграда, без транспарената, без мржње и беса и узалудне критике, без ичега. Без вођа и осталих его манијака. Без вриштања и шерпи. Такви какви јесмо, „голи“ и сами. Можда би требало сви да станемо, да ћутимо и да се осмехујемо. И после 45 минута да наставимо где смо стали. Верујем да би из тог феномена могло нешто добро да настане, под условом да нико не преузима вођство. Замислите цео град или бар један његов део, или градови у целој земљи, стоје и ћуте. И чекају. Чекају, макар да се ништа не догоди. Чекају – ништа! Дакле ништа се не чека. Тренутак заједништва. Сви људи без обзира на уверења. Свако у својој улици. Свако са својим миром.

Да ли су нас све патње кроз које смо прошли провеле и довеле до зрелости за тако нешто? Прегласно Народно Ћутање. Тиховање? Чуда се догађају онима који у њих верују. Можда. Једно је сигурно, није беда проблем, одувек је била беда, душа нам је на издисају и потребна нам је помоћ, свима. Са ознаком – хитно.

Аутор је редитељ и глумац из Београда
Блог Филипа Гајића

www.standard.rs/politika/31225-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5

5 гласовa