Слободан Турлаков

Мом рано преминулом другу, историчару и новинару Драгану Влаховићу који ми је  објавио  доњи текст у два наставка 24. и 25.јула 2003. у „Гласу“, са дужном захвалношћу желим да изразим несвакидашње постхумно признање за наслов који је дао том мом тексту, не слутећи или баш слутећи колико ће такав наслов,  једном доћи  на своје право место, већ од погрома марта 2004. уз присуство МЗ.

Човек који се сад зове председник Србије, који је обећао својим зпадним менторима да ће, у својству Србије, признати Косово, покушава да кроз тзв. „унутрашњи дијалог“ скине са себе ту одговорност,  пребацујући је њиме на народ, који ће му дијалогом одобрити ту издају.

Свашта је измишљао тај неурачунљив напредњачки вођа да би себе попео на врх врхова, па је тако затражио од преко 600 познатих грађана Србије, махом интелектуалцаа,  да га својим колкетивним и појединачним потписом подрже и предложе осталом народу да дају свој глас за његов избор за председник Републике, не слутећи да су тим потписом за сва времена осрамотили и своје име и своју друштвену и стручну репутацију.

Најављени „унутрашњи дијалог“ о Косову, има исти циљ, и ми не слутимо да ће ОН  поновити ту досетку и да ће те исте људе позвати да подрже његову иницијативу, да својим евентуалним потписом преузму или поделе одговорност за препуштање део наше територије онима који нас својим неограниченим злочинима вековима тероришу.лишавајући свега, па и живота.

Доњим текстом, који је објављен пре 14 година, указујем на тај злочиначки континуитет, који, наравно, није допро до Њега и Његове камариле, позивајући народ, да у име будућности наше деце, буде спреман да погледа својим очима у „реалност“.

             Дакле:

   Дијалогом кроз ИСТОРИЈУ ЗЛОЧИНА

После свега,  једино решење за Космет, деоба по Кипарском моделу 

Ових дана  се најако  прича о „дијалогу“ између Београда и Приштине. Са циљем да се реше „Проблеми на Космету,“ а белооки премијер, (Живковић), чак је изјавио  да ће се „дијалогизирати“ већ у септембру, чим се постави наследник Штајнеру, на Космету.

Благо речено, то су мрачне перспективе, и то не само зато што ће се „дијалог“обављати у присуству  непријатељске нам Међународне заједнице, већ и зато  што су они који су по свом положају предвиђени за тај „дијалог“, успутни и неуки људи, па самим тим недорасли да нас заступају. Уз то, они су у понизној субординацији према МЗ, што Шиптари никако нису, јер су управо уз помоћ Запада (материјалну, војну и медијску), дошли до данашњег  положаја на Косову, на ком, у њиховом присуству, по њиховом одобрењу а и њиховој потреби, раде што год хоће са нама Србима.

Уосталом, треба бити поштен па признати, да су Шиптари све досадашње газде на Балкану, користили за свој основни циљ, за стварење тзв. Велике Албаније, приносећи у име тог циља, свима њима своје свесне жртве. И Турској, и Аустрији и Немачкој и комунистима и коначно сада Западу и тзв. демократији, за све време остајући исти и са истим циљем пред очима, свеједно што су, због њега, знали да се међу собом кокају, и до истребљења. Али увек и свакад, Албанија изнад свега!

На жалост, ми то никад нисмо знали и успели. Сваки је Србин увек имао цену, што не значи да је Шиптари нису имали, напротив! Али никад по цену њиховог основног циља, већ и зато што би се у супротном, сваки од њих изложио сигурној смрти, и он и његов пород и њихова имовина. Ми ту одлучност и истрајност, никад нисмо имали. Увек се нашао неко ко ће бити издајник и увек некажњен.

Ако се, дакле, то зна; тј, на једној страни сви као један, спремни и на смрт за остварење свог националног циља, а на другој, све друго само не таква одлучност. И то не само данас, кад таква одлучност води Србе у Хаг; дакле, кад ни борба, а ни стварно преговарање није у интересу наших газда, онда из тог „компендијума“, који ни у чему не превагњује на нашу страну, треба извући сасвим одређене  закључке, што се, такорећи, сами по себи намећу.

Кажем, не само данас, јер је Нушић пронашао податак да су се Шиптари (Миридити) још током Косовске битке тукли против нас, што је био разлог султанове захвалности у виду фермана о нарочитим повластицама, који се још чува у Орошу. Како онда, тако и касније,  и од оснивања  тзв. Призренске лиге, ево пуних 125 година. Срби су им вазда на нишану, који ће јубилеј они, сигурно достојније и величанственије  прославити, него ми 200 годишњицу Првог српског устанка!

У тој чињеници би данашња демократска влада морала да види где смо ми, а где они, поготову што белооки премијер није успео чак ни званични владин Одбор за прославу те велике годишњице, да испуни правим Србима!

Благодарећи једној другој врлој Српкињи, Љиљани Мирковић, сазнали смо шта је један Француз, Албер Мале, (професор дипломатске историје краљу Александру Обреновићу 1892-94) видео током свог  боравка, лета 1902, у Македонији  и Старој Србији, и објавио, по повратку у Француску, као своје утиске. „У Старој Србији, у албанском паклу, у Приштини  и Призрену. Ту на хиљаде несрећника српских сељака нестају сваке године, једни натерани у емиграцију, други побијени, ту, уистину, Хришћанин у сваком часу види да смрт корача  у његовој сенци. У Старој Србији стање је ужасно и заиста сам чуо вапај једног народа  у ропцу… имам доказе  у руци, да је јула 1901, у Старој Србији, у дну Косова Поља, на обали Ибра, у крају код Колашина, 33 српска села уништена од Албанаца, а да турске власти нису ништа учиниле да то спрече. Као што нису  нашли  ни најмањи  изговор.  Могу да кажем, да већ 20 година у читавом крају, од Скопља до Новог Пазара, и од Приштине  до Призрена, Албанци приређују прави лов на Хришћане, а да турска влада  није учинила ништа како би заштитила Србе. У рукама имам списак напада, крађа, пљачки,  отмица, насиља, верских преобрађања, силовања, убистава, које су Албанци муслимани  извршили над Србима. Ако је у Македонији стање страшно, у Старој Србији је ужасно“.

Дакле, ето, неславне стогодишњице нашег помора, на тим просторима, а да Турска, која је онда била на Косову,  што је данас МЗ, није прстом мрднула. Напротив, непрестано симпатишући Шиптаре, свеједно што ће они  1908 – 1912. дићи против њих буну. Али и тада ће им заједнички непријатељ остати исти, тј, Срби.

После крваво угушпеног устанка у Македонији 1903, руски и аустријски цареви, у Мирцштату (19.септ.1903.) донели су план  о увођењу присилних реформи у Турској, уз помоћ и контролу страних официра, у три вилајета (косовски,  битољски и солунски), по којима би Хришћани  добили нека права. Међутим, за наш народ, ствари се ни у чему нису промениле. Све је остало по старом. Као и данас, под Међународном заједницом.

Да ситуација, по нас Србе, буде гора, после убиства краља Александра Обреновића (29.маја 1903), дошло је до тзв. дипломатског штрајка, сви страни посланици, сем турског, напустиули су Београд.што је за Арнауте био сигнал за још већа разбојништва.  Жалбе нашег народа и тамошњих наших конзула биле су свакодневне али и узалудне

„Страховито стање нашега народа обновило се са још већом жестином“…. „Арнаути су почечи отворено нам претити  да ће нас искапити, што знамо да ће и бити… Молимо да нам се изради да се са породицама, у пространу царевину Русију, иселимо“… „Обест и насртљивост Арнаута је непрекидна,  као и њихова навика да сматрају за своју дужност да имовину српску грабе, да животе српске  утамањују“…. „Зулуми узимају све веће размере. У пећкој околини најопасније су католичке чете- Прете истребљењем, ако се наши не покатоличе. Сељаци сваког дана долазе и моле оружје, јер се, веле, не могу бранити од Арнаута голим рукама “… „Зулуми  најнесноснији. Народ уплашен, са свих страна траже оружје. Велика опасност да се народ исели у масама. Село Исток у великој невољи.“… „Терор  над тамошњим Србима  тако је велики, какав се не памти. Не остаје им, веле,  мишта друго, или да листом беже, или да се турче“… „Исељавање се не може спречити, ако се не предузму мере за заштиту нашег народа. Многи од њих опљачкају Србима стоку, коју продају и тим новцима  купују пушке у Србији.“… итд. итд.

Да бар и ми уведосмо  крвну освету!

У жељи да смилостиви европске владе, како би вратиле своје дипломате у Београд, наша влада, чини све да се покаже кооперативна  према Европи, баш као и данас. И упркос толиких конзулских извештаја са терена, о пљачкањима, паљевинама, зверствима, убиствима, Никола Пашић, пошто је преузео министрарство иностраних дела, овако размишља, 12 јула  1904., о српско–албанским односима:

„Ради  успеха  српске националне идеје, нужно је да се обрати већа брига на односе српско – арнаутске, да се ти односи дубље и беспристрасно проуче и оцене и да се нађе начин и пут да се Арнаути привуку  у службу српске националне идеје.(!)

Српска национална политика учинила је огромну погрешку што је из ново-ослобођених предела (1877/78. – С.Т.)  принудила Арнауте да се иселе, јер је на тај начин прекинула једну природну(!?)  и врло згодну везу између српске државе и арнаутског народа и ове начинила непријатељем српске националне мисли.“

Тако је размишљао велики Пашић у својој 59 години. После толиких сазнања о толиким вековним погромима над Србима по Старој Србији!

Али, то није све! Пашић је још размишљао:

„Да би се загладила та погрешка и да би се осигурала заједница у одбрани земље у којој живе измешани  Срби и Арнаути,  и да би се пред европским светом дало доказа  да Срби и Арнаути могу мирно једни поред других живети и да су Срби задахнути жељом, да национални и културни живот Арнаута, помажу и уводе их у храм просвете европске– нужно је да се образује једно просветно одељење за крајеве српско – арнутске, са задатком да прво раде на измирењу крвно завађених племена и фамилија, да им улије веру да само у споразумевању и слози са Србима могу да очувају и своју земљу(!) и свој језик. И да су Срби вољни да им гарантују обласне племенске аутономије, које би се у оквиру српске државе могле развијати на срећу српско–арнаутског пријатељства.“

Ова и оваква не само „размишљања“ (сећате ли се Радоја Домановића – „Размишљање једног српског вола“?), већ и у пракси спроведена начела „српске мисли“, јасно говоре о држаничкој неспособности  и шупљеглавости самог Пашића, и могле би као такве, да послуже као сатисфакција координатору Човићу и демократској власти данас, да није 1.200 убијених Срба, 126 порушених богомоља и преко 100 хиљаде  прогнаних Срба. За последње четири године.

Дакле, нису криви Албанци, Арбанси, Арнаути, Шиптари. Не, никако. Они су имали свој национални програм и спроводили су га на живот и смрт. Пуних 125 година. И то треба ценити,  и ту одлучност,  и ту готовост и ту истрајност.

Криви су они који су засели на српски трон и својим плитким умом водили српску државну политику, која је српски народ  довела тамо где се данас налази. Ми данас знамо, а знало се и онда,  да је у време продужетка, с пролећа и лета 1912, арнаутске буне против Турака, српска влада давала Албанцима  брзометке („са којих није избрисан српски грб,  па ни краљево име“) а ускраћивала их, још како, тамошњем нашем народу да се брани од њих. Зар им у горњим „размишљањима“ Пашић не обећава чак  очување „њихове земље“! А зна се и да се Регент, 6.јула 1912., састао са албанским прваком, Исом Бољетинцем. Дакле три месеца пре почетка Балканског рата у ком ће тај Иса одлучну битку водити против српске војске! Тај Иса који је о свом бедру носио сабљу украшену дијамантима, поклом нашег краља!

Све оно што се касније догађало, па и под Титом, само је последица овакве традиционално безглаве политике.

У прошлом броју „Огледала“  видело се, по сведочењу члана Уставне комисије из 1974, проф.др Миће Церовића, да је чак  лично Тито  скренуо пажњу  на опасност  предложених  утавних  решења за Србију, али да су  српски комунисти. Стамболић и Минић изричито тражили да она остану, јер они имају поверења у „албанске другове“ Минић је, шта више, и усред скорашње албанске побуне, јавно бранио  њихово „аутономно“ право  од српских  шовиниста и националиста.

Тек, они који имају идеју да са Шиптарима решавају настале „проблеме“ на Космету,  морали би знати да је Европа, као и увек и у свему,  била  против нас и да ће то и сада бити. Морали бисмо даље знати  да је  Призренска лига створена 1878, под патронатом  и потребама Аустроугарске и Енглеске, да је како, по документима наводи др Славенко Терзић, албански телеграм протеста против одлука Берлинског конгреса, састављен у аустријском конзулату, у Призрену, уз увид  тамошњег енглеског конзула. Коначно, да су  Аустроугарска и Енглеска, 1913, у Лондону, створиле независну  Албанију, и да ће ова Европа, кад реши неке рутинске ствари са Америком, створити и велику Албанију. (За сваки случај Америка је већ подигла  велику базу код Урошевца!)

Елем, са Шиптарима треба играти  отвореним картама. Треба им јасно  и без увијања рећи оно, што и ми и они знамо, да смо једни другима вековни непријатељи, и да нам нема живота једних крај других. Другим речима, има да се делимо, по кипарском моделу, (свак на своју страну а између нас – МЗ,  а, потом, као Турци и Грци, тражимо или не тражимо некакав модус вивенди.) Нема сумње контрабандисти или шверцери или мафије, и на једној и на другој страни, које су увек постојале и постојаће, већ ће наћи начина да нас својим потребама, обједине. Ми смо ипак и само Балкан.

Ако Европи требамо, нека нас прими  са нашом  знамењима, са којима смо, божјом милошћу, живели толике векове.

П.С.

Ето, вам. Па сад видите. И Јанковићу, и Јеремићу, и Зорана, и Стефановићу,  и Вулину, и Ђурићу, и Дачићу, и Ђукић – Дејановићка, и Дубравка Стојановићева, и Самарџићу, и сви потписници Вучићеве кандидатуре, и сви остали.

Вучића не спомињемо, јер он је већ себе изузео „унутрашњим дијалогом“

„Све ћу  да дам  за Србију, а за узврат  ништа друго не тражим,  но суд историје“

Историја јесте женског рода, али да ли је Вучић – мушког…   

8 гласовa