ПРВИ ОДЛОМАК – „ШИШАЊЕ” – ИЗ ДРАМЕ „ДРУГАЧИЈИ ТИТО” КОЈА УСКОРО ИЗЛАЗИ ИЗ ШТАМПЕ

  • Ратни премијер Велике Британије чека да му доведу Тита, па кратко разговара са Вилијамом Барнслијем, мајором МИ5, који је дошао да га обавести да је Тито стигао са до зуба наоружаном пратњом
  • Черчил му говори: Са Србима не можемо силом. За њих имамо другу тактику. Са њима ћемо као са нашом енглеском травом. Морамо да их шишамо редовно. У правилним временским интервалима. Као траву. Код Срба ћемо да скидамо оне највише, редовно их косимо. Оне који штрче
  • Черчил му такође указује: Србе треба с времена на време, али не превише јер су поносни, потапшати по рамену и рећиим  нешто весело. Воле шалу, ведрог су духа, опросте, нису нека велика злопамтила, али главно је да их шишати редовно
  •  Још Вилијаму открива да је 27. март у Београду организован преко америчког обавештајца О` Донована, који је главним српским актерима демонстрација поделио фунте које они, што је веома важно, троше у Лондону

         УСКОРО ће изаћи из штампе драма „Другачији Тито”.

         Има три чина, а конципирана је као сведочанство агента који је радио за источнонемачку тајну полицију Штази, којем је по природи посла било да записује све до чега је могао да стигне.

         У првом чину Тито, тада само вођа покрета отпора у Југославији, преговара са Винстоном Черчилом, преседником владе Уједињеног Краљевства, у присуству Вилијама, официром британске тајне службе МИ5.

         У другом чину Тито добија инструкције од Стаљина. У присуству официрке совјетске тајне полиције.

         У трећем чину ће – док се остварује велики разлаз са Совјетским Савезом после резолуције Информбироа, Тито начинити прве кораке генијалне преваре…

         Факти ће из ове драме објавити неколико делова.

         Први под насловом «Шишање», а садржи Черчилов разговор са Вилијамом  (Vilijam L. Barsnley), вођен непосредно пред Титов улазак…

         (Њих двојица помињу Хермана Нојбахера, немачког обавештајног генерала, Хитлеровог повереника за Јужни фронт, и Вилијама Донована, америчког обавештајца из O.S.S. од које је настала CIA)

          Другачији Тито – „Шишање” (одломак)


ЧЕРЧИЛ: Пре него кренемо са припремом састанка, могу ли да добијем кратке тезе које су припремиле наше службе?

         ВИЛИЈАМ: Свакако. Биће ми задовољство.

         ЧЕРЧИЛ: Слушам вас. Изволите!

         ВИЛИЈАМ: Вођа покрета отпора је слетео, и сада је са своја два, до зуба наоружана пратиоца, у пратњи капетана Ричардса. Чекају код кантине.

         ЧЕРЧИЛ: Одлично! Одмах по завршетку овог нашег разговора, пошаљите некога по њега, нека дође одмах овамо. Она двојица рмпалија нека буду са Ричардсоном, нека их са њим у кантини. Нека им не нуде нека жестока пића – то су аскете, комунисти – одбиће!

         ВИЛИЈАМ: Пуни су наоружања – носе аутомате, пиштоље, метке у реденицима. Можда имају и ножеве. Али смо ми сматрали да их не треба претресати.

         ЧЕРЧИЛ: Да. Мудро. Да помисле да имамо у њих поверење. Носе на себи арсенал, а дошли на преговоре!

         Какви ликови!… Бандити, тако их, знате, крсте Швабе. Нека их тамо, код официрске кантине… А Тито? Је ли има и он бар пиштољ?

         ВИЛИЈАМ: Да, мали, официрски!

         ЧЕРЧИЛ: Добро! То може. Дакле, да се припремимо. Данас имамо на талону Србе, и остало то друштво са Балкана. Тај Тито је вођа тог другог дела Срба, који се више скривају по планинама и чекају шта ће бити. Додуше, као и онај други део, чекају и траже од нас оружје и шта све не, као и ова персона. Али, ви треба да знате, Срби су јако незгодни, осветољубиви и пргави. Против њих силом – никако! Видите, Хитлер је кренуо силом, али ипак није ишло. Морао је да мења курс, ангажовао је Нојбахера.

         ВИЛИЈАМ: Херман Нојбахер? Летећи дипломата!

         ЧЕРЧИЛ: Да. Кад је схватио да се Срби огорчено боре, врше диверзије, једноставно, да праве проблем, окренуо је и Адолф курс. Тако да сада Нојбахер специјалном шпијунажом покушава да исправи ствар. Лети из Букурешта у Истамбул, па опет у Београд, па према Атини, и тако у круг. Од петролејских поља Румуније, до Дарданела, па на грчка остврва… Тај живи у авиону.

         ВИЛИЈАМ: Да. Пратимо његове кораке. Наш човек је у његовом штабу, па нас о њему и његовим контактима свакодневно извештава, тако да смо са тим до детаља упознати.

         ЧЕРЧИЛ: У вези Нојбахера хтео сам да кажем ово. Мада је Немац, има рафинмана за дипломатију. Није сиров, има духовитости код њега. Схватио је да од свих тих статиста највећа опасност прети од Срба. Ако ти Срби запале пожар – а ништа друго и не раде, сви до једнога – дакле, ако они нешто потпале, ето огромног хаоса. Зато тај Нојбахер толико и покушава да преговара са Србима, да смањи штету.

         ВИЛИЈАМ: Интересантно. Немци иначе немају слуха за било шта, а камоли за дипломатију. Али, како сам рекао, уочили смо да је у тим преговорима имао напретка и то пажљиво пратимо.

         ЧЕРЧИЛ: Да. Ево његове занимљиве опаске. Он се изразио, за веће легло тих Срба, за Београд, знате ли како га је назвао?

         ВИЛИЈАМ: Тај обавештајац? Волео бих да чујем.

         ЧЕРЧИЛ: Каже – Београд – то је осиње гнездо лудих бомбаша. Баш тако их назива, ту српску престоницу.

         ВИЛИЈАМ: Ах, да ли је то немачки смисао за хумор, или технички опис? Ваљда су му се свидели ти авантуристи?

         ЧЕРЧИЛ: Можда. Колико их је упознао, ваљда је од муке почео са њима и да се дружи. Зато и кажем, можда! Значи, са Србима не можемо силом, него имамо другу тактику. То вам дође као наша енглеска трава.

         ВИЛИЈАМ: Мислите на траву?

         ЧЕРЧИЛ: Да. Да бисмо имали пристојан травњак испред куће, баштован треба да одржава.

         ВИЛИЈАМ: Да је шиша редовно.

         ЧЕРЧИЛ: И тако у правилном временском интервалу имамо енглеску траву. Тако и код Срба – само скидамо оне највише, редовно их косимо. Оне који штрче, разуме се, редовно, а они само расту, нови и нови!

         ВИЛИЈАМ: Сјајно.

         ЧЕРЧИЛ: Свакако, увек их треба с времена на време, али не превише, поносни су, знате, потапшати по рамену, рећи нешто весело. Воле шалу, ведрог су духа, опросте, нису нека велика злопамтила, али, на нама је, кажем – шишати редовно.

         ВИЛИЈАМ: То може, то баштованство, да уради уместо Немаца и Турчин.

         ЧЕРЧИЛ: Може било ко, наше је само да их храбримо. Тапшемо. Када смо код обавештајаца, хтео би нешто да вас питам. Познајете ли О` Донована?

         ВИЛИЈАМ: Наш амерички колега? Чуо сам толико тога финог о њему, али још нисам имао ту част да се упознамо.

         ЧЕРЧИЛ: Не брините, већ ће те се упознати… Код њега се никад не зна кад ће да бане. Пре пар дана је био у Лондону, истина, кратко… Сјајан даса!

         ВИЛИЈАМ: Позната ми је његова улога на Балкану, његов допринос…

         ЧЕРЧИЛ: Мученик је тај Адолф, будимо реални. Он је за приступање Југославије том њиховом Тројном Пакту био присиљен да им да такве уступке, да то више није ни био уговор, него више донација. Гракнули су на то заједно и Румуни и Мађари и Бугари, пошто су они много јефтиније приступили Швабама. Али, колико су год лармали, Фрицеви су то пресекли и било је, наравно – по њиховом.

         ВИЛИЈАМ: Да, тако су Фрицеви добили слободан пролаз према Турској, и даље… Било је то лоше по нас…

         ЧЕРЧИЛ: Било је, да, али… то је сад прошло време… Ствар је средио О` Донован… Омах по потписивању тог пакта, стигао је у Београд и организовао сјајне демонстрације… Срби су иначе дангубе, не воле да раде, хоће да се шећу по улицама и да причају о разним темама, посебно о политици. У Београду, омиљено им је место окупљања код Биоскопа „Уранија”, баш код немачког представништва. Шта је коштало да се неколико њих наговори да демонстрирају? Ситница Вилијаме… Паде пакт, паде влада и Срби стадоше на нашу страну!

         ВИЛИЈАМ: Дакле, О` Донован! Сјајно!

         ЧЕРЧИЛ: Толико је добро то урадио, да им је чак смислио и пароле које су викали на тим протестима… Разуме се, неке из врхушке је и платио, али, исплатило се, још како… Успут, поделио их је између себе, тако да су наши. За дуго време неће знати шта их је снашло.

         ВИЛИЈАМ: Читао сам у „Тајмсу”… сећам се…, боље рат него пакт… боље роб него… тако нешто… Изванредно. Нисам знао за те детаље.

         ЧЕРЧИЛ: Сада сте чути за детаље, и самим тим како чувамо фунте стерлинга за које нас је задужила наша краљица.

         (Вилијам га значајно погледа.)

         ЧЕРЧИЛ: Битно је било да паре које им дамо опет потроше код нас у Енглеској. Главни организатор је био Слободан Јовановић као и још неколико генерала – не бих их набрајао, пошто су они сада сви код нас у Лондону и све паре које су добили за пуч потрошиће у нашој Енглеској.

         ВИЛИЈАМ: Сјајно! Све фунте остављају код нас па нек се онда жале на кишно време. Опраштамо им!

         ЧЕРЧИЛ: Наравно. За дуго, дуго време, наши су.

         ВИЛИЈАМ: А између себе нека се гложе. Нас ће са протоком времена искрено да заволе, како то они знају.

         ЧЕРЧИЛ: Честитам Вилијаме, стратешки размишљаш, онако дубински. Биће од тебе дипломата.

         ВИЛИЈАМ: Хвала.

         ЧЕРЧИЛ: Сума сумарум, за то друштво са Балкана, знате шта? Они су вам толико превртљиви да им се ништа, баш ништа не може веровати. Шта год да говоре или ураде. Ништа! И још уз све то – замислите, увек су уз Русе!

         ВИЛИЈАМ: Е, па кад је тако – шишање!

         (Черчил устане, држећи руке на леђима, оде да на неколико тренутака погледа према Напуљу. Пар пута дубоко уздахну, преко лица као да му прелети нека сенка, заборављена брига, која се однекуд повратила. Вилијам га посматра са оловком у руци и спремним нотесом. Черчил напослетку вади томпус и припаљује га. Ћутке повлачи дим, окреће се и прилази Вилијаму.)

         ЧЕРЧИЛ: Ах, та руска земља… Колико тога има тамо… Какво је то богатство… Непрегледно богатство…

         (Вилијам га гледа. У недоумици је. Не зна шта би могао да запише од овога шта је речено.)

         ЧЕРЧИЛ: …Руска земља… мора се признати, Вилијаме, то је један чвор који нисмо успели да размрсимо…Генерације наших најбољих обавештајаца су покушавале… дуго радимо на том чвору, стотинама година већ, али, тај чвор је и даље испред нас, стално исти, као када смо почели да се бавимо њим.

         (Погледа према Вилијаму.)

         ЧЕРЧИЛ: Наравно! Одложите нотес! Ово нећемо оставити записано, разуме се.

         (Крај првог наставка)

извор: fakti.org/srpski-duh/cercil-od-svih-evropskih-statista-najveca-opasnost-preti-od-srba

Прочитај без интернета:
5 гласовa