Први национални штрајк радника америчких нафтних рафинерија у 35 година започео је 1. вељаче и до данас је обухватио 5 тисућа радника који, осим бољих плаћа, захтијевају и боље увјете рада. Штрајк је организиран од стране синдиката Унитед Стеелwоркерс (УСW) који је из неког разлога на обуставу рада позвао свега петину од 30 тисућа радника које заступа. Ако штрајк узме маха и прикључе му се остали запосленици он би могао представљати обнову отворене класне борбе с далекосежним импликацијама за САД. За сада УСW ради на томе да обузда да се штрајк претвори у генерални, но нафтне компаније: БП ЕxxонМобил, Цхеврон и други нафтни дивови нису синдикатима дале никакву значајнију ‘кост’ коју би могли бацити радницима. Преговори о новом трогодишњем уговору одгођени су.

Као и радници остатка економског сустава, радници у нафтним рафинеријама покушавају се изборити за надокнаду неисплаћених плаћа, јефтиније трошкове за здравство, скраћивање радних сати и сигурније увјете рада. Нафтни конгломерати потрошили су милијарде остварене добити на дивиденде дионица богатих инвеститора и корпоративних руководитеља, но када су у питању побољшања увјета пословања радника правдају се падом цијена нафте, чиме аргументирају и упошљавање хонорарних радника који нису чланови нити једног синдиката. БП је почетком године замрзнуо плаћу свим радницима који нису чланови синдиката.

Штрајк није једини показатељ опозиције радничке класе, тиња међу лучким радницима западне обале који су, једнако као и радници нафтне индустрије, највише осјетили стагнацију плаћа, најдужу од периода Велике депресије, иако су профити корпорација и бурзовни профити у успону већ шесту годину. Ипак, тај опоравак не осјети се међу радничком популацијом. Иако је пад цијена нафте узроковао и пад зараде великих нафтних компанија, оне су само прошле године забиљежиле профит од 89 милијарди долара.

Бијела кућа позвала је нафтне компаније и представнике синдиката да разријеше несугласице колективним преговарањем, тиме би заправо Обамина администрација купила времена да сузбије штрајк прије него ли он постане покретачка искра пуно ширег покрета за повећање плаћа. Сама чињеница да је до штрајка уопће дошло је значајна. Синдикати у великој мјери, пуно више него прије тридесет година, иду на руку корпорацијама и владајућим администрацијама које их користе за сузбијање класне борбе.

Нити једна погодност за коју се радничка класа у Америци изборила, право на организирање, осмосатно радно вријеме, пристојне плаће, мировине, јавно образовање и друге социјалне погодности, нису биле резултат добронамјерности владајуће класе или владе. То је постигнуто масовним просвједима који су у прошлости неријетко завршавали убојствима радника од стране полиције. Та борба, која је окарактеризирала период америчке повијести између 1870. – 1980. године била је толико жестока да је добила назив „Раднички ратови“.

Услијед опћег проглашавања економског опоравка у САД-у постоји и велика забринутост унутар корпоративне и политичке елите око развоја свјесности истинских социјалних односа у земљи, изнад свега – невјеројатно високих разина социјалне неједнакости. Неколико водећих часописа истакнуло је дуготрајни период стагнације разине плаћа, посебно међу младим радницима, као потенцијални катализатор класног сукоба до којег би могло доћи ове године.

У блогу Неw Yорк Тимеса наслова ‘Велико успоравање раста плаћа’ стоји:“Плаће и приходи велике већине Американаца стагнирају већ петнаест година, лагано су се подигле прије наглог пада након избијања кризе 2008. године“. Мало је модерних преседана који би се односили на оволико дуги период стагнације. „Када демократске владе и тржишни сустави не успију испоручити просперитет својим грађанима добије се политичка отуђеност, губитак социјалног повјерења и заоштравање сукоба по линијама расе, класе и етничке припадности“, упозорио је бивши Обамин савјетник за економију Лаwренце Суммерс.

Иако се кроз исте велике медије грађанима САД-а поручује како не постоји политичар који би у кратком року успио неутрализирати силе које стоје иза успоравања раста плаћа; економски учинак глобализације, разлике у образовању и технолошке промјене. Стварност је другачија, успоравање плаћа намјерна је и насљедна политика демократске и републиканске администрације која се проводи посљедња три десетљећа. Почело је с демократом Цартером и републиканцем Реганом. Владајућа класа, тражећи начин да одговори глобализацији производње и паду снаге америчког капитализма, започела је суставну кампању уништавања десетака милијуна индустријских радних мјеста, уништавања синдиката, резања плаћа, док је с друге стране започела промоција најбезобзирније форме финанцијског паразитизма. Процес је значајно убрзао за вријеме Обамине администрације присилним банкротом ауто индустрије 2009. године. То је довело до драстичног резања плаћа десетине тисућа новозапослених. Велике корпорације предвођење Обамином администрацијом искористиле су кронично велик број незапослених како би трансформирале америчку радну снагу у искористиву слабо плаћену радну снагу, коју се може запослити и отпустити према потреби, без осигурања радних мјеста, гарантираних радних сати, плаће или бенефиција.

Као резултат тога раднички удио у бруто домаћем производу у форми плаћа, бенефиција и издатака за социјално и здравствено осигурање, данас је на најнижим разинама од Другог свјетског рата. Истовремено, удио БДП-а који одлази на корпоративне профите на највећим је разинама од Другог свјетског рата.

И док плаће стагнирају у САД-у, Великој Британији и Јапану, ситуација није идентична у свим земљама. У Канади приходи су од 2000. године порасли за десет посто, док су у Аустралији порасли за тридесет посто. И њихов економски раст протеклих неколико десетљећа је успорио и код њих је примјетна велика неједнакост у приходима, но доњи слој који чини деведесет посто становника много боље стоји него исти слој у САД-у. Те податке потврђује детаљан извјештај о успоравању раста плаћа комисије састављене од стручњака за економију и политику. Прошлогодишња анализа дошла је до истог закључка: америчка средња класа, дугогодишња предводница у разини прихода, пала је на друго мјесто, иза Канаде.

Иако је господарски раст САД-а подједнако јак као онај других развијених земаља, само малени постотак америчких кућанстава од тога добива потпуну корист. Средњи приходи Канаде и САД-а изједначили су се 2010. године, а до данас Канада је прешла у водство, с друге стране, Велика Британија, Шведска или Низоземска не заостају превише, а разлике у приходима много су мање него ли су биле прије десет година.

У чему САД гријеши? За почетак и Канада и Аустралија имају пуно бољи образовни сустав и пуно више напора подузимају како би кроз високи образовни сустав провукле студенте мање платежне моћи. На факултетско образовање данас се у Аустралији и Канади гледа као некада на средње школство – потребу за омогућивањем бољег живота.

Осим образовање наведене земље више чине како би утјецале на слободно тржиште у корист средње класе и сиромашних. Код других земаља постоји пуно бољи сустав дјечје скрби, а удио жена у пословима далеко надмашује оне у САД-у. Сједињене Америчке Државе једина су западна земља која кроз своје законе мајкама не одобрава право на породиљни допуст. Код неких земаља вијећа радника нису само формалност, већ посједују моћ да зауставе провођење политика које иду на руку власницима корпорација.

Успавани див – америчка радничка класа – пријети да би се ускоро могао опет пробудити. То би у први план могло донијети основну, али слабо спомињану контрадикцију америчког политичког живота – класну борбу.

Покрет америчке радничке класе покреће се економском логиком. Мит о земљи могућности одавно је распршен. Неколико генерација америчких радника знају само за урушавање животног стандарда. Сузбијање класне борбе од стране синдиката није успјело сузбити социјалне напетости, само је осигурало да ће, једном кад до избијања класне борбе у САД-у дође, она попримити пуно јачи револуционарни карактер.

www.advance.hr/vijesti/budenje-uspavanog-diva-americke-radnicke-klase-politicki-znacaj-strajka-radnika-americke-naftne-industrije/

0 гласовa