Аутор: Др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Неки дан ВСТС БиХ је рекао како наводно није спојиво да ја будем судија (Окружног суда у Бањалуци) и сенатор Републике Српске, с чим у вези осјећам потребу и унутрашњи императив да се огласим овим путем и укажем јавности на правну неоснованост и апсурде садржане у квазиаргументацији свега реченог од стране ВСТС БиХ.

Већ дуже вријеме пратим и запажам бројне примјере кршења уставности и законитости у раду ВСТС БиХ. Прије него што изнесем најсвјежији примјер за то, подсјетићу на пар претходних случајева о томе. Биће ово подужи пролог у суштину мог обраћања, па молим читаоце да то не схвате као моје бјежање од суштинског питања. Напротив, пролог је и те како у вези са основним разлогом овог мог обраћања.

Тако сам прије неких годину дана ВСТС БиХ указао на неуставност и незаконитост његовог правилника којим се уређује нормирање послова судија. Тим правилником ВСТС БиХ је, супротно Уставу БиХ и свим законима, узео себи за право да пропише како одређени број предмета у току мјесеца треба да заврши стручни сарадник, а не судија који је задужен предметима. Штавише, тај судија је дужан своје предмете дати у рад стручном сараднику, који анализира доказе и пише судску одлуку, а на крају је потписује судија. Такви предмети се у одређеном проценту затим износе у норму стручном сараднику(!!!), као да је он судија. Истина, у ВСТС БиХ су се „побринули“ да ово грубо кршење устава и закона заодјену фразом у правилнику, према којој стручни сарадник све то ради под надзором судије. Међутим, у пракси то значи да судија прочита одлуку написану од стручног сарадника, али изостаје претходни стварни увид судије у доказе из конкретног списа (и њихова истинска анализа) на којима се темељи судска одлука. Шта је у овоме неуставно и незаконито, запитаће се можда неки? Одговор је прилично једноставан и јасан, а своди се на то да је у сваком нормалном систему само и искључиво судија задужен својим предметом, само он врши анализу и оцјену доказа и само он пише своје одлуке које се достављају странкама, за шта и одговора, а стручни сарадник у редовном суду је ту да учи (да вјежба писање одлука, а не да оно што он напише потом потписује судија и да се то отпрема странкама). Не може се, дакле, јавности приказивати да је одлуку донио (а то значи написао и потписао судија), а у стварности ју је написао стручни сарадник, при чему се још правилником ВСТС БиХ налаже судији да одређени број предмета мора дати стручном сараднику да то чини. Наравно, мој приговор који сам тим поводом упутио ВСТС БиХ је наишао на ћутање. У приговору сам рекао како ће ми, зато што нећу да поступам према наведеним неуставним и незаконитим правилима ВСТС БиХ, бити част да ме разријеше судијске дужности, јер ће то значити да сам разријешен зато што нисам дозволио другоме (у овом случају стручном сараднику) да ради посао за који сам ја као судија искључиво задужен, одговоран и плаћен. Још једноставније казано, значиће то да сам разријешен зато што сам хтјео да само ја радим свој судијски посао, а не да тај посао умјесто мене ради неко други.
Или други случај неправилности у раду ВСТС БиХ на који сам им такође указивао у неколико наврата током протекле двије године. Наиме, дуго сам у судијској професији па сам могао запазити како се упорно намеће необјективна норма у судијском послу, што се чини од стране ВСТС БиХ, боље рећи његових чланова који у току обављања тог мандата не напишу честито ни тачку од пресуде.
На два практична примјера, то изгледа овако. Милорад Новковић, сада предсједник Врховног суда Федерације БиХ, је од 2004. само предсједник суда. У два мандата, по шест година, био је предсједник Окружног суда у Бањалуци и за то вријеме у два мандата био је предсједник ВСТС БиХ. Само због њега је измишљена функција в.д. предсједника суда, које нема у закону, како би господин Новковић у току два мандата као предсједник ВСТС БиХ могао остати и предсједник Окружног суда у Бањалуци (те примати ту плату и тзв. накнаду за рад у ВСТС), а за то вријеме в.д. предсједника (друга особа у, чини ми се, трајању 7 година) примала је плату в.д. предсједника суда. За све то вријеме господин Новковић честито није написао ни тачку од пресуде, оног рударског дијела судијског посла. Но, све то му није сметало да у истом периоду учествује у доношењу и наметању необјективне судијске норме у ВСТС БиХ према којој, на примјер, судија на другостепеном грађанском реферату треба у току једног мјесеца (тачније 22 радна дана) да проанализира 18 судских предмета, изврши оцјену свих доказа у сваком од тих предмета те да напише и отпреми странкама до краја тог мјесеца исто толико (18) пресуда. Таква норма упорно перзистира све ове године, а настављач такве праксе господина Новковића је и актуелни предсједник ВСТС БиХ господин Милан Тегелтија. Наиме, и он, након што је прије тога имао само три године судијског стажа, 2007. бива именован за предсједника Основног суда у Бањалуци и од тада само предсједникује, баш као и поменути Новковић. Дакле, господин Тегелтија је од марта 2007. био предсједник једног првостепеног суда, за које вријеме ни он, јер знам како раде предсједници судова, није писао пресуде, али то није сметало да 2014. одмах ускочи (па још из првостепеног суда) на позицију предсједника ВСТС БиХ. Е након тога и он наставља са инсистирањем на остваривању неразумне судијске норме, за које вријеме се воза по разним дестинацијама и ни он, као прије њега Новковић, не напише ни тачку од пресуде. Рекао сам ја то у очи господину Тегелтији, када је прије неколико мјесеци био у посјети Окружном суду у Бањалуци (што сам прије тога у пар наврата рекао и Милораду Новковићу, јавно пред свим судијама суда у ком радим, док је био предсједник ВСТС БиХ). Тада сам господину Тегелтији, пред 30 судија тог суда, рекао да то није у реду, да се тиме нарушава здравље судија (остале присутне судије су, наравно, само мудро ћутале, као и у највећем броју осталих ситуација). Рекао сам му истом приликом и да је сваком од нас (свакако и њему) јасно да је све то објективно немогуће, да се тиме подстрекава на површан и брзоплет рад судија у предметима, јер судија зна да му сваког мјесеца норма виси као Дамоклов мач над главом, па због тога увијек тежи да све брзо заврши, на штету правилног утврђивања чињеница и правилне примјене права, а у коначном на штету странака.

Отуда не треба да чуди што у 100 предмета које добијем у рад по жалби, у најмање 90 њих припремна рочишта и главне расправе нису трајали дуже од 15 до 20 минута, што се види из записника са тих расправа, пошто се у њима наводи тренутак започињања и завршетка рочишта. Дакле, за 15-20 минута завршавају се у парничним предметима људске судбине, а у 100 предмета из мог рада у најмање 95 њих видим да поступајући судија првостепеног суда не постави ниједно питање. Све је препуштено странкама, што је посљедица (не)културе конформизма којом је неизљечиво инфицирано овдашње друштво у тоталитету. Ова некултура је, када је ријеч о правосуђу, преточена и у слово закона. Њих су писали просјечни правници (добрим дијелом судије) који су једне вечери заспали као просјечни правници, а ујутро су се пробудили као овдашњи експерти. У то их је произвела сила моћника (домаћих политичара) и наравно Џеј – високи представник у БиХ, са све ЕУ и САД, а из ове потоње државе нарочито USAID. Ти преконоћни експерти (понављам, добрим дијелом судије) написали су, на примјер, Закон о парничном поступку чија суштина је у томе да суд не треба да изводи доказе, да утврђује чињенице, већ то раде странке. Ствари су овако постављене од писаца закона (и моћника) управо зато што се једино на тај начин омогућава конформистичко понашање судија, па кад се предмет заврши правосуђе увијек може, увијено у плашт вјештачке финоће и културе својствене конформизму, рећи за бројне грешке у судским списима да је то тако јер, ето, странке су изводиле доказе, на њима је таква законска обавеза, коју нису испоштовале. А у ствари ради се о первертираном (морално изопаченом) поимању функције суда и судије. Наиме, кад странке не могу да ријеше свој спор мирним путем, онда се оне морају обратити држави као својеврсном природном уточишту. Држава, дакле, оличена у судији и суду мора, како у грађанском тако и у кривичном судском поступку, да се постара за то да она изводи доказе и утврђује све чињенице како би правилно ријешила спор, а не да њен судија сједи скрштених руку и све препусти странкама, како је прописано овдашњим законима о грађанском парничном поступку. Све то је усађено (неизљечиво) у главе наших судија, што је највећи број њих једва и дочекао.

Један од родоначелника такве процедуре у области кривичног судовања је господин Бранко Перић. Након тога он сада често критикује правосуђе, то јест оно у чијем стварању је он и те како учествовао, дајући при томе својим радом легитимитет институцијама створеним противуставним путем. Сјећам се како је господин Перић, тамо негдје 2003-2004. године као судија од ОХР наметнутог Суда БиХ горљиво бранио тезу (има о томе један његов рад у некадашњем часопису „Правни савјетник“ Сарајево) да оптужени треба у кривичном поступку да буде саслушаван као свједок, иако је то јуристички contradictio in adiecto. Нажалост, то је постало усвојено и данас је један од канона овдашње кривичне процедуре. Додуше, господин Перић је и овдје ретерирао, истина као писац романа (чијег наслова се не сјећам) у којем је кроз лик главног јунака аргументовано критиковао оно што је неколико година прије тога заговарао.

Суштину свега претходног (не све претходнe детаље) сам ја такође рекао господину Тегелтији, као што сам му прије тих неколико мјесеци рекао у лице и како није нормално да у највишој правосудној институцији, ВСТС БиХ, која одлучује ко ће бити судије врховних судова, сједе и одлучују судије првостепених (основних, односно општинских) судова, а посебно је недопустиво да неко ко је судија првостепеног суда постане одједном предсједник ВСТС БиХ, што је случај са господином Тегелтијом. Додуше, ненормално је још нешто. Ми овдје имамо ситуацију да су сада и предсједник и потпредсједник ВСТС БиХ из реда судија првостепених судова. Потпредсједник ВСТС БиХ је госпођа Ружица Јукић, судија Општинског суда у Тузли, која је рођена 1963. а правни факултет је завршила 1999. године, како пише у њеном професионалном животопису на интернет порталу ВСТС БиХ.

Шта је у свему овоме ненормално, питао сам ја тада реторички господина Тегелтију (што је, наравно, такође попраћено мудрим ћутањем свих осталих присутних судија). Па ненормално је, како сам му одмах одговорио, то што у свакој нормалној држави ВСТС треба да буде експертска институција, јер она одлучује о томе ко ће бити судије врховног суда и жалбених судова те државе. Стога, као у оној реклами „Па то је сасвим природно“, не може ВСТС БиХ бити састављен као скупштина на делегатској бази (са што широм политичком основом), јер ВСТС БиХ није политичко, већ треба да буде експертско тијело, састављено од људи са одговарајућим професионалним знањем, интегритетом, звањем и дугогодишњим искуством у овој професији на високом и највишем нивоу. То, дакле, не могу бити судије основних и општинских судова (као ни адвокати), уз дужно поштовање судија тог нивоа, односно адвоката. Наравно, господин Тегелтија је том приликом изразио неслагање са мном, што ја разумијем јер како би у противном он дошао ту гдје је нажалост дошао.
Жао ми је што тада нисам рекао господину Тегелтији још нешто, па ћу то учинити сада. Сјећате ли се господине Тегелтија шта сте ви ономад, средином 2014. године, урадили као предсједник Основног суда у Бањалуци (колико знам то сте само ви учинили). У то вријеме организовани су избори за члана ВСТС БиХ на којима сте и ви били кандидат. Сјећате ли се господине Тегелтија да сте ви захтијевали да у Окружни суд у Бањалуци дође ваш представник-судија Основног суда у Бањалуци да надгледа гласање судија Окружног суда у Бањалуци. Ако ме памћење добро служи, а мислим да не гријешим, ваш посматрач је била колегица Биљана Сабљић, тадашњи судија Основног суда у Бањалуци (истина, сада је она – од јула 2016. године – судија Окружног суда у Бањалуци). Када сам ушао у судницу нашег суда у којој смо гласали и видио да је ту све вријеме гласања ваш посматрач, осјећао сам се јадно, наравно не због личности посматрача, већ само зато што судија првостепеног суда (није важно лично име, јер могао је то бити било који судија тог суда) надгледа судије другостепеног суда како гласају. То је за мене било поражавајуће, што је на такав начин прокоментарисано мени и од бројних других судија Окружног суда у Бањалуци, али off the record, јер побогу они о својим ставовима и мишљењима када је ријеч и о овако нечему мудро ћуте за јавност. Ви сте господине Тегелтија, као у правој политичкој утакмици, побиједили на тим изборима (ја сам, наравно, гласао против вас, то јест за сасвим другог кандидата, али никако за вас) и у јуну те 2014. године сте изабрани за члана ВСТС БиХ, а затим су вас у јулу 2014. изабрали и за предсједника ВСТС БиХ. Можете мислити какви су остали чланови ВСТС БиХ (међу којима су и судије ентитетских врховних судова) када су они убрзо по вашем доласку изабрали ни мање ни више баш вас за предсједника, ниподаштавајући тиме еклатантно то што сте ви дошли ту као судија првостепеног суда, са само три године претходног судијског искуства из војног суда, а они су насупрот вама судије врховних судова са вишегодишњим, наглашавам судијским искуством. Такви ликови, дакле, одлучују ко ће, а ко неће бити овдје судија и у ком суду. Надам се да ће јавност сама закључити колико је изопачен такав систем. O tempora o mores!

Господине Тегелтија, Окружни суд у Бањалуци годинама напросто вапи за дактилографима, без којих је незамислив рад судија. У нашем суду систематизацијом је предвиђен већи број судија од броја дактилографа, па нам годинама недостаје, ако се не варам, најмање 5-6 дактилографа. Стога се приоритетно треба то ријешити, а не да радимо као што радимо да ја сваки други дан имам дактилографа, иако се од судије, према необјективној норми, очекује да сваки дан израђује пресуде њиховим куцањем компјутером уз помоћ дактилографа. Кажем то зато што би се овакве потребе требале најприје задовољити, па тек онда примати запосленике на другим радним мјестима. Међутим, имамо случајеве да се примају рачуноводствени радници, без којих се и може за нужду, као и без библиотекара у суду, на којем мјесту негдје од 2015. или 2016. ради ваша бивша супруга, госпођа Влатка Тегелтија.

Малочас рекох да сам гласао против вас кад сте ономад, у јуну 2014. године, након тих избора именовани у ВСТС БиХ. Кад то кажем имам, између осталог, у виду ваше референце. Какве су оне? Према вашем животопису доступном на порталу ВСТС БиХ ви сте рођени 1971. и 1995. године сте завршили основни студиј права, послије чега нисте завршили неки постдипломски студиј. Немате, ако је судити према истом извору, ни стручних, а камоли научних радова из области права (о ауторству правних монографија и уџбеника да и не говорим). У истом извору сте навели да сте били судија првостепеног војног суда од 1998. до 2001. године, затим сте били тужилац (не шеф тужилаштва или његов замјеник) првостепеног окружног тужилаштва од 2004. до 2007, а онда од 2007. године само предсједникујете (попут монарха) све до данас. Вама је вјероватно много боље познат прецизан број, јер сте припадник те касте у којој их има много у БиХ, монарха-предсједника судова, који су били или ће ускоро бити и по 18 година на тим функцијама. Ја знам, рецимо, за Милорада Новковића, који је од 2004. само монарх-предсједник. Дакле, ако рачунамо до овог тренутка, Новковић има 13 година монарховања. С обзиром да је прошле године именован за предсједника Врховног суда Федерације БиХ, на мандат од шест година, то значи да ће он своје монарховање окончати 2022. године, таман кад буде требао ићи у пензију. Каква „коинциденција“ у овоме између њега и рецимо госпође Медџиде Кресо, а богами и вас господине Тегелтија ако се узме у обзир да ви од 2007. само монархопредсједникујете.

На конкурсу на којем сте ви својевремено изабрани за предсједника Основног суда у Бањалуци, поред вас је, ако се не варам, као кандидат био и Страхиња Ћурковић, судија са дугогодишњим искуством и знањем. Примјера ради, ви кажете да сте студиј права завршили 1995. године. За вашу информацију, судија Страхиња Ћурковић је баш те године био судија пазите чега – тадашњег Вишег суда у Бањалуци. Али, ни то, као ни остале његове референце (у континуитету присутан у правосуђу, радио нацрте и коментаре закона), му није било од помоћи да у овом изопаченом систему он буде (као што је требало) именован за предсједника Основног суда у Бањалуци. Не, изабрани сте баш ви господине Тегелтија. Каква „случајност“ овог система.

Дакле, ви имате трогодишње искуство судије првостепеног војног суда, а занемарићемо ваше предсједничко монарховање, јер, да не будемо фолери и лажови, зна наша струка да то није онај рударски дио правог судијског посла. Е видите господине Тегелтија, за разлику од вас ја сам четири године био судија и предсједник једног суда за прекршаје, био сам судија Војног суда у Бијељини, био сам судија Основног суда у Добоју, судија Општинског суда у Травнику, а пет година сам судија Окружног суда у Бањалуци (док ме и одавдје ви и вама слични не отјерате). Укупно имам преко 15 година судијског стажа, за које вријеме сам као судија радио на свим рефератима (прекршајном, кривичном, грађанском и на управном спору). Поред тога, ја сам господине Тегелтија доктор правних наука, универзитетски професор уставног права и професор високе школе за предмете кривично право и кривично процесно право. Имам више од 10 година професуре на седам високошколских установа у Републици Српској, на којима сам извео бројне генерације студената права. Написао сам 25 правних монографија, од чега 17 ауторских и 8 коауторских. Коаутор сам првог овдашњег универзитетског уџбеника Међународног кривичног права (2007. године), који је доживио друго допуњено издање 2013. године (издавач Правни факултет Универзитета у Источном Сарајеву). Аутор сам седам правних монографија из области уставног права. По нечему сам усамљен случај на простору цијеле бивше СФРЈ. Наиме, ја сам једини аутор на простору бивше СФРЈ који је написао практикуме (са одговарајућом судском праксом) за кривично процесно право, затим за парнични поступак те за управни спор. Одржао сам и више гостујућих предавања у земљи и иностранству. Мало ли је? Нажалост јесте, јер овим системом управљају типови попут вас господине Тегелтија, па зато имамо уврнуту ситуацију да ја са наведеним референцама дођем на интервју пред комисију у којој сте ви испитивач и онда ви провјеравате моје знање.

Знам ја шта ћете ви можда рећи на овом мјесту. Због тога морам истаћи како је у ВСТС БиХ осмишљен систем за напредовање медиокритета у правосуђу, а све то је канонизовано вашим прописима, баш као у случају закона о којима сам раније говорио. Суштина тог ишчашеног система је у томе да је за вас важно да ли ми је и колико одлука укинуо Врховни суд Републике Српске. То што у том суду има незнања и што тамо има приличан број судија који својим (не)знањем не заслужују позицију судије тог суда (исто ствари стоје и у Врховном суду Федерације БиХ) за вас није битно. Битно је шта је рекао Врховни суд, а то што су његове одлуке незаконите, а не оне моје које укидају или преиначавају, ви нећете узети у обзир. Нећете ви, а и како бисте кад немате референце за то, да анализирате обје одлуке (и моју и ону од Врховног суда) па да након анализе синтетизујете све то. А да хоћете то, и под условом да сте кадри, схватили бисте исправност онога о чему ја говорим и пишем. О свему томе сам ја већ отворено писао per lungo et largo, поткрепљујући све то конкретним примјерима и о томе упознао професионалну заједницу (што у мојим научним радовима и једној правној монографији, што електронском поштом свим корисницима у правосуђу Републике Српске). Због тога о томе толико на овом мјесту.

А сада о вашем акту, број 04-50-20-387-2/2017 од 11. маја 2017. године (који сте ви господине Тегелтија потписали као предсједник ВСТС БиХ). Не знам од чега бих прије почео, јер је толико незаконитости садржано у њему, што је велика мрља и срамота ВСТС БиХ. Почећу од онога што се у правној теорији и јуриспруденцији зове процесном формом. Ваш наведени акт је у формалноправном погледу буквално један бастард. Наиме, нема увода у тај појединачни правни акт, а ни диспозитива, нити се може поуздано закључити је ли то мишљење или одлука. Кажем ово због тога што у вашем акту, послије ријечи „Предмет“, којој иначе нема мјеста код овакве врсте аката, кажете „Достављање мишљења“. Међутим, након тога у истом акту се каже (други пасус) да је ВСТС донио одлуку. Господине Тегелтија, као што не може бити и жена и дјевојка, већ или жена или дјевојка, тако ни појединачни акт не може бити мало мишљење, а мало одлука. То само говори о незнању вас и чланова ВСТС, када сте дозволили да овакав акт изађе из те институције.

Затим, ви у том акту кажете да сте обавијештени да сам ја именован за сенатора Републике Српске, али као змија ноге кријете у цијелом вашем акту одговор на кључно питање од кога сте о томе обавијештени. Наиме, не може се рећи да сте обавијештени ако сте ви или неко други извршили увид у одговарајући број „Службеног гласника Републике Српске“. То напросто није обухваћено садржајем ријечи „…обавијештени смо…“ из првог пасуса вашег акта. Умјесто тога, зна се добро да „обавијештени смо“ има значење примања информације о некоме или нечему од некога. Ово је од важности, јер ВСТС БиХ може поступати према члану 17. тачка 11) Закона о ВСТС БиХ, на који се ви позивате, само ако су испуњени услови из члана 84. тог истог закона. А управо тај члан ви такође кријете као змија ноге, јер га нигдје не наведосте, а посебно нисте ништа рекли шта је њиме прописано. Стога то ја морам учинити, кад ви већ нисте. Дакле, тим чланом је прописано да ВСТС одлуку (не мишљење) какву сте донијели у мом случају може донијети под условом да му се претходно обратио предсједник суда у којем ради судија (у овом случају ја као судија). Предсједник суда вам се обраћа захтјевом у којем износи тврдњу да судија обавља активности које су му забрањене законом. Уз испуњење овог услова, дакле, ви можете донијети обавезујућу одлуку, али тај услов у мом случају није био испуњен. То произлази већ из вашег акта, јер ви у њему нигдје, ни на једном мјесту, нисте рекли да вам је предсједница суда у којем ја радим поднијела захтјев у смислу члана 84. Закона о ВСТС. Да је то она учинила, а није, ја бих морао о томе бити упознат, пошто је она у том случају дужна да ме, према члану 84. Закона о ВСТС БиХ, обавијести о томе. Но, и да је она то пропустила учинити према мени, ви сте били дужни рећи, ако је то био случај, да вам се предсједник суда у којем ја радим обратила захтјевом у смислу члана 84. Закона о ВСТС БиХ. Пошто ви то нисте рекли ни на једном мјесту у вашем акту, очигледно је да вам предсједник суда у којем радим није поднијела такав захтјев, то јест захтјев у смислу члана 84. Закона о ВСТС БиХ. Стога нисте имали правног основа за доношења акта који сте донијели, што је еклатантна повреда законитости, а тиме и уставности, уз напомену да прије доношења тог акта нисте позвали мене да се изјасним о наводима тог неименованог извора од ког сте, кажете, обавијештени.

Што се тиче материјалноправне неваљаности вашег акта и она је очигледна. Наиме, ви у том дијелу и нисте дали разлоге, већ само парафразирате одредбе закона, па чак у својим апсурдима и незнању идете тако далеко да се позивате на некаква мишљења Консултативног вијећа европских судија (КВЕС), иако то није домаћи пропис, јер није ратификован, па усљед тога није постао дио домаћег правног поретка. Господине Тегелтија, топло вам препоручујем, а и осталим експертима у ВСТС БиХ, да прочитате релевантне одредбе Устава БиХ те Анекса 1 на тај устав о томе који међународни прописи се непосредно примјењују у БиХ, а a propos осталих међународних прописа било би добро да користите покоји уџбеник међународног јавног права, и то лекцију о ратификацији тих прописа (пазите, немојте да помијешате ратификацију са потписом или адхезијом као начинима којима се такође изражава пристанак на обавезивање неким међународним уговором). Да, подсјећам вас и на то да неки међународни пропис овдје у БиХ постаје дио домаћег правног поретка тек кад Парламентарна скупштина БиХ да сагласност за његову ратификацију, а Предсједништво БиХ након тога обави чин ратификације. Но, упркос свему томе, ни КВЕС вам не може помоћи, јер оно што одатле само цитирате такође није основ за акт какав сте донијели у мом случају и то због разлога који слиједе у наставку.

Осим ове врсте незнања, ви у вашем акту показујете смјелост да законске одредбе цитирате само онолико колико то вама одговара. На примјер, ви сте цитирали само онај дио члана 3. Закона о Сенату Републике Српске у којем се каже да „Сенат разматра питања од посебног значаја за политички, национални, економски и културни развој Републике Српске и даје највишим уставним институцијама мишљење о тим питањима, као што су….“. Дакле, ви овдје стављате три тачке и нећете да кажете шта то даље пише у том истом члану 3. Закона о Сенату Републике Српске. А да сте то учинили, онда би јавност видјела да у наставку пише да су то питања уставноправног положаја Републике Српске у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ, доношење измјена Устава Републике Српске и нацрта системских закона, сва друга важна питања од значаја не само за Републику Српску, већ и за њене народе и грађане. У вези са овим понављам вам господине Тегелтија да сам ја универзитетски професор уставног права, са више правних монографија које сам написао из те уже научне области.

Ви, дакле, нећете да наведете и ове одредбе, па сам то ја морао учинити. Затим нећете да кажете како гласи текст заклетве сенатора, прописане чланом 5. став 2. Закона о Сенату Републике Српске. Дакле, и то ви скривате и тиме обамњујете јавност. Молим вас, ако се будете изјашњавали о овоме, поштедите и мене и јавност од глупих фраза да сте то ви имали у виду. Кад се нешто заиста има у виду и ако се није злонамјерно, онда се то што се има у виду и напише, односно каже. Посебно то мора да чини институција каква сте ви, кад доноси акт какав је овај ваш акт. А ви то господо нисте учинили ни на једном мјесту када је ријеч о члану 5. став 2. Закона о Сенату Републике Српске. То је својеврсна злоупотреба власти од стране вас, па кад то ви нисте хтјели да напишете ево ја цитирам ту законску одредбу:

„Заклињем се да ћу дужност сенатора обављати самопрегорно и савјесно, да ћу се придржавати Устава и закона Републике Српске и да ћу бранити част и достојанство народа и грађана Републике Српске.“

Господо из ВСТС и уважена јавности, сваки човјек који је поштен види из претходно реченог да се сенатор, као члан органа који је научно и стручносавјетодавни, а није политичка институција, мора придржавати устава и закона и бранити част и достојанство народа и грађана. Дакле, понашати се на исти начин на који је дужан да се понаша и судија.

Из тих разлога предсједник Републике Српске није прекршио ниједну одредбу било ког прописа када ме је именовао за сенатора Републике Српске, а ни ја када сам прихватио ту функцију.

Када се имају у виду сви ови разлози, које прећуткује ВСТС БиХ, падају у воду сви наводи из акта ВСТС БиХ, па и тзв. мамбо-џамбо креатуре како их ја волим звати, типа да судија не може или не би требао обављати активности које могу имати негативан утицај на судијску дужност или би могла угрозити његову независност и непристрасност. То је напросто немогуће, јер мене обавезује законски текст заклетве да се као сенатор придржавам устава и закона и да браним част и достојанство народа и грађана, без обзира на нацију и вјеру, а све то сам дужан да радим и да се понашам и као судија, што ја све ове године и чиним.

Када се ово има у виду онда отпадају и позивања на све остале прописе из акта ВСТС БиХ (Закон о ВСТС БиХ, Кодекс судијске етике), уз напомену да ниједна од тих одредби у том акту није конкретизована на мој случај нити је наведен било какав доказ и аргумент из којег би се могло закључити да сам ја, као сенатор, судија или као најобичнији човјек (а то највише волим да будем), било када према било коме поступао пристрасно или дискриминацијски. Ништа од тога конкретног нема у акту ВСТС БиХ. Умјесто тога он је препун фраза, флоскула, парафразирања или у највећој мјери цитирања одређених одредаба. Моју наводну пристрасност ВСТС БиХ је разматрао апстрактно, као да је функција сенатора Републике Српске сумњива сама по себи, што указује на поступање на основу предрасуда. Сумњам да би тако ВСТС БиХ, са све Миланом Тегелтијом, поступао да се радило рецимо о Сенату БиХ, кад би таква институција постојала, па још уз то да Милан Тегелтија буде сенатор у тој институцији. Такво понашање не служи на част нашој професији и само је један у низу примјера неуставног и незаконитог поступања оних коју одлучују ко ће овдје бити судија.

Напомињем да ниједном одредбом било ког прописа није прописано да судија не смије или не може бити члана Сената Републике Српске. Да је то којим случајем прописано, или да је прописано да судија не смије бити члан било које институције на нивоу БиХ или ентитета, а ни то није прописано, па наравно да ја не бих прихватио да будем сенатор. Стога са индигнацијом и презиром одбацујем све неистине које су против мене изнесене у наведеном акту ВСТС БиХ и понављам да сам према њему поступио и поднио оставку на функцију сенатора Републике Српске не због исправности тог акта, већ само зато што у Закону о ВСТС (члан 84. тог закона) пише да је тај акт обавезујући. Дакле, и кад је правно и морално наопак, као што је овај, он је обавезујући и ја поступам по њему само због ове ријечи „обавезујући“.

Господине Тегелтија, ви не само што ме нисте позвали да се претходно изјасним о наводима из неименованог извора и обавјештења, већ ми нисте ни доставили ваш акт, па сам ја морао да то тражим по суду у којем радим, након што сам о постојању акта сазнао из медија. Јадно је то господине Тегелтија, а тиме сте поступили супротно члану 115. Пословника ВСТС БиХ у којем је тако јасно прописана та ваша обавеза. Ради јавности, рећи ћу да је чланом 115. вашег Пословника прописан поступак за утврђивање активности које су неспојиве са дужностима судије и тужиоца. Ставом 4. тог члана вашег Пословника је прописано да се овакав акт ВСТС доставља подносиоцу захтјева и судији на којег се одлука односи.

На крају, послије свега, јасно је мени да иза овога стоје болесне снаге у правосуђу и изван њега, које су, осим моћи, напуњене још и злобом, пакошћу и завишћу. Надам се да ће и јавност то препознати и правилно ме разумјети, па и кад ме моћници разријеше и од судијске функције.

Аутор: Др Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

 

webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:VuKtoB44qlQJ:www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php%3Fid%3D254446+&cd=2&hl=sr&ct=clnk&gl=rs&lr=lang_en%7Clang_sr

3 гласa