У прилог последњих дешавања где комунисти опет лажима скривају истину и криве историју својим подметањима и клеветама, а у вези са поступком рехабилитације ђенерала Милана Недића, Васељенска ТВ ексклузивно објављује делове политичко – историјске књиге Бошка Н. Костића у издању „Нове Искре“, савременика и сарадника Димитрија Љотића и Милана Недића и учесника догађаја током Другог светског рата.

Комесарска управа

На дан 29. априла, шеф Управног штаба немачког војног заповедника Србије, др Турнер, позвао је и Љотића да са осталим Србима, који су требали да образују комесарску управу, дођу код њега. Љотић је том приликом саопштио Турнеру, да он не може да се прими дужности комесара министарства привреде коју су му били наменили представници српских партија. На то му је Турнер одговорио: „Господине Љотићу, ви морате да се тога положаја примите, јер је вашем народу потребан хлеб“.

На ово је Љотић, преко тумача рекао, да српски народ није изгубио државу ради тога што није имао хлеба, напротив, имао га је доста, чак је хлеба и другима давао.

Турнер на то рече: „Добро ми морамо сада отићи код војног заповедника јер сам ја већ заказао састанак и он нас чека.“

Љотић је овај састанак напустио, а Турнер је остале одвео код генерала Ферстера, где су добили декрете да воде поједина министарства. Пре свега било је уговорено да комесари не могу полагати никакве заклетве, већ само могу дати часну реч, да ће дужности комесара вршити савесно.

Сутрадан, 30. априла, Турнер је позвао Васиљевића и др Стеву Иванића, ради поновног пријема код ђенерала Ферстера, и ради добијања нових декрета, пошто је извршена нова подела ресора услед Љотићевог одбијања.

Тако је на дан 30. априла 1941. образована комесарска управа у окупираној Србији. Прву комесарску управу сачињавала су следећа лица: Милан Аћимовић, бивши министар унутрашњих послова, постао је комесар министарства унутрашњих послова. Овом министарству прикључена су одељења и надлежност председништва владе. За комесара министарства правде постављен је Момчило Јанковић, адвокат и бивши народни посланик, члан групе др Милана Стојадиновића. За комесара пошта, телеграфа и телефона постављен је Душан Пантић, бивши министар у Влади Драгише Цветковића.

За комесара министарства просвете Ристо Јојић, професор и бивши министар, члан главног одбора Демократске странке.За комесара министарства привреде (спојена министарства пољопривреде, шума и руда), постављен је инжењер Милосав Васиљевић, директор Београдског Сајма, члан Југословенског народног покрета „ЗБОР“. За комесара министарства саобраћаја др Лаза Костић, професор универзитета и члан Народне радикалне странке. За комесара министарства исхране Јеремија Протић, бивши моћник министра и члан главног одбора Југословенске националне странке. За комесара министарства социјалне политике и народног здравља др Стеван Иванић, начелник истог министарства и члан Југословенског народног покрета „ЗБОР“. И за комесара министарства грађевина, инж. Станислав Јосифовић, помоћник министра грађевина, као стручњак.

Постављено је свега десет комесара и исто толико заменика, који су бирани из редова стручњака, махом бивших помоћника министара.

Као што се види, у Комесарској управи, биле су заступљене све српске странке, изузев Земљорадничке.

Власт комесарске управе, просторала се над територијом предкумановске Србије. Овој је додат још и Банат који је имао аутономију у којој су пресудну реч водили банатски Немци, „Фолксдојчери, који су код Хитлера спречили да Банат окупирају било мађарске, било румунске трупе.

Пошто сам свекодневно одлазио код Љотића у стан, често сам имао прилике да пратим из непосредне близине развој догађаја. Одмах после образовања Комесарске управе запитао сам Љотића, зашто се није он лично примио положаја комесара, јер би то било добро пошто је он у нашен народу познат као честит човек и да има доста симпатизера који су пре рата читали његов билтен и лист „Ораџбина“. На ово ми је Љотић одговорио:

„Не избегавам ја никакву одговорност, али сам свестан шта ће комунисти чинити и какву ће пропаганду повести против Комесарске управе. Рачунам да ћу моћи боље да браним комесарску управу кад будем изван ње, него да сам у њој, и само ме то руководило да се положаја комесара нисам лично примио… Све сам ово објаснио и члановима Комесарске управе пошто су они били одбили, да се приме дужности без мога учествовања. Њихов посао је претежак и незахвалан, али ће, надам се, у многоме помоћи нашем народу који је стављен изван закона, а рат ће дуго трајати.“

Овом приликом Љотић ме је замолио да помогнем њему и Васиљевићу. Пристао сам на ово и помагао сам Васиљеићу и Љотићу колико год сам могао и умео, тим пре што ни Љотић ни Васиљевић нису знали немачки језик, па сам им ја често био тумач у разговорима са властима окупатора.

Чим се у Београду пренео глас да је образована српска Комесарска управа, одмах је настало олакшање код грађанства.

Тих дана стижу прве избеглице из Павелићеве „Независне државе Хрватске“, које нам причају о страховитом усташком терору, а исто тако се чују гласови и о масовним хапшењима, па и убиствима Срба у Бачкој од стране Мађара. Комесарска управа чини енергичне протесте и моли, да се са убиствима, хапшењима и другим прогонима српског живља престане. Мађари су, међутим, већ били пребацили преко десет хиљада људи, жена и деце у Србију. То су биле оне породице које су се населиле у Бачкој као колонисти после Првог светског рата.

Сам Љотић неколико пута пише војничком заповеднику Ферстеру и моли, да се престане са усташким злочинима над Србима у „Независној Држави Хрватској“, а у исто време обраћа се ондашњем београдском католичком бискупу др Ујчићу и моли га, да и он, са своје стране, учини све што може, да се престане са зверстима над српским народом.

Генерал Ферстер је изјавио Љотићу, да су му познати усташки злочини, али да он није у стању да их спречи. Он није, каже, противник српског народа; напротив, он му је и велики пријатељ.

„Да бих то своје пријатељство доказао – дословно је изјавио Ферстер – ја сам у знак протеста замолио више власти, да ме смене са положаја, јер не могу да вршим дужност војног заповедника у једној земљи чији се грађани од стране усташа без разлога немилосрдно и на најзверскији начин убијају. Шта ће од овога мога протеста бити – не знам. Сматрао сам да као човек то морам учинити, а вас молим да од овога не правите употребу…“

Кратко време после овога Ферстер је смењен са свог положаја. Не знам куда је отишао и никада више ништа за њега нисам чуо.

Немци су прекршили многа обећања дата приликом састављања Комесарске управе од које су, поред осталога, тражили да одмах донесе закон против Јевреја, које је Гестапо већ био почео да хапси по Београду и по Србији. Комесарска управа одбила је овај захтев, и у србији за време окупације закон против Јевреја није донет.

Турнер захтева од комесара министарства привреде Васиљевића, да српска управа прода Панчевачки рит банатским Немцима, јер, и иначе Комесарска управа „има великих финансијских тешкоћа“…Васиљевић је хтео у знак протеста, да поднесе оставку, али га је Љотић од овога одвратио давши му инструкције да против овога протествује цела Комесарска управа. Панчевачки рит није продат.

У Панчевачким затворима налазило се око 1.200 ухапшених Срба, међу којима и председник смедеревске општине Рајаковић (доцније убијен од комуниста). Љотић ме повео са собом у Панчево као тумача код „крајскомаданта“, потпуковника Херстенбергера, ради интервенције за похапшене. комадант нас је примио врло хладно. Када је чуо зашто је Љотић дошао, рекао је, да његови органи испитују ухапшене, јер да међу њима има неких који су спремали атентате. Љотић му је објашљавао да је у тој групи похапшено много честитог света, исправних народних људи, које он познаје и за које је спреман да прижи сваку гаранцију. Његово је мишљење да је ово најобичније денунцирање комунистичких агената којима је циљ да у Србији завлада анархија.

„Интересанстно је, напоменуо је Љотић, да међу ухапшеним, нема ниједног комунисте.“ Потпуковник Херстенбергер је, после овога, разговарао са Љотићем француски, а тај разговор је трајао око пола сата. Љотићу је пошло за руком да убеди немачког потпуковника о неисправном акту власти, које су лишиле слободе толико грађане и, дан два иза тога, сви су они били ослобођени.

Бошко Н. Костић (1949)

Приредила: Весна Веизовић

www.vaseljenska.com/misljenja/bosko-n-kostic-za-istoriju-nasih-dana-komesarska-uprava-3-deo/

2 гласa