СВИ смо у шоку. Прекасно смо сазнали да је тата много болестан. Заправо, био је запуштеног здравља. Дата му је погрешна дијагноза и погрешно је лечен од астме, уместо од карцинома плућа. Неколико пута је чак и падао у самици.

Овако за “Новости” говори Јелена Мркшић, ћерка генерал-потпуковника ЈНА Милета Мркшића, који је преминуо пре два дана, у Португалији током издржавања казне по пресуди Хашког трибунала.

- Кроз какве је муке тата пролазио и шта се у португалском затвору и болници, у ствари, догађало, можда ће открити његово писмо упућено нашој мајци Ђурђи, које још није узела у руке – прича Јелена Мркшић. – Стигло је пре неколико дана и мимоишло се са њом, јер је хитно отишла за Португалију због погоршаног очевог стања. Могу вам само рећи да је писмо подебело и претпостављам да је у њему много тога мајци рекао и открио. Писмо, међутим, нећу отварати док се мама не врати.

Како наша саговорница каже, оца је последњи пут видела пре три године када је дошао на сахрану своје сестре. Потом је, прича, отишао на служење казне у Потругалију и у том затвору га је посећивала само супруга.

- Колико је тата лоше изгледао најбоље знају мама и сестра Марија које су га последње виделе – прича Јелена. – Знам да су га затекле у језиво лошем стању и само неколико дана од њиховог доласка, тата је преминуо. А, толико смо, још од почетка ове године, ишчекивале другу половину септембра, јер смо се надале да ћемо га, слободног, дочекати у нашем дому у Београду.

Да је генерал Мркшић наредног месеца требало да буде пуштен на преверемену слободу, “Новостима” је потврдио и његов двокат Мирослав Васић.

- Пошто се 15. септембра навршавају две трећине одслужења Мркшићеве казне, упутили смо захтев Трибуналу у Хагу да га пусте на превремену слободу – каже Васић. – А пошто је пракса Трибунала да оваквим захтевима углавном излази у сусрет, с правом смо генерала очекивали у Србији.

По Васићевим речима, генерал се упркос озбиљним здравствним проблемима, готово до самог краја није жалио на болест.

- Хашки трибунал му је остао дужан рехабилитацију због срчаних тегоба, коју је прекинуо 2002. године када је добровољно отишао у Хаг – прича Васић. – Договор је био да му омогуће наставак те рехабилитације, али од тога ништа није било. Није се жалио ни због овога, али ни касније док је био у самици у Португалији, коју је описивао као камену и ледену. Први пут ми се на лоше здравље пожалио почетком јула и рекао да има астму, да тешко дише и да му не прија португалска клима. После три-четири дана чули смо се поново и више разговарали о захтеву за превремено пуштање на слободу, него о његовом здрављу. Само месец дана касније, сазнао сам да је његово стање критично.

Последњих неколико дана, како нам је рекао адвокат Васић, имао је много посла око Мркшићевог захтева за привремено пуштање на слободу из хуманитарних разлога, због лечења у Србији.

- Из болнице нам ниједног тренутка није стигла болничка документација о Мркшићевом лечењу, већ само дијагноза да се ради о карциному плућа и да су прогнозе врло лоше – прича Васић. – Без те документације нисмо могли да пошаљемо Трибуналу захтев за превремено пуштање генерала. А, нисмо је добили јер су у болници обављали још нека испитивања иако је генерал био на самрти.

У писму које је Марија Мркшић, ћерка преминулог генерала, прошлог петка послала медијима наводи се да је бивши врховни командант Војске Републике Српске Крајине био у толико лошем стању да га ни она није препознала. Како је навела добијао је кисеоник кроз цевчице, храну одбијао, драстично је смршао, изгледао анорексично и није могао да прича.

- Тата је од 22. јула ове године у затворској болници, а као разлог његовог хитног пребацивања у болницу наведени су астма и физичка исцрпљеност – написала је Марија Мркшић. – За све то време, Управа затвора нам је омогућила један телефонски позив, током ког смо га једва разумели, јер је изузетно отежано говорио. Током тестирања, утврђена му је израслина на левом плућном крилу, а 12. августа установљено је да болује од карцинома плућа.

С обзиром на то да затворска болница није имала услове за лечење тешко оболелих, као и због језичке баријере, отежаног добијања информација о очевом здравственом стању и физичке раздвојености, по речима Марије Мркшић, породица се још 31. јула обратила надлежним министарствима у Србији и Трибуналу у Хагу са молбом за помоћ и стварање услова за његово привремено пуштање на лечење у Србију из хуманитарних разлога. Захтев, нажалост, није реализован. Генерал Миле Мркшић је пре два дана изгубио битку са опаком болешћу.

Он је осми Србин који је преминуо после изручења Трибуналу у Хагу. Због лошег здравственог стања из притвора у Схевенингену, 1996. односно 2003. године, пуштени су генерали Ђорђе Ђукић и Момир Талић. Обојица су, убрзо по пребацивању у Београд, преминули на Војно-медицинској академији у Београду.

У ћелији у Схевенингену, 1998. односно 2006. године, умрли су доктор Милан Ковачевић и бивши југословенски председник Слободан Милошевић. Маја 2007. године, преминуо је Мирослав Дероњић, током издржавања казне у затвору у Шведској. Самоубиство су извршили Славко Докмановић, 1998, и Милан Бабић, 2006. године.

МАРТИЋУ НАРУШЕНО ЗДРАВЉЕ

ВРЛО нарушеног здравља је, како сазнају “Новости”, и Милан Мартић, бивши председник Републике Српске Крајине, који годинама болује од дијабетеса. Пред Хашким трибуналом, он је јуна 2007. године осуђен на 35 година затвора. Казну служи у граду Тарту у Естонији.

ДОПРЕМАЊЕ ТЕЛА ЗА 10 ДАНА

ПО захтеву породице Мркшић, тело преминулог генерала биће пренето у нашу земљу посредовањем Амбасаде Србије у Португалији.

- Започете су процедуре око преноса тела генерала Милета Мркшића и сигурно ће трајати неколико дана – рекао нам је Мирко Стефановић, српски амбасадор у Лисабону. – Реч је о процедури која захтева време.

По речима Јелене Мркшић, допремање очевих посмртних остатака очекује тек за десетак дана, а још не знају ни место ни време сахране.

САХРАНЕ
ГЕНЕРАЛ Миле Мркшић добровољно се предао Хашком трибуналу 15. маја 2002. године. Пресудом овог суда, од 27. септембра 2007. године, осуђен је на 20 година затвора због злочина почињених 1991. на Пољопривредном добру “Овчара” код Вуковара. На издржавање казне у Португалију пребачен је пре три године и први је хашки осуђеник на одслужењу казне у овој земљи. Од одласка у Хаг, два пута је долазио у Србију. Оба пута због сахрана и имао је “излаз” на 48 сати – јануара 2004. године због испраћаја мајке, а други пут, пре три године, долазио је на сестрину сахрану.
Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ