Милорад Мишо Пелемиш, командант 10. диверзантског одреда, недавно је обелоданио податке како је по наређењу Ратка Младића скривао француске пилоте заробљене 1995. године након обарања њиховог Миража 2000 изнад Пала. Но, много важније је његовo сведочење о томе како су се српcке политичке квазиелите са обе стране Дрине напросто утркивале око ослобађања заробљених пилота. Пелемиш је овим отворио причу о догађањима каквима и сам могу сведочити.

Данас су готово заборављени детаљи око заробљавања француских пилота, а жалости ме да је тако пошто је у питању злочинаштво над нашим напаћеним народом. И то злочинаштво оне најмонструозније природе. Подсетићу да су тада заробљени капетан Фредерик Шифо и навигатор-поручник Жозе Сувиње. У вези поручника Сувињеа никада не треба заборавити податак да је у питању навигатор оспособљен за управљање авио-пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом. Уколико човек-појединац може представљати доказ почињеног злочина, онда су оружане снаге Републике Српске заробљавањем пилота обезбедиле такав доказ. То што у тренутку обарања њихов авион није био наоружан пројектилима забрањеним међународним правом у бити не значи ништа обзиром да то није био први и једини напад какав је овај двојац извео.

Овом приликом желим посведочити о једном другом нападу на наш народ, а који је временски и персонално врло близак предње поменутом. Догодило се да сам, као млади специјалац МУП-а Републике Српске, децембра 1995. године обрео се у Хаџићима. По доласку у то место затекли смо припаднике француске Легије странаца и било је поприлично нејасно због чега је та формација била ту распоређена. Наговештај одговора добио сам сасвим случајно приликом разговора са двоје стараца, избеглица привремено настањених у Хаџићима. У неком тренутку необавезног разговора старина поче хвалити француске војнике. При том је објашњавао како је током бомбардовања један авио-пројектил погодио уз сами темељ његове куће, те се забио у земљу, а није се активирао. Рече чича да су француски војници са првим данима примирја дошли и копали 18 метара дубоко у земљу, све док нису пронашли и извадили авио-ракету. Нормално, пројектил су однели, а старина им је на томе био захвалан јер живети на неактивираној разорној ракети и није претерано угодно.

Овде можемо поставити низ питања, али основно је: чему таква агилност Француза на уклањању неактивираног пројектила? Можемо говорити о уклањању напредне војне технологије како противници не би дошли у њен посед. Ипак, са једнаком увереношћу можемо говорити о уклањању доказа бомбардовања цивилних циљева обзиром да је пројектил за неколико стотина метара промашио војни циљ и погодио цивилно насеље. Можемо помислити да је овим случајем уклањан доказ ратног злочина. Но, у то време имали смо на стотине сличних „погодака“ и цивилних жртава, и то је увек подвођено под колатералну штету. Зато будимо крајње конструктивни и рецимо да се француска агилност примарно манифестовала у виду уклањања доказа о кориштењу навођеног пројектила са осиромашеним уранијумом. Општепознато је да су Хаџићи понајвише гађани међународно забрањеним средствима и ту не треба имати дилеме – Французи су уклонили недвосмислен доказ ратног злочина!

Значи, постоји озбиљан скуп индиција да смо у једном тренутку на располагању имали и неспоран доказ ратног злочина и непосредне починиоце истог (француске пилоте). Питање је због чега наше политичко и војно руководство активно саучествује на уклањању доказа монструозних злочина на нашу штету?

ЉУБАВ РАДОВАНА КАРАЏИЋА И ФРАНЦУСКИХ ПРИПАДНИКА ИФОР-а

У одговору на предње питање о издајничком понашању наших „елита“ поново ћу се послужити властитим сведочењем. Први део 1996. године провео сам на Палама, обезбеђујући Радована Караџића. Због тога могу посведочити да је на стотињак метара од Караџићеве куће био постављен контролни пункт француских припадника тадашњег ИФОР-а. Свакодневно сам гледао како Караџић пролази кроз тај пункт, само са возачем и у оној толико опеваној „мечки“. На Караџићево поздрављање подизањем руке француски војници одговарали су срдачним махањем. На први поглед деловало је да Французи функционишу у склопу обезбеђења бившег председника. То би било „нормално“ да већ тада није подигнута оптужница хашког Трубунала.

Дакле, Радован Караџић је уживао у бенефитима ослобађања француских пилота. Сад, питање је: у чему је „уживао“ његов народ? И овде ћу се задржати на Хаџићима. Како истиче новинар и публициста Недељко Зеленовић, ратни становник Хаџића, смртност популације у тој категорији је четири пута већа него у нпр. Братунцу у који је избегао највећи дио Хаџићана. Такав однос смртности потврђује и Славица Јовановић, директорка Дома здравља у Братунцу. Зеленовић годинама прозива институције БиХ-е због недовољног ангажовања на проблему осиромашеног уранијума и његовог штетног дејства по становништво. Но, подсећа и да су 1995. године, одмах након бомбардовања, у Хаџиће стигли стручњаци из Винче, обавили мерења, али да никад нису објавили податке. Тадашња власт у Србији то није дозволила! И све потоње власти Србије и Српске једнако саучествују у прикривању злочина над сопственим народом.

Важно је подсетити и на изјаве Јелине Ђурковић која је 2005. године председавала Комисијом за истраживање последица радијације осиромашеног уранијума. У извештају који је тада сачињен наведене су последице и дате упуте шта се треба урадити по овом питању. Но, како каже госпођа Ђурковић – тај извештај негде се “загубио” и до њега данас није могуће доћи. Жалосно је то!

Елем, срамно понашање српских квазиелита у односу на бомбардовање Републике Српске као бумеранг обило се о главу српском народу четири године касније. Операција “Савезничка сила”(позната као “Милосрдни анђео”) обимом усмрћивања, рањавања и разарања далеко је надмашила Операцију “Намерна сила”. Када наше “елите” нису испоштовале страдања властитог народа у Српској сасвим очекивано било је понављање злочина у још тежем и погубнијем обличју. Након 10 тона радиоактивних супстанци бачених на тло Српске добили смо још 15 тона на територији Србије. Жалосно је да смо то “заборавили”!

ШТА СМО НАУЧИЛИ ИЗ СТРАВИЧНЕ ПРОШЛОСТИ?

Кажу да искуство није оно шта вам се догађало у прошлости, него је то способност препознавања будућих сличних ситуација. У том контексту Србе можемо окарактерисати као “колективитет без искуства”. Уосталом, како тумачити понашање српског етничког корпуса у односу на надолазећу ескалацију оружаних сукоба са недвосмисленим обележјима светског рата. Уколико је у ратна дешавања инволвирано више десетина држава са различитих континената, уколико зараћени простор захвата два континента (Север Африке и Блиски Исток) и има тенденцију ширења, онда то морамо назвати светским ратом.

Но, уколико желимо рационализовати актуелну ситуацију морамо говорити о две димензије: о присуству рата и о карактеру рата. Одувек човечанство ратује и то је друштвено стање на какво смо већ навикли. Међутим, запитајмо се колико можемо прихватити карактер рата у који човечанство срља? У питању је хегемонистички, колонијални и уско интересни рат какав генерише један готово промилни удео укупног човечанства и зарад сопствених интереса. Ипак, и у тој димензији овај рат се битно не разликује од ранијих. Постоји једна димензија овог рата о каквој се још увек ћути, а шта је очекивано обзиром на информациону доминацију какву остварују креатори рата. Дакле, проговоримо о карактеру „војних удара“ какве су Сједињене Државе и „сателити“ већ започели на простору Блиског Истока.

За оне неупућене морам истаћи како су Сједињене Државе пре више од 40 година започеле широку унутрашњу расправу о модалитету одлагања радиоактивног отпада. Прво је разматрана опција одлагања отпада на властитој територији, но, било је немогуће приволети бар једну федералну чланицу да пристане на тако нешто. Затим се расправљало о опцији одлагања нуклеарног отпада на територији „пријатељских држава“, међутим, ни притисци ни кредити нису били довољни за било чији пристанак. И онда Англоамериканци проналазе јефтин, ефикасан и једноставан начин решавања опасних материја. Деценијама Сједињене Државе у сваки пројектил, од метака до балистичких ракета, одлажу радиоактивни отпад. Американцима је цивилизацијски „прихватљиво“ да своје непријатеље уништавају без икакве селекције, дугорочно, тешко и са обележјима геноцидности.

Неупућене желим обавестити и о томе да у Сједињеним Државама већ две и по деценије (од Заливског рата)траје снажна унутрашња расправа по питању смртности и оболевања њихових војника ангажованих на ратним поприштима широм планете. Бројна удружења ратних ветерана и грађана деценијама упорно доказују да су смртност и болести карактеристичне за излагање радиоактивним материјама много израженије код војника ангажованих у ратовима, него код остатка популације. Државна администрација не признаје бројна истраживања урађена по овој појави и сурово манипулише истином, односно чињеницом да безобзирно трују и непријатеље и сопствене војнике. Но, једно је неспорно – у Сједињеним Државама бар постоји јавна расправа о том проблему, грађани протестују, боре се за своја права и покушавају нешто да учине. Шта се дешава у Србији и Српској?

Морам признати да ми је понашање нашег народа несхватљиво! Питам: постоји ли на тлу Европе народ „позванији“ да први јавно проговори о карактеру већ материјализованих и оних будућих, а сасвим извесних, злочина? Несхватљиво је да ћути народ на који је бачено 25 тона радиоактивних материја, народ који деценијама трпи тешке последице монструозних злочина. Разумно је очекивати антиратне протесте широм Србије, БиХ и Хрватске, а крајње несхватљиво је да нити један такав протест до данас није уприличен. Десетине хиљада избеглица нас свакодневно подсећају на ратне страхоте на нама не тако далеком простору, но, врхунац нашег „алтруизма“ огледа се у лицемерним медијским представама о „добродошлици“. Питање каквим би се требали позабавити јесте: зашто је немогуће окупити бар 50 грађана за јавно изражавање антиратног протеста? У двомилионском Београду нема 50 особа спремних да избеглице подрже у тражењу мира. То је буквално несхватљиво!

На све то свакодневно нас медији „извештавају“ о ваздушним ударима против Исламске Државе. Бар Срби одлично знају каква средства се користе за ове „хуманитарне акције“. Одлично Срби знају, а нажалост из властитог искуства, да НАТО јастребови чине геноцид над грађанима Блиског Истока, да уништавају редом, систематски и монструозно. И Срби ћуте, ћуте и упорно ћуте! Становништво нападнутих области можда још увек није свесно шта им чине „хуманитарци“, какве опасности им прете итд, али је крајње неразумљиво да их на то не желе упозорити они који су сличне злочине већ претрпели.

Уколико је неко помислио да сам у досадашњем делу текста изнео најтежу димензију нашег „ћутања“, тај се грдно преварио. Данас недвосмислено увиђамо да НАТО јастребови настоје Србију придобити као савезнике у овом монструозном рату. И одлично Срби знају колико су наше политичке елите „кварна роба“ и како се увек поводе за властитим интересима, са екстремно израженом небригом за народ и жртве.Тиме је несхватљиво да немо посматрамо како хегемони и монструми Запада глорификују Вучића, како га именују „фактором мира“ и стабилности, баш како су својевремено чинили са Милошевићем и Караџићем.Имамо стравична знања о нашој не тако давној прошлости, а жалосно је да немамо искуства. Питам јавно: зар ћемо глувонемо дозволити да нас увуку у још један тежак злочин, зар ћемо дозволити да нас поново угрозе и уведу у још један сулуди рат? Зар немамо ни зрно мудрости, па да ранију несрећу претворимо у искуство?

Дакле, из представљеног је видљив приговор на нашу индолентност у односу на еклатантне опасности и злочине. У том смислу питам: зар од „трилатералаца у покушају“ Александра Вучића и Милорада Додика очекујемо организовање антиратних протеста? Или то очекујемо од хедонистичке и саможиве интелигенције? Можда од обичног пука залуђеног ријалити програмима? По мени најпозванија категорија за организовање јавних протеста јесте у редовима оних који понајбоље знају какве страхоте и опасности рат доноси. Говорим о ратним ветеранима! Ако се у било чему требамо угледати на Американце, па нека то буде активизам ратних ветерана ради упозоравања јавности на монструозне злочине којима НАТО јастребови прете опстанку човечанства. Из властитих страдања знамо какве то ваздушне ударе „забринути хуманитарци“ изводе над блискоисточном популацијом. Већ данас неспорно знамо да ће се овај рат ширити и највероватније попримити обележја Трећег светског рата. Знамо и да ће на десетине (и стотине) милиона несрећника бити изложене десетинама тона радиоактивних материја, а питање је: зашто ћутимо?

Последњих годину и по текстовима и јавним иступима континуирано објашњавам какве опасности прете човечанству, какве монструозне планове кују хегемони. Елем, схватам да то није довољно! Овим путем желим позвати борце, жртве рата и добронамерне људе да се окупљамо, да изразимо јасан и масован протест према ономе шта се дешава. Искрено верујем да једном широком акцијом антиратних протеста можемо утицати на друге народе и грађане, да можемо БАР ПОКУШАТИ произвести позитивне промене. Верујем да Срби са обе стране Дрине имају и право и обавезу да међу првима пошаљу антиратне поруке, да се супротставе глобалној опасности. Но, на првом кораку – морамо се супротставити било каквој могућности нашег саучествовања у монструозним злочинима над популацијом чија је једина „кривица“ у томе што су рођени на простору богатом енергентом будућности – природним гасом. Искуство је супротстављати се рату на Блиском Истоку пре него дође у наша дворишта!

facebookreporter.org/2015/09/07/борислав-радовановић-антиратни-крик/

Прочитај без интернета:
0 гласовa