• Према оценама вашингтонског историчара Виљема Блума, током година Хладног рата, Сједињене Државе укупно су извеле више од педесет крупних јавних и тајних интервенција у којима је њихова улога више или мање позната. У те интервенције је убројао операције промена влада, сузбијања народно-патриотских покрета који су се борили против диктаторских режима-савезника Беле куће, као и бомбардовање неподобних земаља
  • Све то америчкој влади омогућује да кључне регионе света „засити“ марионетским режимима и да у њима учврсти утицај Вашингтона, да границе спољнополитичких супарника САД окружи жариштима напетости која успоравају њихов нормалан развој, да прошири простор за делатност америчких бизнис-империја и да у своју корист мења стратешки нуклеарни паритет
  • Сам спољнополитички систем САД изграђен је за принудну експанзију са увежбаним алгоритмима наметања своје воље. CIA не треба сматрати за класичну обавештајну службу. Прикупљање и анализа иностраних поверљивих информација налазе се на крају списка њених задатака, а на првом месту – „уклањање, укључујући и физичко, политичких активиста и организовање преврата“
Пише: Дмитриј ПОПОВ, Руски институт за стратешка истраживања

        ТОКОМ последњих деценија, лидери САД више пута су прокламовали глобалну доминацију као императив свог спољнополитичког курса.

        Циљ одржавања светског лидерства, на које се у САД гледа као на добробит за друге земље, јасно је утврђен у државним документима, посебно у Стратегији националне безбедности САД из фебруара 2015. године.

        У преамбули тог документа указано је да „питање није у томе да ли Америка треба да буде водећа, него у томе – како да будемо водећи“.

        Тежња за светском хегемонијом умногоме проистиче из менталног склопа америчког естаблишмента, прецизније, из представе својствене његовом већем делу о сопственом месијанизму и „америчкој изузезности“, како је о томе писао крајем ХХ века један од омражених спољнополитичких идеолога САД Збигњев Бжежински.

        „Ја свом душом верујем у америчку изузетност“ – изјавио је и председник САД Барак Обама у мају 2014., у говору о основама спољне политике САД пред питомцима Војне академије у Вест-Поинту, додајући да Сједињене Државе сматра „једином незаменљивом нацијом“.

        Увереност у јединственост своје цивилизацијске улоге довела је до тога да је у спољнополитичкој пракси Вашингтона уплитање у унутрашње ствари других држава де факто признато као дозвољено, а у многим случајевима и као неопходан услов на путу ка глобалном лидерству.

        Убрзо по завршетку Другог светског рата, у оквиру конфронтације са совјетским утицајем, Сједињене Државе почеле су замашно да се мешају у изградњу целих држава и у друштвено-политички живот других земаља: Кине, Италије, Грчке, Кореје, а 1953. – и нафтоносног Ирана, где је по мишљењу познатог америчког истраживача CIA, Тима Вејнера, Централна обавештајна служба у сарадњи са Великом Британијом успешно реализовала државни преврат, први у историји те америчке обавештајне службе. Мада, ако ћемо прецизно, Бела кућа је на том попришту и раније испробавала снагу, на пример, искрцавањем неколико хиљада војника на Северу и Далеком Истоку Русије у време Грађанског рата који је захватио нашу земљу после револуције 1917. године.

        Према оценама вашингтонског историчара Виљема Блума, током година Хладног рата, Сједињене Државе укупно су извеле више од педесет крупних јавних и тајних интервенција у којима је њихова улога више или мање позната. У те интервенције он је убројао операције промена влада, сузбијања народно-патриотских покрета који су се борили против диктаторских режима-савезника Беле куће, као и бомбардовање неподобних земаља. По свој прилици, списак је непотпун и стално се допуњава у мери у којој се чине доступним владине архиве САД.

        После распада социјалистичког блока и упркос илузијама о „крају историје“, које су се појавиле у западној политикологији, као и свеопштем тријумфу либералне демократије, Сједињене Државе нису одустале од насиља као методе за учвршћивање својих интереса на међународној сцени. У новије време оне су имале одлучујући допринос у распаду Југославије, а затим Србије, окупирале Авганистан (2001.) и Ирак (2003.), разориле државност Либије (2011.) и реализовале низ других мање јавних уплитања широм земаљске кугле.

„Отпор” у Бејруту

        Уз подршку САД, на постсовјетском простору прошао је талас такозваних „обојених револуција“: „револуција ружа“ у Грузији (2003.), „наранџаста револуција“ (2004.) и „Евромајдан“ (2014.) у Украјини, а такође први успешан преврат у Централној Азији – такозвана „револуција лала“ у Киргизији 2005.

        Имајући у основи идеолошке мотиве, америчка влада у свом деловању ипак, следи и потпуно прагматичне циљеве. Они јој омогућавају да кључне регионе света „засити“ марионетским режимима и да у њима учврсти утицај Вашингтона, да границе спољнополитичких супарника САД окружи жариштима напетости која успоравају њихов нормалан развој, да прошири простор за делатност америчких бизнис-империја, као и да у своју корист прекрши стратешки нуклеарни паритет итд.

        Будући да се налазе одвојено од Евроазије, амерички стратези у многим случајевима, или не рачунају, или свесно игноришу катастрофалне последице својих интервенција у односу на удаљене земље, које се испољавају у распростирању терористичке агресије, у порасту обима производње наркотика, у таласима избеглица, погоршању етничких конфликата и другим болним процесима. Такав став према међународним односима био је разлог да се у научној теорији политикологије појави „управљање хаосом“.

        Хаос пред нашим очима прелази границе Блиског Истока и надвија се над успешном Европом.

        Сам спољнополитички систем САД изграђен је за принудну експанзију са увежбаним алгоритмима наметања своје воље. На пример, као што су више пута истицали стручњаци који су упознати са начином рада специјалних служби, CIA не треба сматрати за класичну обавештајну службу. Прикупљање и анализа иностраних поверљивих информација налазе се на крају списка њених задатака, а на првом месту, како потврђује директор Руског института за стратешке студије, раније генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе, Леонид Решетњиков, налази се – „уклањање, укључујући и физичко, политичких активиста и организовање преврата“.

        Заправо, „организовани политички рат“, како се изразио аутор америчке „политике обуздавања“ и амбасадор у СССР-у, Џорџ Кенан, формулисан је као приоритет агенције још приликом њеног оснивања и фиксиран у тада затвореним директивама Савета за националну безбедност САД.

        У складу са једном од директива која је претходила закону о CIA, а датирана је са 18. јуна 1948. под бројем 10/2, СНБ налаже да „отворено инострано деловање америчке владе треба да прате тајне операције које су планиране и изведене тако да учествовање у њима америчке владе није очигледно за неупућена лица, а у случају откривања, да америчка влада може да одбије било какву одговорност за њих“.

        У „тајне операције“ убројани су пропаганда, економски рат, саботаже, анти-саботаже, диверзије и евакуације, подривачко деловање, помоћ илегалним покретима и сл.

        Пошто се нађу у орбити спољнополитичких интереса САД земље света су приморане да на овај или онај начин на себи осећају ту непријатну специфичност америчке спољнополитичке доктрине, која се често прикрива параваном реторике о људским правима и демократији.

        Неопходно је да се то памти и у Русији да би се адекватно процењивало са ким се мора имати посла.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/cia-se-vise-bavi-drzavnim-prevratima-i-likvidacijama-nego-spijunazom

Прочитај без интернета:
0 гласовa