У прилог последњих дешавања где комунисти опет лажима скривају истину и криве историју својим подметањима и клеветама, а у вези са поступком рехабилитације ђенерала Милана Недића, Васељенска ТВ ексклузивно објављује делове политичко – историјске књиге Бошка Н. Костића у издању „Нове Искре“, савременика и сарадника Димитрија Љотића и Милана Недића и учесника догађаја током Другог светског рата.

Уточиште гоњених

Избеглице које пристижу налазе склоништа у Београду и Србији. Није скоро било куће у престоници а да није имала понеког од избеглица. На овај начин београдско грађанство било је веома брзо обавештено о страшном, незапамћеном страдању српског народа. Избеглице које су умакле мученичкој смрти, првих дана изгледале су као избезумљење. Многи од њих за неколико дана нису могли ни да говоре. Поједини од њих побегли су из ланаца или из затвора. Било их је и рањених; у последњем тренутку успевали су да умакну сигурној смрти…

Тако је у Београду настала тешка атмосфера страха, панике, највеће забринутости. Људи су били престрављени. У тим данима, од руке до руке, иде прва ужасна слика о усташким злочинима. То је слика како неколико суташа посматрају, смејући се, унакажени леш сина познатог индустријалца Теслића (из Сиска).

Тих дана Дунав и Сава доносе пред очи Београђана и прва сведочанства и зверствима усташа. Лешеви Срба и српкиња, појединачно или везани групно, плове Савом и Дунавом. На појединим местима лешева је толико било да су се чак и бродови морали заустављати.

Са мојим добрим познаником и пријатељем, комадантом речног брода, Радославом Марковићем, десио се следећи случај: Он је на Дунаву са својим бродом наишао на бројне гомиле повезаних лешева. У првом тренутку Марковић није знао о чему се ради; мислио је да су то кладе. Кад је пришао ближе и видео да нису кладе, већ лешеви Срба, које усташе убијају и шаљу низ Саву и Дунав да „поздраве Београђане“, Марковић се тешко узбудио. А када је у гомилама лешева видео мноштво мале дечице, капетан Марковић је пао на командном мосту брода; његово срце ову сцену није могло да издржи, већ је препукло од бола…

Сутрадан присуствовао сам погребу капетана Марковића.

У то време, да би наша трагедија била још већа, Немци из анкетираних делова Словеније пресељавају око 20.000 Словенаца у ондашњу малу окупирану Србију. Они су дошли само са једним малим завежљајем у руци; све оно што су дотле имали остало је – Немци су запленили. Са бившим помоћником министра саобраћаја, а тадашњим новим комесаром министарства саобраћаја, инж. Ранисавом Аврамовићем, и комесаром привреде, инж Милисавом Васиљевићем, обилазио сам разне групе протераних Словенаца, које су такође, биле смештене и братски примљене у Србији. У једном селу, између Ваљева и Чачка, наилазимо на једну пресељену словеначку лудницу. Призор је био веома мучан. До суза дирнула ме пажња српских сељака из тог села, који су, са својим председником општине на челу, донели пуне торбе понуда својој јадној браћи чије бедно стање није могло да изазове милосрђе безбожних гестаповаца. У очима сваког од ових сељака видео сам сузе.

У Србију долазе и избеглице из јужне Србије, са Косова, из Санџака, из Војводине, као и мањи број Хрвата оданих Краљу и Југославији.

Тих дана имао сам прилике да са многим избеглицама лично разговарам. Сви су они долазили код Љотића да му изнесу јаде и страдања Срба у њиховом крају и да га замоле да се заузме не би ли се бар нешто од тамошњег света могло да спасе.

Љотић им је одговарао да Комесарска управа, као и он лично, чине највеће напоре да код Немаца измоле милост за несрећну нашу браћу која се налазе под Павелићевом влашћу, али да се ту врло мало успева, изузев што се помажу избеглице које добијају у Србији кров над главом, исхрану и заштиту.

Једног дана када је једна група избеглица износила Љотићу све страхоте и ужасе што се одигравају у „Независној Држави Хрватској“, Љотић је рекао: „Браћо, ја нисам у стању да ма шта више учиним. Борим се са собом: Да ли да дигнем руке од свега и да се и ја одметнем или да и даље радим и помажем Комесарску управу у њеном претешком и незахвалном послу…“

На ово Срби избеглице повикаше: „Не! Не, господине Љотићу, ако за Бога знате! Ви нисте свесни колику Божију милост уживате ви Србијанци, јер не преживљавате оно што преживесмо ми у Павелићевој Хрватској. Да није вас, шта би било са нама. Где би главу склонили и од кога кору хлеба добили. Ми вас преклињемо, издржите и чините што можете…“

Бошко Н. Костић (1949)

Приредила: Весна Веизовић

www.vaseljenska.com/misljenja/bosko-n-kostic-utociste-gonjenih-5-deo/

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ