петак, октобар 20, 2017

ЦИА није хтела да руши маршала

ЦИА није хтела да руши маршала

-

Амерички обавештајци о председнику југославије Јосипу Брозу и његовим наследницима. Служба јављала да Тита могу да замене Кардељ, Темпо, Ранковић …

КОЛИКО је Титова Југославија, у време Хладног рата, када су Москва и Вашингтон почесто долазили до ивице трећег катаклизмичког рата, била у жижи интересовања Сједињених Држава, можда најбоље говори податак да је америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА), у последњих петнаестак година објавила више од 800.000 докумената из тог периода, на више од 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности.

Географски, стратешки положај Југославије, а посебно њена спољна политика коју је вешто спроводио њен челни човек, дајући леви жмигавац, а потом скрећући десно, био је посебан изазов и западном и источном војном блоку. И једнима и другима било је од изузетног значаја којем ће се царству приволети.

Још почетком овог нашег века Национални обавештајни савет САД објавио је збирку систематизованих обавештајних извештаја о Југославији, који покривају период од Титовог раскида са Стаљином од 1948. до 1990. године, уочи самог распада Југославије. Била је то трећа публикација тог типа – прве две су биле посвећене Кини и Вијетнаму.

ПОЈАВА ових документа открива и све дилеме које су се јављале у Вашингтону око независног положаја Југославије и како се, у надолазећем времену, формирао однос према Јосипу Брозу и његовом специфичном експерименту стварања самоуправљачке државе.

Документи представљају процене и закључке најбољих стручњака из редова обавештајне заједнице САД у то време. То се и наглашава у предговору збирке докумената ЦИА о Југославији: „Наш је циљ био да здружимо најбоље умове који се могу наћи ради разматрања најширег спектра мишљења и ставова, како би се потпуно истражиле алтернативне претпоставке и могућности“.

Џон Кенеди и Тито у Вашингтону

Из тог широког спектра докумената која покривају све области друштвеног, политичког, економског, војног, културног живота и међународних односа, занимљиво је да се издвоји један сегмент интересовања америчких дипломата и обавештајаца. Наравно, реч је о Јосипу Брозу Титу. Они су темељно пратили сваки његов приватни и политички потез. Творци америчке политике су добро знали да је Тито лично био комуниста старе марксистичко-лењинистичке школе и да као такав није био, нити је могао постати, њихов пријатељ.

У једном од извештаја аналитичара ЦИА, из педесетих година прошлог века, дословце пише:

„Најпре, чак и да је за нас било изводљиво да Тита срушимо, то би била страшна политичка грешка. То би служило као јасан доказ другим лидерима сателитских земаља да је за њих опстанак једино могућ у потпуној потчињености Москви – да би их сваки покушај да следе Титов пример, само довео у тешку ситуацију да буду уништени у рукама неумољивих и злих капиталиста.“

Другим речима, рушити Тита било је непотребно.

АМЕРИКАНЦИ су одлучили да неће рушити Тита, али стално су га пратили и предвиђали ко би могао да дође после њега. У извештају од 23. фебруара 1955. године пише:

„Титова смрт би представљала озбиљан ударац режиму. Иако у овом тренутку има мало доказа о озбиљним ривалствима међу Титовим сарадницима, борба око наслеђа би се ипак могла распламсати, нарочито због тога што би његова смрт свакако оживела основна размимоилажења и несугласице откривене у Ђиласовој афери. И ако би пренос власти требало да се одигра без тешкоћа, нико од Титових потенцијалних наследника не располаже његовим личним магнетизмом и престижом, те је неизвесно да ли ће било који наследник моћи да успостави и развије сличан степен контроле над партијском машинеријом и владом какав је имао Тито.

Ранковић и Броз из времена пријатељства и сарадње

Најистакнутији кандидат за наследника је потпредседник Кардељ, истакнути марксистички теоретичар, који је стварни архитекта такозване нове социјалистичке демократије у Југославији, који је имао активну улогу у југословенској спољној политици и био све време једна врста алтер ега Титовог. Други потенцијални кандидати су Ранковић, шеф тајне полиције, Гошњак, који предводи војни естаблишмент и Вукмановић Темпо, економски цар земље.“

ДВЕ године касније обавештајци из Београда и њихове колеге из централе ЦИА у Вирџинији, констатују да „Тито успешно контролише општенародно незадовољство, успева да потисне национална трвења и националне сукобе и разлике у ставовима према спољној политици унутар саме партије“. Међутим, они уочавају да би сви ти проблеми могли изаћи на површину уочи Титове смрти.

РАСПАД СФРЈ НИЈЕ КРАЈ ПРИЧЕ У УВОДУ збирке докумената ЦИА о Југославији напомиње се и ово: „Чак ни рађање шест држава које су некад чиниле Југославију, не представља крај ове приче. То је, додуше, почетак друге приче коју су дипломате, војни стручњаци и представници невладиних организација, у овом тренутку активни у региону, спремни да провере и потврде. Ако је тачно да историја учи, онда ово запажање треба обилато примењивати у области у којој су, изгледа, често на несрећан и беспомоћан начин, историјска сећања и успомене народа који радије живи у прошлости него у суочавању с будућношћу“.

– Проблем наследника је зато од критичног значаја. Тито има већ 65 година, водио је напоран живот и, иако није посебно болестан, пати од хроничног артритиса. Његова смрт или одлазак са власти би створили озбиљне проблеме за режим чија стабилност у великој мери зависи управо од његовог престижа“ – тврдили су стручњаци из Ленглија у Вирџинији.

Њима је јасно да Тито успешно манипулише снажним трвењима између Срба и Хрвата, тако што је додељивао највише функције у власти и партији час једнима, час другима, као уосталом и представницима других нација.

– Титов монопол на највише функције у земљи могао би бити прекинут тако што ће га наследити двовлашће или тријумвират, колективно руководство или пак концентрација моћи у рукама једног човека. Ако би ово последње био случај, најпрактичнији и највероватнији избор би био Едвард Кардељ, Словенац који је био и који је Титов званични заменик како у влади, тако у партији још од 1937. и који би, за разлику од Србина Александра Ранковића, био прихватљив за Хрвате“ – пише у извештају који је упућен у Белу кућу под ознаком „строго поверљиво“.

ПОСЛЕ Брионског пленума у јуну 1966. године и смењивања Александра Ранковића, поново је отворено деликатно питање Брозовог наследника. После неколико месеци, на столу шефова Беле куће и Стејт дипартмента је нови извештај о тренутној ситуацији у Београду.

– У овом тренутку не постоји на сцени ниједна личност која би могла ускочити на место Ранковића и евентуално преузети функцију Тита, уколико би он умро или се повукао. Едвард Кардељ, Словенац и покретач многих либералних реформи у Југославији од 1952, сада је високи партијски секретар и по рангу се сврстава одмах иза Тита – писало је тада у овом извештају. – Међутим, њему недостаје политичка база и потребна харизма да би могао да преузме функцију коју Тито обавља, захваљујући свом ауторитету. Вељко Влаховић је популаран у партији и сматра се истакнутим идеологом, али као Црногорац нема такође базу у власти која би му гарантовала највишу функцију. Тодоровић (Мијалко), иако Србин са коренима у највећој југословенској републици, такође је новајлија на функцији коју обавља, да би могао да се сматра евентуалном заменом за Тита.

ПОСЛЕ доношења Устава из 1974. године, у Вашингтону расте забринутост – шта ће се догодити са Југославијом после одласка 85-годишњег маршала са сцене. Национално-етничка трвења и ривалства републичких лидера су све израженија. Земља улази у све трајније и веће економске тешкоће. Ко ће бити тај који ће стати на чело колективног руководства? Онај ко дође после Тита ће морати да се ухвати са тим ужасавајућим проблемима и пробуђеним, потискиваним разорним снагама које разједају и муче Југославију, од стварног њеног стварања 1918. године.

Педантни аналитичари из ЦИА шаљу својим претпостављенима нови извештај:

„Два Словенца – Едвард Кардељ (66) и Стане Доланц (51) – су у овом тренутку главни кандидати за наследника Тита на функцији партијског вође. Кардељ је 40 година био блиски Титов повереник и представљао би најистакнутији симбол континуитета Титове ере. Он је све време други по рангу члан на хијерархијској лествици. Међутим, постоје извештаји према којима и Кардељ, који је имао две озбиљне операције (сумња се на рак), можда никада поново неће играти активну улогу у политици какву је играо. Ако је тако, онда би Доланц, кога је лично изабрао Тито 1972. да надзире послове у партијској бирократији, постао главни претендент да преузме вођство СКЈ.“

ПРЕДВИЂАЊЕ судбине Југославије после смрти Јосипа Броза Тита било је кључни задатак обавештајаца и аналитичара ЦИА.Они су тачан одговор умели да дају око годину дана пре него што су народи СФРЈ запуцали једни на друге у грађанском рату. Све претходне процене биле су умереније у погледу будућности Југославије: више од четири деценије је америчка обавештајна служба у одређеној мери веровала у опстанак ФНРЈ, па СФРЈ, да би на јесен 1990. године ставила тачку: Кроз годину дана, Југославија ће, највероватније, престати да постоји, устврдили су тада.

Тако је и било.

Иван МИЛАДИНОВИЋ

 

www.novosti.rs/

1 глас