Јован 4-ти познат је по својим дубоким расуђивањима о смислу царске самодржавне власти. „Он не само да је основао Царску власт у Русији, него је и оснивач схватања самодржавља (царства), пошто је дао целу теорију монархистичког права. У себи је он видео једног од оних царева, које је помазао Бог на царство у Израиљу, али је такође низвргавао и кажњавао и сматрао себе позваним да одговори за сваки поступак пред Царем царева. Он је постављен ради достављања другима тихог и безметежног житија, ради кажњавања злих, ради подстицања оних који чине добро, ради остваривања правде на земљи“. (реч „грозни“ значи: страшни, претећи, и није као по српском: гадни, гнусни)


Кнеза Курбског, који је побегао на Запад и који је писао о личним врлинама племенитих људи, он је поучавао, да ни личне особине неће помоћи, ако нема правилног уређења, ако власти и управе не буду распоређене у потребном поретку… И то уређење он је оснивао на вери у Промисао Божији,.. који делује кроз помазаника Божијег“. Својој власти Цар придаје религиозно-наравствено значење: „Трудићу се усрдно да људе на истину и на светлост наставим (поведем), да познају јединог истинитог Бога, у Тројици слављенога, и од Бога данога им Цара, а од међусобне борбе и тврдоглавог житија (грубог) да одустану, којима се царства руше“. У својој полемици са Курбским, кад се кнез позивао на друге европске земље, где поданици имају политичка права, Цар је одговорио: „О безбожним људима што и говорити! Пошто сви они царствима својим не владају: (него) како им заповеде работници (поданици), тако и поступају. А Руски самодржавци (цареви) испочетка сами владају свим царствима, а не бојари и велможе“. И пољском краљу Стефану Баторију (изабраном по решењу дворјана) Грозни (тј. Страшни) је предао преко његових посланика о превасходству свог принципа: „Господару вашем Стефану у равном братству са нама није лепо бити (није згодно)“. Јер: „Ми, смирени Јован, цар и велики кнез целе Русије, по Божјем извољењу, а не по много-метежном хтењу човечанства“. „Сви европски суседи, по мишљењу Јована, јесу представници власти безбожне, која се не руководи Божјим заповестима, него човечјим страстима: сви они су раби (робови) тљенија (кварежи) и похоте“. Цар Грозни (Страшни) осудио је демократски принцип власти народа, јер „врховна власт не припада народу, него оној вишој сили, која указује циљеве живота човечјег (сврху, смисао). Власт цар је мисија, свише дана, она је служење, подвиг, а не привилегија. Монарх само изражава веру народа, али не представља и његову вољу… У делима, везаним за питања вере, Грозни је сматрао себе свезаним правилима Цркве, а у земаљским делима сматрао је себе само оруђем Промислитељне Деснице, тражећи поуке (настављења) и руководства у светитељском (владичанском) благослову и молитвама“. Власт цара није безгранична, она је ограничена самим идеалом власти, њеним циљем (сврхом, смислом). А одговорност цара пред Богом, потпуно је реална, јер Божија сила и казна силнија је од царске. „Кад се судиш и наводиш Христа Бога између мене и тебе, и ја дакле тог судишта не одмећем се (не одричем се)“. Напротив, тај суд над царем терети више, него над било киме. „Верујем, – говори Јован, – да ћу о свим својим сагрешењима, вољним и невољним, суд примити као раб (Христов), и не само о својим, него ћу и о онима, који су под мојом влашћу, дати одговор, ако мојом непажњом греше“. Извор: „Руски календар“

Пророчанство преп. Серафима Саровског:

„Кад се Земља Руска раздели и једна страна јавно остане са бунтовницима, а друга јавно стане за Цара и целост Русије, ето тада, ваше богољубије, потребно је усрђе Ваше по Богу и према времену – и Господ ће помоћи правом делу оних, који су стали за Цара и Отачаство и Свету Цркву нашу – а Цара и сву Царску Фамилију сачуваће Господ невидљивом десницом Својом и даће потпуну победу онима, који су подигли оружје за Њега (будућег Цара), за Цркву и за добро нераздељености Земље Руске – али неће се ту толико крви пролити, колико тада кад права страна, која је стала за Цара, добије победу и похвата све издајнике и преда их у руке Правосуђа, тада већ никога у Сибир неће послати, него ће све казнити, и ето ту ће се још више него претходно крви пролити, али та крв ће бити последња очиститељна крв, јер после тога Господ ће благословити људе Своје миром и узвисиће рог Помазаника Свог Давида, раба Свога, Мужа по срцу Својему, Најблагочестивијег Цара Императора. Њега је утврдила и још више ће утврдити десница Његова света над Земљом Руском“.

Фалсификатори и фалсификације историје…
Цар Јован Грозни и масон Карамзин

На жалост, дуго скривање правде о првом руском Цару – Помазанику Божијем и замена њена злобном фалсификацијом нанело је велику штету многим покољењима руских људи, нахранивши њихове умове лажју, која веома и веома тешко напушта свест (сазнање). Велика је овде кривица историјске науке, која је од В.Н. Татишчева, М.М. Шчербатова и, особито, Н.М. Карамзина, и његових следбеника, из покољења у покољење извртала образ и дела Цара Јована Грозног (Страшног), његове несумњиве заслуге у успостављању и укрепљењу једне Руске државе као оплота (ограде) Васељенског Православља. Знаменитом црквеном историчару Н.Д. Таљбергу припадају речи, да је Карамзин, чија је „Историја“ легла у основу свих официјалних верзија те бурне епохе, буквално ненавидео Јована Грозног (мрзео). И какве објективности, питамо се, може се очекивати од таквог истраживача?! Али ипак Карамзину придају пажњу без испитивања (безобзирно) и до овог дана, не схватајући, да његова „Историја“ више тежи ка уметничкој интерпретацији, него ка тачној и беспристрасној историјској анализи, како је то тачно приметио књижевни теоретичар И.И. Векслер.

Доказујући фалсификат историје, кандидат богословских наука Михаил Јефимов, у свом раду „Карамзинска ругоба (нелепа, бесмислица)“ („Руски весник“ 23.01.2005) посебно пише: „Да почнемо од тога, где је поникла замисао писања „Историје“. У почетку велике по својим злочинима француске револуције 1789-92 г. Карамзин се налази у Западној Европи. Тесно се зближава са владарима влада епохе просвете и хуманизма, тј. тог времена, кад су европски народи почели да мењају хришћанске цености, кад је уместо Бога за главу свега био постављен човек са његовим страстима и пороцима, кад су образована друштва појурила у масонске ложе и окултне заједнице…

Карамзину је ради писања и издања огромног труда неопходно било да се осигура највишим благословом, тј. дозволом Императора. Ради тога вешти масон морао је да игра улогу верног поданика – грађанина. Ипак на крају 18-ог века Император Павле добио је извештај о учешћу Карамзина у јакобинству. (Назив „јакобинац“ потиче од имена Јаков, енглески – Јакоб. Јакобинство је француска масонска ложа, поникла у доминиканском „манастиру светог апостола Јакова“, енглески – Јакоба. Та ложа произвела је политички преврат ради свргавања француске монархије, тј. револуционарно јакобинство. Над зло-намерним јакобинцем Карамзином наднео се претећи облак царских репресија, што објашњава белешку у његовој књизи записа: „Ако провиђење поштеди мене, ако се не догоди оно, што је ужасније од смрти, тј. хапшење, заузећу се историјом“. Провиђење је поштедело књижевника, али он није поштедео своје читаоце, трујући њихове умове отровом јакобинских клевета…)

У вези тога један од истраживача Карамзина, кандидат богословских наука Михаил Јефимов примећује: „Треба додати како се у одређеним круговима постојано проносио глас о Карамзину као непоправљивом јакобинцу. У царској породици против Карамзина је устајао царевић Константин“. Указани млађи брат Александра 1-ог категорички је устајао против јавног критиковања и осуђивања дела Јована 4-ог, што наноси удар престижу царске власти. Он је овако говорио о деветом тому Карамзина: „Књига његова пуна је јакобинских поука (учења), прикривених китњастим фразама (увијеним)“. Царевић није био усамљен у својим погледима на труд Карамзина: сам аутор жали се брату Василију Михајловичу, да публика не реагује на „Историју“ једнако. А ко се одушевљавао Карамзиним и његовим делима? Декабристи, рушитељи Руске Империје… да наведемо овде и опширни цитат Михајла Јефремова из његовог чланка „Карамзинска ругоба (нелепа, бесмислица)“: „У карамзинском труду, као у изгорелој ломачи, под монархијским пепелом тајио се огањ слобода републиканских. У вези тога старатељ московског наставног округа Голенишчев-Кутузов у августу 1810 године обратио се министру просвете Разумовском са упозорењем о опасности, која долази од ново-јављеног историографа. Он је писао, да су дела Карамзина пуна отровом јакобинства и слободе мишљења, да источе безвлашће (безначалије) и безбожије, да нишани у прве конзуле и да је давно већ време да се њему забрани (рад) и никако да се не награђује. Ускоро после тога Голенишчев-Кутузов саопштио је Његовом Величанству, да је Карамзин – француски шпијун. Да напоменемо овде, где се родила идеја „Историје“. Из свега напред изложеног видљиво је, да је тај злогласни књижевник један од главних идеолога и надахнитеља устанка декабриста и сви злочини бунтовника, међу њима и убиство Милорадовича, славног хероја Отачаственог рата, као тежак камен леже на савести тога (Карамзина), кога су у двору називали неваљалцем… Карамзин као учесник светске закулисе поставио је себи циљ, који Смирнов описује овако: „Уразумити живе, који царују, часовима историје, да опричнина пукне (падне) по аракчејевшчини. Требало би сабрати ради тога и потребне мисли, не мисли заправо (оне су давно биле истрадане, тј. мисли на основу искуства), него речи, формуле, такве оцене прошлих догађаја и лица, које би помогле савременицима да се боре са самовлашћем садашњим, овдашњим“. Отуда је видљиво, да ако је главна идеја првих осам томова „Историје“ – стајање против већа власти народа и кнежевске управе, онда је замисао посебно узетог деветог тома у томе, да „опричнина пукне (падне) по аракчејевшчини“. Помилујте! Очигледна политичка порука и апсолутна (политичка) ангажованост аутора. О каквој историјској науци, о каквим беспристрасним и објективним истраживањима може се овде говорити? Како могу неки од нас, православних, да се позивају на ту јакобинску бесмислицу (будалаштину) у питањима, толико актуелним за савремену Цркву? Потпуно је очигледно, да се Карамзин у раду над деветим томом није бринуо о историјској истини, него о томе, да би оборио, пробо, изгазио идеолошког противника (тј. политичког противника).

Говорећи о могућем савезу Карамзина и револуционара, Смирнов указује на наличје деветог тома: „Са Тацитом су сравњивали историографа и будући декабристи, прозорљиво погађајући смисао његових поука“. Овде следује напоменути читаоцу, да Тацит – то је историчар древног Рима уочи његовог пада (476 г.). Па називајући свог са-ратника тим именом, бунтовници су циљали на брзо збацивање царизма. Многи здраво-мислећи људи дореволуционарне Русије осудили су и одбацили тајну намеру Карамзина, због чега на споменику њему, подигнутом 1911 године, нашли су се само осам томова „Историје“. Девети том, који клевета руског цара, показало се да није признат…“ Али ма како било, дело Карамзина наставља се не само од непријатеља Русије, него и од дипломираних историчара, који уопште не узимају у обзир, да његова „Историја Царства руског“ – то је више уметничка интерпретација, него безпристрастни историјски труд (дело). А ево, чини се, ништа простије убедити се у то, ако прочиташ у ауторском предговору Карамзина о свом труду ове речи:

„…и измишљотине биће допадљиве (угодне), али ради пуног задовољства мораш обмањивати себе и мислити, да су оне истина“. Знаменита фраза, која много објашњава.

При том ћемо рећи још, да је чак и Карамзин, тешка срца признавао, да: „Добра слава Јованова преживела је његову лошу славу у народном сећању… Народ… је поштовао у њему знаменитог узрочника (виновника) наше царске силе, нашег грађанског образовања“.

Али та књига постала је за многе (револуционаре) омиљено штиво, постојани сапутник. На пример, Кондратиј Риљејев са одушевљењем кличе: „Ну Грозни! Ну Карамзин! Не знам коме више да се дивим – да ли тиранству Јована или дару нашег Тацита“. Он исти сведочио је, да његови другови Бестужев, Муравјев и други млади јакобинци, који су раније прекоревали Карамзина за приврженост према монархизму, у основи за просветитељско писмо и увод ка труду, по изласку деветог тома постали су и сами ватрени поштоваоци његови, величали су га не друкчије, него као Тацита и свуда су разносили вест о новом значајном делу историографа. Мартинист Виљем Кјухелбекер, злочинац, осуђен на смртну казну, преузносио је девети том као најбољи у делу Карамзина. Други декабрист Владимир Штејнгељ, осуђен на 20 година робије, одушевљено проглашава ту књигу феноменом, нечувеним (небивалим) у Русији и каже, један од великих царева (тј. Јован Грозни) је отворено обележен као тиранин, какве је мало забележила историја. Па чиме објаснити ту чињеницу, да су се декабристи одушевљавали најмрскијим томом карамзинске ругобе (бесмислице)? Као и остали револуционари, они су били заражени демонском жељом крви и мучења (других). Своју крвожедност ти наравствени изроди (измети, дегенерици) доказали су оружаним иступом на Сенатском тргу, који је одлична илустрација тога, да у основи сваког бунта лежи садизам, тј. стремљење причинити страдање другом живом бићу…

Карамзин, имајући преувеличано уображење (машту), са задовољством је опслуживао крвожедне наклоности своје браће по оружју (тј. декабристе). Хоћеш ли, читаоче, доказа? Изволи. Коме није познато потресно казивање о томе, како је Грозни слушао посланика кнеза Курбског Васку Шибанова, пошто је забио у његову ногу свој жезал и ослонио се на њега? А каква је историјска ценост ове умилне слике? Смирнов је овако говорио о томе: „слуга је (тј. Васка), стојећи непомично, ћутао, а цар је, ослоњен на жезал, слушао читање писма Курбскога. Потресна сцена за уображење, али није тачна по историјским сведочанствима“. Николај Иванович Костомаров (1817-85 г.), један од знаменитих наших историчара, члан-дописник Петербургске Академије Наука иде даље. Он указује, да у летопису, означеном Карамзином као Александро-Невски, о Васки Шибанову речено је, да је он помагао у бекству Курбскога и да је и сам био ухваћен (због тога), а не послан у Москву са писмом (није послан са писмом), како обично претпостављају. Слушајте, драги моји, очито чудовишну фалсификацију: у летопису, на који се позива обмањивач (Карамзин), нема ни речи о томе, да је помагач издајника Отачаства (тј. Васка) био упућен од (Курбскога) у престоницу и о његовој нози, као прободеној царским жезлом!!! Па како се после тога односити према причама јакобинца о томе, да је цар као мучио и то својеручно мучио своје поданике?…

Да поменемо, стежући срце, о замишљеном сукобу Грознога са митрополитом Филипом, који писац (Карамзин) описује на следећи начин:

„У жару кажњавања (мучења и убијања) улази цар у Успенски сабор (храм). Њега дочекује митрополит, пун решености по дужности чина свог да састрадава и да заступа осуђене на смртну казну. „Ћути, – прекида га Грозни, једва задржавајући гњев, – једно теби говорим, ћути, оче свети, ћути и благослови нас“. „Наше ћутање, – одговорио је владика, – грех на душу твоју налаже и смрт наноси“. „Ближњи моји, – прекида Филипа Грозни, – устали су на мене, траже зла мени. Какво је теби дело до наших царских прописа (шта се ти мешаш у наша царска дела)?“.

Задивљујућа детаљизација разговора! Зар не? Где је аутор могао да нађе такве подробности? Нешто се ја не сећам, да су Цар и Светитељ оставили иза себе мемоаре. Колико сликовитости, колико силних емоција у том дијалогу! Зар није то епизода за узбудљив филм? Особито умиљава израз „једва задржавајући гњев“. Добија се утисак, да је писац не само владао чудесним колима времена, помоћу којих је постао сведок означеног сусрета, него је представљао себе за телепатског екстрасенса, способног да одреди степен гњева историјских личности (историјског персонала)…

Писац (Карамзин) није хтео да одустане од клеветничких испада на адресу Јована Васиљевича, и његова ругоба (бесмислиност) је очигледна. На пример, он указује, да је „душегубник“ (тј. Грозни) владао ретким памћењем, знао је наизуст Библију, историју грчку и римску. Ја не могу прихватити, да је Грозни био „душегубник“, ни по каквој верзији, јер по мом убеђењу злочинство се не слаже са широком ученошћу. Душегубство је удео само људи грубих и непросвећених. Мада и бивају крвопије, обремењене разно-страним знањем у наукама, али ко од њих може да се похвали знањем наизуст Свештеног Писма? Да би стекао такву просвећеност, треба се упражњавати у усвајању библијских изрека свакодневно по неколико часова током многих година. Осим тога, треба имати срдачну привезаност за Писма и прилагати њих ка сопственој смиреној души буквално као целебни мелем. Мало који канонизовани Светац знао је Библију наизуст. Ја могу да поменем само једног подвижника благочестија, чији ум као да је пливао у светлосним изрекама Новог Завета. То је преподобни Серафим Саровски…

Интересантно је погледати на девети том и са аспекта извора података. Карамзин је приступио сабирању материјала ради описа царовања Јована 4-тог почетком 1812 године, уочи Наполеоновог упада (у Москву). У знаменитом московском пожару, који је постао кулминација Отачаственог рата, пропале су све библиотеке и архиве у престоници, међу њима и опширни зборник књига и рукописа писаца. Остала је цела само синодална библиотека књига (хранилиште)… А база извора нових томова раширила се благодарећи појави мемоарних сведочанстава у виду записа Андреја Курбског и Палицина и осведочених иностранаца. Они су носили важну, често уникалну, непоновљиву информацију, али су се одликовали једностраношћу, субјективизмом, а понекад и јавном тенденциозношћу, која је примала повремено форму русофобије“. И тако, Руска историја пише се на материјалима, прожетим не-љубављу (потхрањеним), а често и мржњом према свему руском.

Па како ми, православни, можемо веровати јавним бесмислицама распојасаног јакобинца? Претпостављам, да је један од разлога овај – читање „Историје“ без дужног размишљања (удубљивања) и здраве критике. У вези тога ја ћу поменути дивну светоотачку мудрост: „боље је погрешити у љубави, него у њеном одсуству“ (тј. боље је погрешити из љубави хришћанске, него без љубави хришћанске). То значи, да ако о неком човеку исказују супротна суђења, онда је хришћанин дужан да предпоштује страну оправдања, љубави и снисхођења… (тј. ако о неком човеку исказују супротна суђења, а ни једни ни други немају уверљиве доказе, онда је хришћанин дужан да прихвати добра суђења).

Извор: „Руски монархист“

Друга сведочанства о Цару Јовану Грозном

Руска историјска наука, наравно, не састоји се једино од Карамзинове „Историје“. Праведност првог руског Цара доказана је трудовима Б.Д. Грекова, П.С. Садикова, И.И. Полосина, С.Б. Веселовског и других часних историчара на основу мноштва чињеница и докумената епохе Јована 4-тог. Сви ти извори једнако су говорили, да је Грозни (Страшни) био велики и мудри управитељ, искусни дипломата и војсковођа, танани (префињени) и далековидни политичар. Сва његова дела и поступци били су диктирани једино интересима руске државе и православног благочестија. При чему о томе говоре не само руски историчари. Врло је важно рећи, шта је писао савременик Јована Грозног немац Герберштејн: „Ономе, ко се занима историјом његовог царовања, тим више мора да изгледа чудним, што је при таквој грубости (жестокости) могла постојати таква силна према њему љубав народа, љубав, коју су са трудом задобијали остали цареви једино посредством снисходљивости и ласкања (нежности, умиљатости). При чему треба приметити, да народ не само да није подизао против њега никакве побуне, него је чак исказивао у време рата невероватну чврстину при заштити и одбрани тврђава, а пребеглица је уопште било врло мало. И напротив, много се нашло у време рата таквих, који су предпоштовали верност кнезу највећим наградама, чак у опасности по себе“. Руски народ – то вам није Карамзин, нису то његови следбеници и нису то ни знаменити, најученији историчари. Њега (народ) нећеш обманути ни лажним летописима, ни историјским трудовима, које пишу најумнији људи Русије, међу којима је и сам Карамзин. Руски народ је опевао Јована Грозног, као Богом посланог Цара у мноштву песама, јуначких песама (епских) и легенди. О томе говоре зборници народног дела П. Кирејевског, П. Рибникова, А. Гиљфердинга, А. Маркова, А. Григоријева, Н. Ончукова, С. Шамбинага и Петра Вејнберга. Руски народ је без грешке видео у Цару Јовану Грозном свог великог Господара, беспоштедног према непријатељима Отачаства и брижног старатеља о родној земљи и људском добру (благу). У народну свест (сазнање) Јован 4-ти је ушао као уман, проницљив, храбар и праведан, тј. обдарен свим добрим човечјим особинама, које су тако упорно одрицали у њему политички непријатељи Цара за (његовог) живота и њихови „прејемници у векове“.

Игор Јевсин, Извор: ИМ Зерна

Коментари:
  1. Чињеницама треба веровати, а не подмитљивим псевдо-учењима таквих као Карамзин. По чињеницама никаквих телесних повреда, које су повукле за собом погибију царевића Јована, није било откривено, и ако би било, као што је тамо насликао слику други комедијаш Репин, на лобањи царевића морала би бити пукотина (као минимум), али таквих повреда лобање није откривено. Значи молер Репин набацао је слику по наруџбини за добре паре. Истовремено са тим у костима цара Јована и царевића Јована било је откривено присуство живе, које много премашује допустиву норму. Ми нисмо експерти и зато нећемо наводити маглу науко-образним терминима, него ћемо просто рећи: обојица су били отровани, и то није могуће оспорити. Уједно са тим цар Јован је прослављен у лику Светих и поштује се помесно као Московски Светац. На велику жалост тај цар до овог времена није прослављен све-руски у лику Светих. Два највећа цара била су у нашој историји, то су цареви Јован 4-ти и Николај 2-ги, и како су обојица цинично поругани од непријатеља православља, руског народа и нашег Отачаства. Господи, помилуј.
  2. Ја сам негде читао, да је цар Јован Грозни заузимао тврду позицију према непријатељима вере и отачаства и није тражио са њима заједничке цености као што сада неки архијереји и политичари чине. То је добра ревност по Богу… Јован Грозни није пуштао јевреје-трговце у Москву, чак ни привремено. Краљ Пољске Сигизмунд Август писао је њему:

„Ти не пушташ наше трговце-јевреје са товарима у твоје царство, а неке си заповедио и задржати и товаре њихове одузети… А међутим у нашим мирним граматама (споразумима) написано је, да наши трговци могу путовати са товарима у твоју Московску земљу, и твоји у наше земље, – што ми са наше стране тврдо чувамо“.

На то је Јован Грозни одговорио:

„Ми смо теби не-једанпут писали о томе раније, извештавајући те о злим делима јевреја, како су они наше људе од хришћанства одводили, отровне траве у нашу царевину довозили и многе пакости људима нашим чинили… Ми никако не можемо допустити јеврејима да путују по нашој царевини, јер нећемо овде да видимо никакво зло, него хоћемо да би Бог дао мојим људима у мојој царевини да живе у тишини без икакве смутње. А теби, брате наш, не следује убудуће писати нама о јеврејима“.

 

Игор Јевсин, Извор: ИМ Зерна

 

Прочитај без интернета:
3 гласa