Давног 6. јуна 1975. године, Британци су се, на референдуму, са 67 одсто гласова определили да остану у ембриону данашње Европске уније – тадашњој Европској економској заједници.

Осам година касније, тада владајући лабуристи обећали су да ће отпочети преговоре о даљем чланству у ЕУ и да ће се то десити „у току наредног парламентарног периода“, али су, непосредно после тога , изгубили парламентарне изборе…

Европски лидери су 1992. године ставили потписе на Мастрихтски уговор којим је створена ова данашња Европска унија.

Почетком 1999. године лансирана је заједничка монета – евро, којој је Британија одбила да се прикључи.

Тони Блер је (2004. године) обећао Британцима да ће добити прилику да на референдуму кажу реч о Уговору („уставу“) ЕУ, али до тог плебисцита није никада дошло. Уместо њега, Европска комисија је изманеврисала ствар тако што је предложила да се постојећи уговор замени новим, познатим као Лисабонски уговор.

То је, пак, захтевало референдум на коме би Британци гласали против, али је Блер успео да његовим познатим умећем политичког мешетарства, покопа идеју референдума с тезом да није реч о новом уговору, него о допунама и изменама старог, па нема потребе за новим плебисцитом.

Без црвене линије

Већина Британаца је, по свим истраживањима, за излазак из Уније – прекомпоноване или не – али је квазиконсензус аналитичара да премијер не може да промени Унију у мери која би одговарала британској шољици чаја. Нико, уз то, не зна шта би – ако би бриселска бирократија била спремна ишта да прихвати из Камероновог преговарачког пакета. Нити је, пак, Камерон јавно повукао своју црвену линију у преговорима.

Дејвид Камерон ступа на сцену 2010. године са његовом „хоћу – нећу“ европском политиком. Саопштава Британцима да неће (као што је обећао пре избора) да мења тај Лисабонски уговор будући да је, ето, већ ратификован од осталих чланица ЕУ. Али, у замену за то, обећава да, ако добије следеће изборе, „никакво ново преношење надлежности из Лондона у Брисел неће бити могуће без слободно изражене воље британског народа“.

Добио је (прошлог маја) изборе. Има апсолутну већину у Парламенту. Одржао је предизборно обећање и већ је кроз Парламент прошло прво читање закона о референдуму.

Али, све то може бити, али не мора да буде. Јер ће Британци да изађу на референдум тек након што Камерон бриселском тигру промени шаре, и то у сусретима са осталим европским лидерима, а тим разговорима нико сувише не даје шансе. Уз то, Камерон још изјављује да ће његова влада и он лично – дакле цео државни апарат, заједно с посланичком већином конзервативаца у Парламенту – да (из државног Трезора) лобирају за ту „прекомпоновану“ Унију.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/499891/Buducnost-EU-4-Sumnjicavi-Englezi

0 гласовa