• Зашто Немачка и даље у великој мери прати америчку политику и води преговоре о TTIP? Све се врти око новца. Укупан обим спољнотрговинске размене Немачке за 10 година је порастао 22% и достигао 2,4 билиона долара или 20% њеног БДП-а. Од тога, трговина са САД чини више од петине, укључујући и преко 28,2% укупног трговинског суфицита. Једноставно речено, данас је за Немце америчко тржиште кока која носи златна јаја
  • Од 2004. године, мета експанзије постале су Пољска, Чешка и Мађарска, у чије је привреде током последњих десет година Немачка уложила 8,5, 6,2 и 5 милијарди долара. Иако те бројке – наспрам 28 милијарди инвестиција у Француску, 22 милијарде у САД или 14 милијарди долара у Холандију – изгледају мале, не треба заборавити да је пољски БДП 18, а чешки 55 пута мањи од америчког
  • Купљена чешка предузећа, на пример, и даље се укључују у БДП Чешке Републике, док је у ствари 62% индустријске производње „чешког” порекла (странци у Чешкој поседују око 2 хиљаде индустријских предузећа) производња за Немачку, а то је уствари производња са највећим учешћем профита. Дакле, око ¾ профита чешке економије одлази у Берлин
  • Сличан шаблон је примењен и у Пољској, коју су Немци у периоду између 1989. и 1990. године фактички купили за отприлике 35,75 милијарди долара (или 27,5 милијарди евра), поклањајући највећу пажњу енергетици, телекомуникацијама и банкарству. Главни купци пољских фабрика били су немачки концерни E. ON, Siemens, Deutsche Telekom, Allianz, Volkswagen, Bayer, BASF и енергетска компанија RWE. Малопродајна трговина је скоро у потпуности окупирана од стране немачких трговинских ланаца Real, Kaufland, Praktiker, OBI, као и Lidl
  • Све у свему, у наредних 10-15 година реализација постојеће немачке економске стратегије може довести до тога да под директном контролом Берлина буде БДП од 11 билиона долара или 68%  тренутног обима привреде ЕУ. У том случају, пред Берлином ће пасти и Париз. Његових 2,5 (или 3,3 ако се урачуна француски удео у другим земљама ЕУ) билиона долара БДП сувише је мало да би се такмичио са Берлином

         Пише: Александар ЗАПОЉСКИС

         НА ПРВИ поглед, садашња политика Немачке изгледа хаотично и противуречи елементарној логици.

         Уместо очигледног економски пожељног зближавања са Русијом, Берлин из неког разлога подржава антируске санкције. Истовремено се противи директној војној интервенцији НАТО-а у јасно антируском унутрашњем конфликту у Украјини.

         А још су лагано гурнули у страну Трећи енергетски пакет и убрзаним темпом проширили директну куповину гаса од “Гаспрома”.

         Да ли је ово последица недостатка кохерентне дугорочне глобалне стратегије или резултат спољашње, конкретно америчке, контроле, из које Немци само повремено покушавају да искоче – онолико колико им дозвољава дужина поводца?

         Као што се зна, политика је концентрисани облик економије. Дакле, разумети смисао политичке линијеНемачке могуће је само кроз анализу праваца и резулатата њених економских корака, а они показују да глобална стратегија Немачке не само да постоји, него се и прилично успешно реализује. Само што се то не ради праволинијски и не нарочито јавно.

         Обично се ЕУ дели на заједнички пројекат и на засебне државе, попут Француске, Британије и Немачке, које следе своје интересе.

         Неки стручњаци сматрају да је федерална структура Европске уније специјално окачена о врат Немцима у циљу спречавања трансформације Немачке у глобалног економског и политичког лидера који би могао постати конкурент Сједињеним Државама. У принципу је то тачно, али ипак не одражава комплетну слику.

         Англосаксонци, наравно, свим силама отежавају раст моћи Немачке, али у исто време, они нису суштински против немачке експанзије као такве. Мада, и не могу много да јој се супротставе.

         Ако се не залази превише у бројке, комплетна слика изгледа овако.

         Од момента проглашења ЕУ па до почтека 2000-тих година – највећи део немачких страних инвестиција ишао је у Аустрију, Белгију, Данску и Швајцарску. То је те земље на крају претворило у ефикасне, блиско повезане са Немачком привредне механизме који су значајно повећали комерцијалне и индустријске потенцијале Берлина. У ствари, Европа се у то време састојала од два компатибилна кластера, француског и немачког, у којем су Французи углавном били одговорни за пољопривреду, а Немци – за индустрију.

         Ширење граница Европске уније почело је након што је унутра “све укусно” било поједено.

         Имајући високоефикасну економску машину, Немци су генерисали велику количину профита који нису желели да поједу, већ да га инвестирају у другим земљама. Од 2004. године, мета експанзије постале су Пољска, Чешка и Мађарска, у чије је привреде током последњих десет година Немачка уложила 8,5, 6,2 и 5 милијарди долара.

         Иако наспрам 28 милијарди инвестиција у Француску, 22 милијарде у САД или 14 милијарди долара у Холандију ове бројке изгледају мале, не треба заборавити да је пољски БДП 18, а чешки 55 пута мањи од америчког.

         Инвестирало селективно и сврсисходно. На првом месту у индустрију, што због комерцијалног интереса што због конкурентске претње. Прво, преформатирана и инкорпорисана у немачке управљачке структуре предузећа тих земаља почела су да остварују профит за нове власнике, друго – затварала су и ослобађала трговачке нише. Тако је, на пример, BASF купио, а затим напустио и потпуно ликвидирао пољску фабрику „Захем” у Бидгошћу, која је била пети у Европи по производњи полуготових производа од полиуретанске пене.

         Тако се већ до краја 2010. године 65% чешке индустрије нашло под контролом страног капитала.

         До данас, немачки и аустријски власници тамо поседују око 40% комерцијалних некретнина.

         Добија се интересантна слика. Формално, ова купљена предузећа настављају да буду узимана у обзир приликом креирања БДП-а Чешке Републике, док у ствари 62% индустријске производње „чешког” порекла (странци у Чешкој поседују око 2 хиљаде индустријских предузећа) производе управо за Немачку, а то је уствари производња са највећим учешћем профита. Дакле, око ¾ профита чешке економије одлази у Берлин.

         Сличан шаблон је примењен и у Пољској, коју су Немци у периоду између 1989. и 1990. године фактички купили за отприлике 35,75 милијарди долара (или 27,5 милијарди евра), поклањајући највећу пажњу енергетици, телекомуникацијама и банкарству.

         Главни купци пољских фабрика били су немачки концерни E. ON, Siemens, Deutsche Telekom, Allianz, Volkswagen, Bayer, BASF и енергетска компанија RWE. Малопродајна трговина је скоро у потпуности окупирана од стране немачких трговинских ланаца Real, Kaufland, Praktiker, OBI, као и Lidl.

         Вероватно неће бити превише претерано претпоставити да пољска економија тренутно Немачкој генерише отприлике исти део профта као и чешка.

         Слична је слика код свих источноевропских младоевропејаца. С том разликом, што последње у реду за чланство у ЕУ, балтичке државе, нису биле у могућности да понуде Немцима готово ништа истински вредно, зато је тамо већина послова завршила стечајем и распродајом индустријских остатака скандинавским и пољским власницима.

         Због свега, процењивати економску моћ Немачке само кроз цифре њеног БДП-а, прилично је погрешно. С обзиром на наведено, и када урачунамо обим и карактер немачких инвестиција у другим земљама ЕУ, може се закључити да Немачкој треба додати најмање 15-20% од БДП-а остатка Уније, осим Велике Британије, Француске, Белгије, Јужне Европе и Скандинавије са балтичким државама. Ово минимум удвостручује реалну економску моћ Берлина и значајно превазилази његов званични БДП од 3,7 билиона долара.

         Међутим, ова експанзија се не зауставља. Када је завршено са Европом, Немци су почели да пажљиво прате шта лежи изван њихових граница.

         Њихово учешће у америчком пројекту са Украјином је првенствено условљено плановима за њено економско усисавање. А укусних „залогаја” тамо има прилично, пре свега индустријских.

         Друга је ствар што је пројекат очигледно заустављен, што је постало прилично непријатно откриће за немачке “инвеститоре” у чију реалност неки од њих још увек нису коначно поверовали.

         Само, што се тиче Украјине, глобална стратегија Берлина још увек није исцрпљена. Петнаестак година су Немци, како се каже, „бацали камење”. По свему седећи, по њиховом мишљењу, дошло је време да их прикупе.

         Пре свега, у виду реализације њихове корпоративне индустријске доминације. Добар пример зато је од стране Немаца покренути процес удруживања и куповина. Конкретно, познато удруживање два у Европи најкрупнија и у свету водећа гиганата у производњи оружја: немачког Krauss-Maffei Wegmann (KMW) и француског Nexter Systems.

         Упркос чињеници да је продаја те француске фирме у последњих годину дана један и по пута већа од продаје немачког партнера, њихов удео у заједничком концерну је расподељен подједнако, а још стручњаци тврде да упрвљачку улогу у њему управо имају Немци.

         Самим тим они елиминишу француског конкурента, додатно повећавају обим немачке индустријске доминације унутар ЕУ, и преузимају контролу над тржиштем копненог наоружања Европске уније које је веће од 81,5 милијарди долара. Поређења ради: то је безмало онолико колико је Немачка уложила у грчки дуг.

         Кад смо већ код Грчке, ово што се са њом дешава показује други део дугорочне стратегије Немаца.

         Они дуго, више од пет година, “инвестирају” у “спасавање” депресивних региона Јужне Европе. Пре свега, Грчке, Шпаније и Португала, иако се ни у Италији ситуација не разликује много. До данас, од 320 милијарди евра грчког укупног спољног дуга – 56,4 милијарди одпада на Немачку (следе Француска – 42,4 и Италија – са 37,2). С обзиром на вишеструки и сложени карактер задуживања, данас је немогуће тачно рећи колику је камату Грчка платила на своје дугове. Међутим, знамо да су у просеку Грци добили новац на око 4,7% годишње.

         Сходно томе, у протеклих пет година, само Немачкој су платили око 13,25 милијарди евра. А сада ће још Немци контролисати процес грчке приватизације, чији фонд износи 50 милијарди евра.

         Како показује историја, на пример ДДР, та имовина ће добити нове власнике који ће тешко платити и петину њене вредности. То јест проста спекулација им може донети око 40 милијарди евра профита у наредних пет година, комерцијална експлоатација приватизоване имовине – још 7-8 милијарди у истом периоду. А Немци се неће тиме задовољити.

         Средства дата Грцима дефинитивно нису довољна за покривање свих дугова. Биће неопходно да продају још нешто. На пример, острва, на која Берлин претендује још од 2010. године, а Атина их брани очајничком храброшћу, јер острва чине око половине територије Грчке.

         Нема сумње да ће успех грчке распродаје убрзо након њеног завршетка, бити проширен на Шпанију, Португал и вероватно Италију. Мада, познато је да ће Рим последњи доћи на ред. Могуће је да ће Италијани успети да испред себе пропусте Пољаке.

         Не толико због немогућности Пољака да сервисирају своје дугове, колико због потребе да се заштите немачке “инвестиције” у Пољској. Локална елита је почела да “изражава забринутост” због немачке економске експанзије и негује своје империјалне планове, пре свега на рачун заузимања балтичких држава. Тако да ће Немачка бити приморана да нападне просто због претње губитка лидерства.

         Све у свему, у наредних 10-15 година реализација постојеће немачке економске стратегије може довести до тога да под директном контролом Берлина буде БДП у износу до 11 билиона долара или 68%  тренутног обима привреде ЕУ. У том случају, пред Берлином ће пасти и Париз. Његових 2,5 (или 3,3 ако се урачуна француски удео у другим земљама ЕУ) билиона долара БДП сувише је мало да би се такмичио са Берлином на истој основи.

         Међутим, ефекат ће се вероватно осетити раније. Немачка је већ изнела иницијативе за реформу структуре ЕУ. Најзначајније су две.

         Прва се односи на поделу садашњег компликованог Европског парламента на политичку структуру за опште наклапање и на нови механизам јединственог економског управљања целом Европом. Наравно, са формирањем овог тела на основу немачког председништва у ЕУ.

         Друга се чула недавно. Немачка је предложила стварање нечег попут министарства финансија Европске уније са готово апсолутним надлежностима. Укључујући и обавезу националних влада земаља ЕУ да са њим усаглашавају буџете својих земаља. Наравно, управљање овим министарством преузеће Немачка као главни финансијски донатор ЕУ.

         У овом светлу постаје јаснија британска иницијатива за излазак из уједињене Европе. Њима се баш не свиђа да буду подређени Берлину, али да се супротстве томе – немају економских потенцијала.

         Остаје да се схвати зашто, са таквим изгледима, Немачка и даље у великој мери прати америчку политику и води преговоре о TTIP.

         Све се врти око новца. Укупан обим спољнотрговинске размене Немачке за 10 година је порастао за 22% и достигао 2,4 билиона долара или 20% њеног БДП-а. Од тога, трговина са САД чини више од петине, укључујући и преко 28,2% укупног трговинског суфицита. Једноставно речено, данас је за Немце америчко тржиште гуска која носи златна јаја.

         У пређењу са њим, мање од три одсто спољне трговине са Русијом изгледа, искрено говорећи, не претерано велико. Друга ствар је да нико, осим нас, не може задовољити немачку потребу за енергијом. И то озбиљно ремети карте у целој стратешкој игри како Американцима, тако и самим Немцима.

         Има и Берлин своју пету колону. Неки стубови немачке привреде, као што је на пример BASF, у протеклих неколико година су пренели своју произвдњу у САД и сада остварују око трећине свог профита тамо. Умногоме захваљујући много мекшим, у поређењу са немачким, копоративним правилима. Није изненађујуће што су они заинтересовани за промовисање тих правила у Европи уопште, а нарочито у Немачкој преко споразума о слободној трговини.

         Дакле, треба признати да, упркос свим увијањима немачке спољне политике, у глобалном геополитичком и економском смислу Берлин остварује своје циљеве врло доследно и упорно. Друга је ствар што, поред Немаца, на шаховској табли своје партије играју и други играчи, чији се интереси често укрштају са немачким. А некад и директно  супротстављају. Зато се не може говорити о гарантованом немачком постизању циљева на изабраном путу. Тим пре што нису сви кључни фактори процеса у целини подложни контроли.

         На пример, опасност да се и на Европу прошири калифат Исламске државе.

         У најкраћем: да ли ће Немци остварити своје циљеве или не – показаће време, али се труде. Они се жестоко труде.

         Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/berlin-ce-do-2030-ekonomski-pokoriti-francusku-i-kontrolisati-68-odsto-eu

Прочитај без интернета:
4 гласa