Кроз историју падале су многе цивилизације, неке су потпуно нестајале,а неке се утапале у сличне народе. Већина њих има једну сличност, узрок њиховог пада је Запад. У Србији, историја сем што је већим делом деформисана под утицајем Запада, и оно мало истине погрешно се интерпретира. Те се тако главни узрок пада Немањићке Србије и Балкана под утицај османлија сматра „освајачки поход Турака“, а не само „безазлени уступци Западу“. Наивно поверење Срба, жестоко се окренуло против њих самих. Они чију су до тада варварску културу презирали, а шта су напрасно опијени славом и успесима почели да усвајају, на прву велику опасност окренули им леђа и оставили у немилости Србе да вековима робују у нечовечанским условима османлијске тортуре.

Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)

Ипак оно што је Србе и све православне народе издвајало од осталих и по култури, вери и по духовношћу, није могло бити покорено.Усађено у србска срца још у древна времена, православље се није угасило. Ни пред смрћу, стравичним мучењима, претњама. А тамо где србске цркве није било ни близу, сам народ је био црква а њихова чиста молитва као упаљено кандило давало је веру и наду да ће осванути дани обнове.

Србија се обнављала и падала, не само под утицајем Турака, већ најпре оних који нас и данас спотичу, који у неверици гледају да и даље стојимо након свих злочина које су над нама починили, свих клевета и подметања – тог варварског Запада.

Боље сутра

Све данашње генерације у Србији причају о „бољем сутра“. Ипак, ако питате некога да вам дефинише то боље сутра, неће знати.Уколико и да неки одговор, суштина ће се заснивати на материјалном благостању, бољој плати, мање радног времена, бољих кола, већег стана, живота без рачуна, другим речима економског раја. Сва срећа једног човека данашњице, који је деценијама живео у немаштини свела се на врећицу новца који би решио његове материјалне проблеме. Али шта онда?
Шта после тога?

Када дођемо у ситуацију да ништа не радимо, новца имамо колико нам се прохте, да ли је то заиста довољно да испуни душу човека и буде истински срећан? Не буди ли се управо у таквом стању у човеку досада, као простор за игралиште ђавола, и даље за разне развратне промисли, неморал, потпуно отуђивање од Бога – јер све имамо, шта ће нам Бог да нас ограничава?! Тај седи старац којим се буди савест и свест о краткоћи постојања.

На сласти, мржњи и изобиљу стасали су западни народи. Од изобиља јела, пића, злата, њихов разврат се ширио и жеља за задовољством и испуњењем душе која је бивала све празнија. А душу нису испуњавали јединим начином на који је она могла бити задовољена, већ управо супротно. Неспособни, али и обачени од Бога ови народи су се наслађивали у крви , гледајући људе које су одгајали као животиње како се боре до смрти.

То је тај Запад. А колосеум је постао цео свет. У њему смо и ми, као робови помагачи, истрошени за борбу али као слуге другим гладијаторима, потчињавамо се и тражимо делић тог њиховог „бољег сутра“ да утопимо своју душевну глад.

Баш због те глади, коју данас све теже разазнаје србски народ. Празног стомака, без духовног вође, посрнуо и малодушан у беди данашњице, опијен причама о савременом Римском царству, материјалном благостању, жури само да и он осети делић тог савременог света. Наслућујући да жури у пропаст, али може ли се више овако?

Неко заборављено време

Пре само неколико деценија , пре него је разорена србска породица који је била и остала стуб нашег друштва, народ је био срећнији. И поред тешких послова, далеко тежих услова живота него што је то данас, задовољство је било очигледно. Били су слободни у раду, у вери. Ситнице које су некад биле доступне неколико пута годишње испуњавале су том народу посебну драж у срцу. Породична фотографија која се правила једном годишње код наших претака је стварала право узбуђење, том чину се радовали данима. Данас у само једном дану савремени човек начини безброј фотографија и не осети ни трунку те детиње радости коју су имали наши стари.

Одлазак на вашар, славу, било какав вид прославе, све је то њима причињавало задовољство. Припреме, маштања о том дану. Тога данас има и превише, толико да никаква прослава, излазак у човеку не може пробудити оно што су они осећали. Превише свега човека чини горим од било какве животиње, једноставно речено побесни.

Поредити некадашње вашаре, па и некадашње кафане у Србији са данашњим ноћним клубовима је немогуће. Савремени људи, омладина задовољили су се свега, и не знајући више шта ће од себе, баш као и стари Римљани што нису знали па су гладну душу напасали смрћу и крвљу, служе се најгорим видом јавног разврата, све правдајући се како је то у „савременом свету“ нормално, допуштено, чак и пожељно. Али да ли је то нормално заиста?

Одрицање од Бога, оног седог старца који побуђује савест, од људи прави љуштуре, бесвесне и безличне робове „савременог света“, а заправо крајњег варваризма где самопоштовање нестаје. Власт радосно трља руке, потчињена Мамону, гледајући како модерне робиње тек изашле из школских клупа бестидно показују своју голотињу. То је оно материјално „боље сутра“ које је свануло новопеченим богаташима који су своје богатство стекли на пљачки народа.

А из тога није проистекло ништа добро. Сплетке,свађе, убиства, страх, мржња, содомија, дрога. Кад празан човек свега има у изобољу, душа се не може нахранити материјалним и она и даље тражи нешто, а они безверни, којима је Бог само фикција заосталих, несвесно се потчињавају читавим плејадама демона, који душу уместо љубави пуне мржњом, завишћу, гордошћу, самољубљем…

Недавно су медији преносили слике деце богаташа и њихово понашање. Ти амерички омладинци, који би ваљда требали да буду „узор савремене омладине“ из чистог беса су ломили своје ствари, мобилне телефоне су користили као подметаче, аутомобиле су уништавали потпуно, на улици су некажњиво и из чисте обести малтретирали људе, подсмевали се сиротињи… Потпуно је исто понашање и код деце из Србије, и њихови родитељи су они који признају да су настали од мајмуна, па тако уче и своју децу и таквом мајмунском друштву и теже. Али код њих нема задовољства. Они никада у свом животу не могу осетити срећу какву ће осетити оно дете из сиромашне породице коме је неко поклонио најобичнији телефон. Ето то једно сиромашно дете је срећније у неким тренуцима од свих оних које је обузео бог материјализма, свих оних који су дочекали то погрешно „боље сутра“.

Не може се поредити ни срећа наших бака које су одлазиле на вашаре и данашњих девојки које не излазе са сплавова. Простодушни наши преци били су задовољни због малих ствари, због здраве деце, здраве стоке, успешне жетве, на време покупљеног сена тик пред кишу, због пуног амбара, због велике породице, мира у кући, једноставно били су захвални на сопственом постојању, ближи Богу и у добру и у невољи.

Захвалност

Данашњица у Србији је тужна. И катастрофална и скандалозна, чак и апокалиптична, али надасве тужна. Народ је измучен, уморан од туђих битака, незахвалних властодржаца који се према њему понашају горе него према робовима. Народ је и гладан, опљачкан од својих „пријатеља“, растројен и пун неповерења. А да ли је народ сам по себи крив за овакво стање? Да ли је неколико лоших одлука на битним раскрсницама заувек преокренуло нашу судбину и зато са овог пута пропасти немамо где да скренемо? Или су ово заиста последња времена где народ као народ више и нема могућност успона, обнове већ је све на појединцима и личном, индивидуалном спасењу?

Малодушност и самосажаљење су можда и два најгора осећаја који обузимају данашњег човека. Људи код којих су на превласти ова осећања су највеће кукавице, у њима се лажна храброст јавља када треба учинити неку штету другој особи и то узроковано трећим негативним осећајем – завишћу. На жалост, оваквих је данас све више.

Ова осећања у човеку није пробудила љубав према Богу, већ жудња за оним „боље сутра“ које је запад наметнуо Србима као пример савршеног живота. Годинама омаловажавајући нашу чистоту, задовољства у малим стварима, пред Србе је постављен грандиозан изазов и жеља је почела да расте. Жеља за нечим недефинисаним кроз коју смо се временом одрицали свега заиста вредног.

Један младић је својевремено спровео један експеримет. Паковао је смеће у леп папир и зарадио милионе, потврдио је да лепо упаковано смеће има свога купца. У нашем случају купац смо ми, смеће је пут на Запад који смо платили имовином, земљом, одрицањем од традиционализма, од вредности које су нас вековима чувале пропасти, одрицањем од Бога и нас самих.

Због чега све то? Због оног „бољег сутра“.

У тој трци за Западом, торба коју смо имали на леђима цепала се, временом наше вредности су падале за нама. У причи о „Ивици и Марици“, дечак иза себе оставља мрвице хлеба не би ли пронашао пут до куће, међутим то наивно ради и његов путоказ буде поједен. А они изгубљени у шуми, без путоказа у мраку. Само што ми у том трку нисмо остављали ни мрвице ни каменчиће, већ смо јурили главом без обзира затирући трагове, прошлост, истину, као да се стидимо онога што смо. Бежали смо од себе, желећи нешто боље, а онда видевши праву слику тог „савременог света“ , осећајући физичке последице свог немара, својих пустих и празних жеља – ударили смо у један болни зид, ограду са свих страна.

Лакомисленост и незахвалност оним што смо имали коштала нас је превише. Али пакао Запада ту не стаје. Инволуција србског бића осећа се на сваком кораку, што смо ближи модернизму – све више заостајемо, што смо ближи западној култури – све већи смо варвари и дивљаци,њихова слобода нас претвара у робове, сваки корак ближи њиховој валути нас чини већим сиромасима и најзад како се примичемо њиховој веру – наш Бог одустаје од нас.

Наше генерације нису учиниле само мали уступак Западу, дозволиле су му да се увуче у све сегменте нашег друштва, да прожме сваког појединца и да обесмисле сваки вид наље борбе а „боље сутра“ претворе у најобичније материјално благостање.

Владика Николај је у једној својој беседи говорио о народу који је једног тренутка дочекивао Исуса Христа са цвећем надајући се да ће им он подарити боље сутра, исто онако како га данас замишља сваки савремени човек, да ће хлеб падати са неба а да ће они уживати у изобиљу хране, пића и нерада. А затим је тај исти народ убрзо после тога испраћао Исуса Христа са псовкама и увредама, не поимајући и не прихватајући храну коју им је подарио а која се не може мерити ни са каквом посластицом на овом свету, љут јер тај Бог им није донео оно што су тражили,није их све претворио у богате цареве који не знају шта ће од досаде.

Ми нисмо били тај народ. Иако га је наш народ пригрлио свим срцем, када се превише опусти и заборави ко му је дао успон, Бог га је искушењима враћао на прави пут. Данас, по свој прилици тек смо на пола пута, а да ли ћемо уз нова лукавства и успети да се вратимо себи, тешко је рећи.

Упоређујући страдање православаца за време комунизма у Србији и совјета у Русији, када је власт отворено била против цркве и данас када је то противљење лукаво претворено у лажну подршку, тешко је оценити које је време горе за нас вернике. Православни хришћанин ни сада није мање извргнут руглу него што је био у прошлом веку, с тим што је однос Бога и човека у далеко већем растојању, баш управо због тог времена одуства праве духовности у Србији и његове интерпретације кроз учења комунистичких попова. Узгред данашњица је време технологије, слободнијих схватања а и сама црква одступањем и чињењем уступака даје основа за либералнију веру.

Још један велики чинилац, а вероватно и кључни алат које је рашрафио везу Бога и човека јесу медији. Гласноговорници и пропагандисти оног грандиозног пројекта због кога смо се одрекли себе. Захваљујући њима, више није ни битан пут којим се иде, нити ико више и бира пут којим ће ићи, својим инволуцијским утицајем самлели су генерације људи, искривили истину, наметали жеље, тежње, подмукло су се увлачили у људску свест и мењали је до непрепознатљивости. Најзад – постали смо оно у шта гледамо.

И још једном, то је тај Запад, најобичнији полусвет вечито бесан због инфериорности коју и даље упркос свему осећа напрам православних народа. Руси су у деветнаестом веку Французе сматрали савременијим и културнијим од себе.

У свој језик убацивали су мноштво француских речи, посебно они виши слојеви друштва, просто се сматрало срамотом непознавање тог дивног језика „културног света“. Управо тада, пуштајући Запад под своје окриље и гледајући у њему нешто боље од онога што су имали у свом дворишту, царска Русија је већ била на коленима и једном ногом изнад провалије. Колико глупо и необјашњиво било овакво понашање Руса показује и једна апсурна чињеница. Наиме, Руси су већ од седамнаестог века имали јединствен обичај и били далеко испред осталог света. Већина Руса је имала парно купатило, они који нису имали за њих су постојала јавна купатила у која су они свакодневно одлазили. Смрад је за руску нацију била непознаница. Међутим како се увлачила француска „култура“ у Русију, та купатила постала су срамота, па су почели масовно да их затварају, најзад су остала само по провинцијама и селима. Руска господа је решила да се угледа на Французе који су се купали свега једном месечно или и мање, али су свој смрад зато маскирали парфемима.

Има ли уопште разлике између данашњег српског народа и ондашњег руског? Они су тада исмевали сопствену чистоћу и дивили се смраду и прљавштини замаскираној у француски парфем, а ми данас исмевамо сопствену чистоћу душе, простодушност српског бића и дивимо се разврату, болештини, неморалу упакованом у „западну слободу“.

Васпитање започиње у породици, али ниједну јединку сама породица не обликује. Ту је друштво, школа, утицај медија, околина, сви ти спољни утисци формирају једног човека. Код нас је целокупно друштво потпуно посрнуло, што значи да су и остали фактори који су сви зависни један од другог у истом стању. Кривицу нико не признаје , школа све сваљује на родитеље, родитељи на школу, ту медији, околина, наметнуте вредности друштвеног уређење, а главни кривац – систем ћути.

Ћути и тихо намеће своју вољу. Кроз Невладине организације, кроз људска права, дечија права, демократију, диксриминацију. Учитељи и наставници хтели, не хтели у обавези су да прихвате наметнути програм и тако и сами учествују у стварању још накараднијех система у коме нема ни традиционализма, ни породице у њеном општем облику, о патријахалном васпитању нема ни говора, јер се он од стране тих западних секти сматра заосталим. И родитељима и наставницима полако се укидају сва васпитна права, и све то у име права. Односно све у име оних којима баш овакво покварено и неутемељено друштво и треба.

Све је то тобоже у име савременог света, модернијег, слободнијих схватања, а све то нас води ка расулу и пуној подчињености Запада. Без љубави, поштовања, самопоштовања, без Бога.

Толико пута се историја поновила, Запад није смишљао ништа ново, био је само безобзирнији, покваренији, раскалашнији, без стида али поносан на свој безбожнички став. Своје смеће је само лепо паковао и добро парфемисао да не засмрди одмах при пријему првих дарова. А ми смо увек ширили руке, уверавали су нас да је туђе боље и веровали смо, ко зна зашто… Кад отворимо „дарове“ и осетимо трулеж смрти, обично буде касно и деценије морају да прођу како би се ваздух очистио и Србин опет прогледао и видео лепоте којих се беше одрекао због тог „бољег сутра“ , Мамонове легије, пакла на земљи.

То боље сутра није сутра, данас је, у нама је. Неће га пробудити никакав новац, никаква материјална блага, не треба да одемо да би нам свануло, јер оно не свиће нигде тако јасно и сјајно као у Србији. Кад то схватимо, кад пригрлимо Њега, јединог који испуњава ту празнину душе, е тад ће да крене и обнова.

Весна Веизовић

Веза: www.vaseljenska.com/misljenja/bolje-sutra/

Прочитај без интернета:
7 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ