РУПЕ

 

Бајина Башта.

Ноћ.

Тачније, поноћ.

Возим стране инвеститоре назад у Бању Ковиљачу, где су одсели.

Били смо у селу Лиса, крај Ивањице.

Спуштамо се низ Кадињачу и улазимо у ББ.

 

Нигде ознаке да улазимо у ББ.

Врели асфалт испарава од ноћашње кише.

Магла се тромо  диже као из хорор филма МАГЛА.

Слабо осветљење. Нема других кола на путу. Саблазно све изгледа.

Силазимо у град у недођији.

На крају света. Град од кога су сви дигли руке.

Чак и људи који живе у том граду.

 

Невреме је створило баре по улицама.

У сред града рупа. Пуна воде. Нема шансе да је разликујеш од  обичне кишне локве.

Умало нисам точак сломио.

Пажљиво возим даље кроз град.

Тражим ознаку за Лозницу. Нема никаквих ознака.

Табле су се сакриле иза раширених грана дрвећа крај пута.

 

Зашто нема ознака?

Зашто на таблама не пише километража следеће дестинације?

Питају ме зачуђено странци.

Не знам. Ово је Србија. Све се подразумева.Зашто једноставно, када може сложено.

Морам да  питам момке на улици како до Лознице. Момци се  враћају из провода.

Или иду. Ко ће га већ знати?

Данас се излази, када се моја генерација враћала.

Момци су срдачни. Искрени.Пријатни.Има у њима нешто исконски поштено.

Нешто што је комерцијална цивилизација изгубила.

Показују нам пут.

 

Стотинак метара даље поново рупа.

Пуна воде. Огромна. Прави кратер.

Заузео читаву улицу. Не можемо да прођемо средином улице.

Полако покушавам да обиђем кратер пун воде. Довијам се.

Левим точковима сам на тротоару. Задњи десни улази у кратер.

Несхватљиво је колика је рупа у централној градској улици.

Како грађани пролазе колима овом улицом? Свакога дана.

Како им ово не смета?

Како онима који врше власт ово не смета?

 

Стискам зубе и псујем у себи.

Странци запрепашћени кратером.

Збијам шалу.

Смејемо се.Лакше ћемо прегурати ову ноћ.

 

Шта раде одборници Бајине Баште? Зашто они не реше овај проблем?

Свађају се ко ће да буде власт.Оптужују се и препуцавају.

Тргују и шпекулишу. Нагађају.Меркају и оговарају.

Колико одборника има у Скупштини?

Знају ли одборници да  у центру града  постоји овај кратер?

Знају ли да је немогуће проћи улицом?

Живе ли они у свом граду?

 

Господо другови, одборници Бајине Баште,

СРАМ ВАС БИЛО!

 

Ко треба за затрпа рупе у вашем граду?

ЕУ? Москва? Вашингтон? Београд?

 

Уместо што млатите празну сламу на Скупштини, трошите време и живце, узмите лопате, колица, навуците шљунак и песак, донесите цемент, умешајте бетон, на руке, два пута у суво, два пута у мокро, доста вас има, брзо ћете направити бетон и закрпите све рупе по граду да грађани виде да нешто корисно радите.

 

Ако не знате да управљате градом, онда бар покажите да знате нешто  корисно  да урадите за свој град. Нешто што ће олакшати свакодневни живот ваших суграђана и што ће нама, који ноћу пролазимо кроз ваш град, помоћи да се сигурно возимо.

Закрпите рупе привремено, док се не нађу неке паре за асфалтирање.

Закрпите рупе да општина може да функционише.

Закрпите рупе да се не брукамо.

Не брукате само себе и свој град, брукате све нас.

 

Узгред,  док будете радили, посао ће вас зближити и спустиће се политичке тензије међу вама.

Физички рад ће вас размрдати, оплеменити и вратити у реалност.

Реалност није у одборничким клупама и борби за власт.

Реалност су рупе на улицама вашег града.

Рупе на улицама су одраз рупа у вашим главама.

Оне показују да нисте домаћини и да не знате да водите град у коме живите.

 

Путујући Србијом, никада ми није било јасно зашто људи сами не закрпе рупе пред својом кућом.

Привремено. Само да може да се пролази. Само да се не упада у те проклете рупе.

Само да неко не страда у тим отвореним рупама.

 

Зашто чекају да то уради  неко из неспособне власти?

Зашто чекају да то уради неко други?

Ко други?

Они који су задужени би то давно урадили да имају воље.

Зашто домаћини тих лепих кућа и дворишта сами не закрпе рупе?

Свакога дана пролазе преко тих рупа.

Те рупе њима сметају. Хабају своја кола прелазећи преко тих рупа.

Упропаштавају градске аутобусе, које сви ми, грађани, плаћамо.

Те рупе су ругло не само града, него и оних кућа испред којих се рупе налазе.

 

 

На излазу из ББ се наставља хорор.

Раде излазну деоницу из града.

Сигнализација као да не постоји.

Свако десето жалосно жмиркање прљаве сијалице делује у мраку сабласно.

Посебна атракција је црвено светло за регулисање саобраћаја.

 

Упаљено црвено светло.

Уредно стајем.

Чекам.

Минут. Два. Пет. Светло се не мења.

Пролази седми минут и десети.

Ништа се не дешава.

Ноћ.

Жмирка у даљини нека жалосна сијалица наше националне несреће.

Црвени се наша трагедија.

Стојиш у ноћи и чекаш да се упали зелено светло да наставиш свој пут у несигурну будућност.

Шта ће се догодити?

Куда идемо?

 

Зашто стојимо?

Зашто се не пали зелено светло?

Да није скривена камера?

 

Странци се поново узврпољише.

Не знам шта да им кажем.

Срећом наилази неки локални возач.

Не зауставља се. Заобилази нас и пролази.

Баш га брига за црвено светло. Махнуо је и нама.

Пролазимо и ми. Немамо избора. Не вреди да чекамо зелено.

Црвено светло је упаљено и са друге стране пута.

Гори у мрачној ноћи.

Не могу да напишем светло не ради.

Ради на црвено.

Барем да трепће. Знали би да пут раде и да морамо да успоримо.

 

Ниједно светло не ради до Малог Зворника.

Тачније, ради али на црвено.

Које је стално упаљено.

Односно, не ради.

Типичан српски парадокс.

 

Пут до Малог Зворника се реконструише.

Новцем ЕУ. Има табла постављена. ЕУ је дала новац.

Ново асфалтирани пут је нераван. Грбав.

Што се грбаво роди, грбаво ће остати.

Научио сам од мог партнера из Хура, Швајцарске, Ђорђа Арпагауса, како се праве путеви на које се даје гаранција 15 година.

Овај пут, којим возим према Малом Зворнику,  пропашће наредне зиме.

Неће дочекати другу, јаку зиму.

 

Колико је новца украдено на путарском крадуцкању?

 

На изласку из једног села, мислим да су Цулине, нисам стигао добро да прочитам, прекида се асфалтни пут и на сред пута је мало језеро.

Не знам дубину тог језерцета на путу.

Нигде ознаке. Нигде знака за опасност.

Невероватно.

Некако  успевамо да прођемо.

Странци куњају. Одлично!

Боље је да куњају, него да постављају питања.

На која не знам да одговорим.

 

Шта да кажем?

Могу само да се нервирам.

И  да се крстим од чуда.

Морамо да се стидимо за оне који нас лажу, краду и убеђују да живимо у најбољем уређеном свету..

Да ли се министарка Зорана, тако је сви од миља зову, возила овим путевима?

Да ли она види ово што ми видимо или она има напредњачку мрену?

 

На почетку реформи, предлагао сам да се прво поправе сви постојећи путеви кроз Србију.

Сувише смо сиромашни  и немамо новац за ауто-путеве, нека се добро закрпе постојећи путеви да наредних петнаест година, док не створимо државни капитал за изградњу путева, можемо сигурно да путујемо и да на тим  нашим, закрпљеним путевима нема рупа и кратера.

Научио сам од ђеда у Далмацији да  није срамота да се носе закрпљена одећа, али да та одећа буде чиста и уредна.

Зашто тако, домаћински, јер смо заиста сиромашни, нисмо радили и са нашим путевима?

 

Предлагао сам да се ауто-путеви граде акционарским капиталом грађана Србије и капиталом наше државе. Уместо што грађани држе 8,5 милијарди евра у паразитским банкама и данас више ни камату не добијају, грађани би били власници акција ауто-путева и сваке године би узимали своју дивиденду.

Њихов капитал би био заштићен и никаква девалвација динара или пропаст евра, која ће ускоро уследити, не могу да обезвреде уложени капитал.

 

Нова власт је одбила све моје предлоге.

 

Учествујући у једној емисији са министром Вељом Илићем, који је био задужен за изградњу наших путева и за призната крадуцкања, покушавао сам да му објасним да је погрешна стратегија да се направе прво ауто-путеви, како бисмо привукли инвеститоре, могу инвеститори да се возе и добро обновљеним и утегнутим старим путевима, него сам се залагао за стратегију да се новац улаже прво у производњу и фабрике, да се купује опрема и организује извоз, јер ће фабрике направити путеве, а путеви не могу да направе фабрике.

Министар, наравно, ништа није разумео, јер је био опседнут крадуцкањем.

 

Када сам већ код теме путева, ево посла за тужилаштво, полицију и истраживачко новинарство.

Тиче се изградње пута Љиг- Прељина, који још није завршен.

Колико је узето новца за тај пут?

Према информацијама из медија, кредит је од 308 милиона евра, са каматом од 4%. Данас је могуће добити кредит по камати од 1-2%.

Деоница пута је 40 км.

Колико онда кошта километар тог ауто-пута?

Ако се подели износ узетог кредита са дужином деонице, добијамо да је цена километра – 7,7 милиона евра.

У благо заталасаној Србији километар пута је папрено плаћен из страног кредита.

Нека тужилаштво позове експерте за изградњу и нека израчунају колика је реална цена таквог пута.

 

Пут ББ- Бања Ковиљача смо прешли за 1,43 часа.

На неким деоницама сам морао  да возим и 20 на сат.

Страни инвеститори су од умора заспали.

Тако смо се некако докопали и хотела.

 

Шта ће бити са  Србијом?

Не зависи од страних инвеститора.

Зависи само од нас.

И рупа у нашим тврдоглавим главама.

 

БРАНКО ДРАГАШ

facebookreporter.org/2016/06/28/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%88-%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B5/

5 гласовa