У школском дворишту родног села, капетан Славко Цветић сам себи намакао омчу и гурнуо столицу испод ногу.

И да је живео до краја рата, нико у Мајдану не верује да би припадник равногорског покрета Славко Цветић погазио заклетву и престао да пуца у окупатора. Нажалост, 13. децембра 1942. године, окончао се његов живот у 27. години, после годину и по дана истинског отпора непријатељу. Немци су га обесили о стару липу пред школом у родном селу. Живих сведока данас нема, али живи још прича о том догађају коју смо чули од пензионисаног мајданског проте Јовише Зечевића:

– Занимљиво је и то што ниједан домаћин из села није хтео да донесе конопац којим би обесили Цветића, а још занимљивије је што ниједан немачки војник није желео да намакне омчу на врат четничком капетану и да му измакне столицу испод ногу. Уместо њих, Цветић је сам себи навукао омчу на врат и ногама одгурнуо столицу на којој је стајао. Претходно је одбио да изда имена својих сабораца који су, при нападу на барутану у Страгарима, заробили неколико десетина немачких војника и спровели на Равну гору.

Напад на Карађорђеву барутану је била једна од првих акција. Иако бројнији, окупаторски војници који су чували барутану предали су се. Од касније заробљеног Славка Немци су тражили имена нападача како би их похватали и стрељали, али у томе нису успели. Од више акција Славкових бораца, у Мајдану се препричава напад на воз који је саобраћао пругом Београд–Чачак из којег је Славко извео све Немце, љотићевце и недићевце и разоружавао их. Његово јунаштво је од Драже Михаиловића награђено унапређењем у чин потпоручника, потом поручника, најзад и капетана.

Иначе, Цветић је после завршене подофицирске школе имао чин наредника и био у јединици која се бринула о безбедности младог престолонаследника Петра Другог Карађорђевића. Разочаран капитулацијом Краљевине у априлу 1941. године, вратио се у Мајдан, оженио се Грозданом, кћерком солунца Милића Мишовића. Кад је Дража Михаиловић стигао на Равну гору, Славко се одмах прикључио четничком покрету и примио се задатка да у рудничким селима организује сељаке који желе да се боре против Немаца. Одмах му је пришло тридесетак бораца, међу првима се и његов таст Милић, иако у позним годинама, латио пушке.

Ко зна каква би даља Славкова ратничка каријера била да га „кртица”, убачена у његов одред, није издала и Немци га заскочили на једној свадби у мајданској фамилији Ћировић. Али, преживели четнички саборци, Рудничани који су се борили у партизанским јединицама и народ подрудничких села – сви су сматрали да Славко заслужује више од усмене легенде о свом родољубљу. Њихову иницијативу да се, под липом о коју је обешен, четничком капетану подигне споменик, кочили су из ОО Субнора у Горњем Милановцу. Најзад су попустили, па је 1986. године откривена биста крај липе у Мајдану.

– Сам себе је обесио да не би издао саборце, углавном Мајданце, које би Немци стрељали и читаво село у црно завили. Бисту као подсећање на његово родољубље и храброст је више него заслужио – завршава нам причу прота Зечевић о капетану Цветићу.

7 гласовa