АНДРЕЈ МИЛАНОВИЋ

Чему се може надати Европа која у само десет дана понизи Русију а потом доживи неописив страх од ње
Последње недеље јануара у Стразбуру Парламентарна скупштина Савета Европе убедљивим гласањем продужила је суспензију права гласа Русији у том телу. У гласању у коме је 160 парламентараца гласало за предложену резолуцију против Русије, 40 је било против уз 11 уздржаних. Част Европе том приликом спасавале су земље које нису чланови ЕУ – Србија и Азербејџан, чијих је по шест чланова парламентарне делегације гласало против резолуције, Турска, чија су четири члана гласала против а два за, и Црна Гора, чији је једини представник гласао за Русију. Готово све земље ЕУ уверљиво су гласале против Русије.

Смисао овог гласања у Савету Европе, који Русија финансира са целих десет одсто, можда се најбоље види у захтевима резолуције према највећој чланици тог тела. Наиме, Скупштина је од Москве, поред осталог, захтевала да укине „нелегалну анексију“ Крима и да проведе „транспарентну истрагу“ случајева смрти и нестанака те кршења људских права „од стране полиције и оружаних (милитаризованих) снага“ у том региону. Такође, од Русије се захтевало да распусти „све милитаризоване снаге у региону“ и заложи се за заштиту права кримских Татара!?

Већ сама чињеница да је Скупштину толико занимао Крим, а да је остала глува на гранатирања која украјинске оружане снаге непрестано проводе на Доњецк и Луганск, у којима су страдале стотине цивила, показује двојаку сврху резолуције. Са једне стране, за Савет Европе било је важније и хитније да Русија дигне руке од Крима него да Украјина престане да убија цивиле на истоку земље. Са друге, смисао гласања у Парламентарној скупштини, посебно гласања делегација из земаља ЕУ, исцрпљивао се у настојању да Русија буде понижена и извргнута осуди за ствари иза којих у Украјини не остају ни мртви, ни рањени, ни избегли. Схватајући гласање у Стразбуру управо тако, Русија је одлучила да се до краја године повуче из Савета Европе.

ДРУГО ЛИЦЕ ЕВРОПЕ
Прошле суботе 7. фебруара немачки канцелар Ангела Меркел о Русији је говорила са много више уважавања и разумевања, што се нимало није допало америчким представницима на безбедносном форуму у Минхену. Не само да је рекла да „желимо да градимо безбедност у Европи заједно са Русијом, а не против ње“ и да се украјинска криза „не може решити војним путем“ него је чак поменула „стварање ‘велике Европе’, од Владивостока до Лисабона“. Реагујући на њен говор, у коме се супротставила америчкој идеји о наоружавању Украјинаца, јастреб међу америчким сенаторима Џон Мекејн није пропустио да увреди америчку канцеларку. Он је рекао да „канцеларка Меркел према Путину води политику попуштања“, сличну оној коју су западне силе водиле према Хитлеру уочи избијања Другог светског рата.

merkeoland02Наравно, питање је шта се променило у европској политици за само десетак дана – од гласања у Савету Европе, где је Русија тешко понижена, до минхенске конференције, где је најважнији европски премијер о Русији говорила са много више уважавања? Можда је прави одговор дао уредник Гардијаназа Европу Јан Трејнор, који је рекао да је у „европским престоницама страх од Владимира Путина постао опипљив“. „Расположење се променило у распону од неколико недеља, од трљања руку до стрепње”, каже Трејнор.

Разлог томе, пише Трејнор, јесу све већи изгледи за „тотални рат“, до кога би готово сасвим извесно дошло уколико би европске земље пристале на опремање Украјине савременим наоружањем. Сасвим је логично да би такав потез за Путина и Русију могао да буде довољно јак разлог да се директно умешају у рат у Украјини.

То је и био разлог изненадне посете Меркелове и француског председника Франсоа Оланда Путину, која је у бројним европским медијима описана као „последња шанса за мир“. Како се могло чути, европским лидерима у Москви нису на памет падале глупости о „анексији Крима“ и „људским правима Татара“, док су били веома расположени да са Путином преговарају о федерализацији Украјине, за шта се Русија залагала још пре него што је тамошњи сукоб ондео хиљаде мртвих.

Разог је јасан. Иако су у Европи тешка срца пристали на амерички диктат за увођење санкција Русији, полет Оланда и Меркелове за „тотални рат“ Запада против Русије много је мањи због њиховог уверења да се тај не може добити.

Зато је Меркелова дан после посете Москви пред Бараком Обамом у Вашингтону са много више жара бранила аргументе против наоружавања Украјине него што је прошле године бранила оне против санкција Москви иако је сама била противник тих мера. Иако су светски медији њено разликовање са Обаминим ставом описали као „тактичко неразумевање“, успех Меркелове у Вашингтону може се сматрати половичним. Идеја америчких јастребова о наоружавању Украјине још није сасвим овладала Белом кућом, тако да Меркеловој, судећи према извештајима, није било тешко да купи мало времена, али не више од тога.

РАСПОЛУЋЕНА СИРОТА ЕВРОПА
Нема сумње да ће то време у Берлину и Паризу бити истински искориштено за постизање мира. Наравно, оптимизам према том питању мора се градити на чињеницама да Меркелова и Оланд немају готово никакав утицај у Кијеву, где се за све питају Американци. Истовремено, њихов утицај на Путина не може се мерити са оним који су имали пре санкција Русију. На крају, њихова позција у којој су дозволили себи да у само десетак дана пређу лук од апсолутно непотребног понижавања Русије у Савету Европе до паничног страха од Путина под претњом ратом у коме не могу да победе, најбоља је илустрација данашње европске политике.

merkeoland03Када ЕУ у само десетак дана покаже такву амплитуду у понашању према једној великој сили као што је Русија, то може да буде показатељ једино темељне политичке дезоријентације, која влада у европским метрополама. Наравно, то није прилика за нагађање хоће ли Берлин и Париз окренути леђа Вашингтону – јер неће и не могу – али јесте за закључак да Европа плаћа и тек ће да плати високу цену своје недоследности. Када се дан после, ако се преговори у Минску покажу неуспешним, Европа поново врати оштрим тоновима против Русије, ни то неће бити знак њеног враћања на стару стазу, већ још један доказ расцепљености између сопствених вредности и интереса, с једне стране, и потчињености интересима САД и Велике Британије, с друге.

Безусловно стратешко опредељење Србије према таквој Европи нема смисла коментарисати овом приликом, осим да је Београд својом подвојености, „нове вредности европске политике“ прихватио још онда кад оне нису ни биле на видику.

www.standard.rs/svet/31086-%D1%86%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BE-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D1%83%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0

2 гласa