У прилог последњих дешавања где комунисти опет лажима скривају истину и криве историју својим подметањима и клеветама, а у вези са поступком рехабилитације ђенерала Милана Недића, Васељенска ТВ ексклузивно објављује делове политичко – историјске књиге Бошка Н. Костића у издању „Нове Искре“, савременика и сарадника Димитрија Љотића и Милана Недића и учесника догађаја током Другог светског рата.

Усташка зверства

Услед великог доласка избеглица из свих крајева изван територије окупиране Србије, Комесарска управа била је принуђена да створи нарочити Комесаријат за избеглице.

Избеглице су нам причале о страховитим злочинима окупатора и страдањима срба. Павелићеве усташе, прелазећи преко свих људских обзира, убијале су од детета у колевци до старца. Уништавали су без суда све што је српско. Начини убијања били су свирепи: клање, дерање живих људи, спаљивање целих породица по домовим, клање целих насеља по њиховим црквама, вађење очију, срца, џигерица, печење живих људи набијањем на ражањ: вешање свих врста; бацање живих људи у јаме из којих се није могло изићи; натеривање да једни друге убијају маљем у главу, итд, итд…

Ево неколико драстичних примера о којима се у ово време, са ужасавањем препричавало у Београду:

У првим данима окупације најтежи гласови долазе из Бањалуке и Босанске Крајине, где је на челу усташа стајао чувени зликовац др Виктор Гутић. Убијени су, односно удављени и бачени у реку Врбас – после дугог мучења – владика бањалучки Платон и прота и народни посланик Душан Суботић. Гутић нагони Србе и Јевреје да сруше да сруше величанствену српску нову цркву у Бањалуци и да на месту, где је она била, од ње не остане ни трага. Он држи јавне говоре – које доноси усташка штампа – у којима позива да се убијају сви Срби без обзира, а своје говоре завршава речима: „Друмови ће пожељем Србаља, ал` Србаља више бити неће…“

Долази у Београд глас и о погибији другог српског првосвештеника, митрополита Дабро-босанског Петра, сина војводе Богдана Зимонића. Њега су усташе одвеле у Керестинац с неколико стотина угледних и истакнутих интелектуалаца Срба и више стотина хиљада народа из Босне. Из Керестинца пребачено је неколико хиљада у Госпић и ту су побијени. С њима је био и митрополит Петар.

Владика Горњо-карловачки, Сава Трлајић, натеран је да чисти улице у Плашком, мучен је, а потом на зверски начин убијен.

У селу Јошане, удбински срез, усташе су за стог сена везали петнаест голих српских девојака, а потом су сено запалили а девојке су везане живе изгореле.

У Доњем Лапцу, кад је једна српска жена у другом стању наишла поред двојице усташа, они су се опкладили да ли она носи мушко или женско дете, па су је распорили и она је у мукама умирала док су они утврђивали ко је од њих двојице добио опкладу.

Избегли Личани причали су ових дана по Београду о два ужасна случаја усташког злочинства. Усташе су ухватиле угледног српског проторејера и народног првака, Милоша Мандића из Грачаца заједно са др Вељком Торбицом. Проти Мандићу су забијали ексере у главу и ишчупали му браду; скалпирана му је лобања. Тако измасакриран распорен је, напуњен сламом и обешен о једно дрво.

Др Вељку Торбици по целом телу направили су ножевима дубоке ране које су напунили сољу и смејући се довикивали су му: „Докторе, не бој се, успеће операција.“

Чувени су били злочини Монтанија у Брчком. Пре рата чиновник политичке полиције Управе града Београда, а у ово време „котарски предстојник“ Павелићеве државе, Монтани је наредио да се преоре српско гробље, да се сруши српска црква до темеља, да сви Срби донесу њему у котарско предстојништво крсне славске иконе и кандила, да сви, потом, прелазе у католичку веру, иначе да ће бити побијени и , најзад, да пошаљу Павелићу тееграм у коме му кажу како су срећни „што се враћају у веру својих праотаца“.

Пре ових наређења на зверски начин је убијено више стотина српских домаћина из града и из села…

Из Херцеговина, из Срема, из Славоније, из разних крајева Босне и одасвуд где је било Срба, који су се нашли на територији Павелићеве „Независне Државе хрватске“, долазе исти и слични гласови. Цела села хватана су па је становништво одвођено у цркве и ту је убијано, клано или маљем тучено. Многе девојке угледних домаћина на црквеном олтару силоване су од усташких садиста, а потом су и оне поклане…

Овакве и сличне примере причале су несрећне избеглице по Београду и Србији све више и више како су пристизале из разних крајева. Целе књиге о тим језивим доживљајима и гледањима сопственим очима требало би написати , па опет да се не каже ни један незнатан део од оних страшних мучења и жртава које је српски народ , после слома своје државе, проживљавао и имао.

Бошко Н. Костић (1949)

Приредила: Весна Веизовић

www.vaseljenska.com/misljenja/bosko-n-kostic-za-istoriju-nasih-dana-komesarska-uprava-3-deo-2/

Прочитај без интернета:
3 гласa