Дејан Бараћ

Да је данас с нама Лав Николајевич Толстој, опажајући глобалне економске токове записао би: све срећне земље личе једна на другу, док (готово) свака несрећна земља има аранжман са ММФ-ом и несрећна је на свој начин.

Земља код које се не назиру макар и обриси смислене економске политике, хита да пренесе (економски) суверенитет Међународном монетарном фонду – јер њена недовољно просвећена и просветљена елита или не зна шта би друго, или само извршава задатке било као регуларна било као нерегуларна „војска“ фонда.[1]

Крајем фебруара, Србија је са ММФ-ом закључила трогодишњи аранжман из предострожности (енг.stand-by arrangement), што значи да држава може али не мора да користи одобрена средства (935,4 милиона специјалних права вучења илити око 1.122 милиона евра) за јачање девизних резерви, односно стабилизацију платног биланса – а нипошто за финансирање дефицита буџета.[2]

Руку на срце, највећа светла тачка споразума је што пружа неколико „мрвица“ поверења у српске хартије од вредности (ХоВ) – тако да држава може да се задужује под нешто повољнијим условима него пре аранжмана. Она друга, тамна страна медаље приказује сијасет замки које вребају.

Година 2004. Врло добро, наставите с радом!

„Највећи допринос Светске банке процесу приватизације у Србији је велика група младих људи која је обучена и запослена уз помоћ Светске банке. Они представљају највећу гаранцију изградње институционалних капацитета који треба да омогуће остварење транспарентности у процесу приватизације и да онемогуће корупцију. (…)

Што се тиче препорука шта даље радити на плану приватизације у Србији, први савет је да се истраје на курсу приватизације и реструктурирања. Друга препорука је да се продају државне инфраструктурне фирме попут, рецимо, телекомуникационих, јер је даља приватизација у Србији практично главни извор страних инвестиција. То подразумева њихово преструктурирање и одвајање појединих делова који би ишли у приватизацију…“

(Јицак Голдберг, експерт Светске банке, излагање на округлом столу „Приватизација – докле се стигло и куда даље“ од 26. фебруара 2004. године у београдском хотелу „Палас“, издавач зборника: „Транспарентност Србија“)

Позвали смо ММФ да му Вучић каже НЕ

„Био сам на састанку када је ММФ рекао – не можете смањити буџетски дефицит ако не ,захватите‘ од пензионера. Александар Вучић им је рекао – не, чак ни по цену да влада падне.“

(Расим Љајић, као председник СДПС-а, на другом конгресу странке, „Шта радите, бре?“ РТС-а од 24. фебруара 2014. године)

mmf-2-468

И пад је лет

„Процена Светске банке да ће Србија ове године имати минус 0,5 одсто БДП-а не значи пад, већ практично раст привредне активности. Србија ове године неће бити у рецесији. Стоп!… Ми кад објавимо званичне податке да је смањена незапосленост, нико тај податак неће да објави у Србији. Неће да објави зато што их је негде… Ево, прочитајте ове бројеве. Мене је срамота да их прочитам колико су добри… Наравно да ми је драго, скоро да сам плакао од среће данас. Стоп!… Ми нисмо способни да водимо железару профитабилно, нисмо никада били способни да зарађујемо паре, да направимо набавку како треба, никада нисмо умели да продајемо по цени по којој треба и нико у Србији никада то није знао да ради. Покушаћемо да добијемо најбоље људе у свету. Стоп!… Човек (Џаред Коен – директор „Google Ideas“) је геније, појма немам о чему ми је све говорио, осим што знам да сам га позвао да дође у Србију и да ћемо ми да дамо најбоље услове који нико други не може. Стоп!… Курс је пре две године био 118 динара за евро, а данас је 120, скоро би нам исти курс био данас као пре две године да НБС није бранила евро и купила 60 милиона евра, толико је јак динар. И данас купујемо да задржимо евро. Стоп!… Молим грађане да остану трпељиви, чврсти, сад се види светло на крају тунела. Потребно нам је буквално да још два квартала запнемо и јако и снажно радимо, јаче него икада… Покушаћемо до краја 2015. да спустимо фискални дефицит испод 4 одсто и да (тиме покажемо да) спадамо у ред најразвијених земаља Европске уније.“

(Александар Вучић, премијер Србије, „пакет“ од шест изјава из периода јануар-март 2015. године, Изјаве.срб)

Коментар 1

Када се премијер Вучић дохвати економски тема, беседи веома неповезано јер се на непознатом терену осећа прилично несигурно. Осим што сипа „бисере“ на све стране, каткад својим изјавама открива есенцијалне ствари које његово (економско) окружење покушава да колико-толико прикрије различитим „моделима“ смоквиног листа.

Влада Србија се у потписаном Меморандуму о економским и финансијским мерама за период 2015-2017. године, између осталог, обавезала према ММФ-у да у току 2015. започне приватизацију „Телекома Србија“. У интервјуу за РТС од 29. децембра 2014. године, премијер је јасно подвукао да ће новац од продаје „Телекома“ бити „потрошен у договору са ММФ-ом“. Што ће рећи, не само да ММФ и Светска банка одавно заговарају продају ове српске компаније (страним инвеститорима), већ ће ММФ у читавој операцији одиграти кључну улогу у духу „кума дала (савет), кума узела (новце)“.

Да има памети и часних намера, Србија би посегнула за јединим успешно испробаним леком – стратегијом која обезбеђује одржив економски раст, што би навише повукло и стопу запослености. (Не може се очекивати економски раст у амбијенту субвенционисања иностраних компанија, повећања пореза и акциза, и смањења куповне моћи становништва). Управо су раст БДП-а и стопа запослености макроекономски параметри који представљају девету (и десету) рупу на свирали у агенди аранжмана из предострожности са ММФ-ом. Прва, друга и трећа рупа (на свирали) су, кристално јасно, сервисирање јавног дуга Србије, решавање проблема ненаплативих кредита домаћих банка са страним капиталом (о трошку свих грађана Србије) и циљање „сребрнине“ („Телеком Србија“, ЕПС, Комерцијална банка, обрадива земља, градско грађевинско земљиште, јавна комунална предузећа итд). То су горке чињенице, без обзира што бирократе ММФ-а које походе Србију (или столују у њој) стварне намере „маскирају“ кроз обилату експлоатацију одредница: „три стуба програма“, фискална консолидација, стабилизација, либерализација, реструктурирање, унапређење пословног окружења и томе сл.

premijer-tviter-mmf

Србија у шок соби

„Очекујем да сви жртву (штедњу) третирају као инвестицију. Стоп!… Они који раде имају веће трошкове од оних који су у пензији. Сама чињеница да неко долази на посао и мора да купује одело за посао повећава трошкове тих људи, а разлика је минимална. Стоп!… Као што човек са ногом у гипсу не може да иде, тако привреда са поломљеном индустријом, предузећима у реструктуирању, јавним предузећима која су пред колапсом, не може да одговара на тражњу. Покушаји да се привреда извуче преко тражње доводили су до све дубљег дефицита. Стоп!… Србија има доброг тренера, а то је премијер Александар Вучић. Стоп!… Не, не и не. Акцизе нећемо повећавати, ПДВ нећемо повећавати, порез на добит нећемо повећавати. Стоп!… Човек боље живи и са кором хлеба ако види перспективу. Ми смо скочили и надамо се да је овај програм падобран, а не руксак, и надамо се да ћемо сви успети. Стоп!… Изгледа да постоји јако много беспослених новинара; било би боље да нам буду пи-ар саветници у влади него да измишљају приче. Колико ја знам, остајем у влади. Ја сам посвећен. Ово је, што би људи рекли, commitment – обавеза на три године. И толико мислим да останем. Стоп!… После 8.700 дана међународног искуства у Светској банци, могу да вам кажем да Србија уопште није тако лоша земља као што по резултатима изгледа. Стоп!… Поскупљење струје има значајан психолошки ефекат, поготово у тешким економским условима. О томе се прича већ дуже време, али нисмо желели да људе оптерећујемо пре објаве. У медијима је ситуација таква да би вест о поскупљењу могла да одвуче пажњу јавности с најважније позитивне ствари да смо, после два неуспешна покушаја, добили подршку ММФ-а.“

(Душан Вујовић, министар финансија, „пакет“ од девет изјава из периода октобар 2014. године – март 2015. године, Изјаве.срб)

Књиге су за студенте, а фарса за политику

„Министар (финансија) Вујовић је предлагао тзв. програмски буџет (…) и написао је књигу о томе. Заснива се на томе да је министар менаџер, који делегира пројекат, скупштина му одобрава, он има мониторинг над извршењем и правда уложена средства. Никоме не пада на памет да буде контролисан, ми бисмо остали без политичара. Када смо му сугерисали да уведе програмски буџет, казао је да није још време за то. Хоћу да кажем да се збир импровизација претвара у метафизичку фарсу.“

(Милан Кнежевић, као привредник и председник Привредне коморе малих и средњих предузећа, емисија „Пешчаник“ од 31. октобра 2014. године)

Коментар 2

Душан Вујовић је још као министар привреде у контексту приватизације „Телекома Србија”, „Аеродрома” и ЕПС-а поручио да је „све на продају, само нека понуде цену коју не можемо да одбијемо“ („Политика“, 27. јун 2014. године). Неколико месеци касније, као министар финансија, потцртао је како је смисао садашњег владиног програма да се добију „праве инвестиције“ које подразумевају извозну орјентацију, ново запошљавање и високе зараде запослених (емисија „Став Србије“ на ТВ ПРВА, 21. децембар 2014. године).

Те „праве инвестиције“ би се, према Вујовићу, разликовале од највећег броја досадашњих – домаћих и страних – којима је, заправо, куповано тржиште Србије. У том контексту, министар је као сликовите примере истакао дуванску индустрију и индустрију цемента.

Напослетку је поентирао како ће „читава операција болети“, али да ће на крају „бити успешна“.[3]

Белодани докази да је Душан Вујовић сâмом себи скочио у уста представљају најаве продаје „Аеродрома“ и ЕПС-а, и готово сигурна продаја српског „Телекома“ (са све инфраструктуром) у 2015. години. Тако, већ у 2015. одлуком Владе Србије монопол у фиксној телефонији би прешао у руке странаца, док би се у мобилној телефонији успоставио олигопол три иностране компаније (слично олигополу који већ постоји у домаћем банкарском сектору у којем доминира инострани капитал). Треба ли рећи како ће, стога, цене услуга у домаћој телефонији расти, али и да ће Србија (п)остати „лидер у региону по директним страним инвестицијама“? Зашто министар није говорио о „бенефитима“ које су укњижиле Мађарска, Хрватска, Црна Гора и Македонија које су продале државне телекомуникационе компаније „Дојче телекому“?

dusan-vujovic(2)

 

Да се гласно размишља о неком облику приватизације ЕПС-а, посведочио је и веома упућени привредник Милан Кнежевић у емисији „Речено и прећутано“ Радио Београда 2 од 10. марта 2015. године – када је назначио да страни амбасадори већ лобирају у корист повећања цене електричне енергије и припрема за приватизацију ЕПС-а.

Поменуто поскупљење ће нас уистину задесити у овој години – кроз један или два корака. Остаје само да Влада Србије изабере модел повећања: кроз акцизе, цене киловат-часа (нижа и виша тарифа), цену обрачунске снаге, корекцију граница зона потрошње (зелена, плава и црвена зона), или кроз комбинацију поменутих приступа.

Засигурно, странци би као власници ефикасније управљали и „Телекомом Србија“ (који је власник 65 процената акција „Телеком Српска“ и већински власник црногорског М:ТЕЛ-а) и ЕПС-ом, али плодове те ефикасности би убирале стране компаније-матице према којима би се легално селио гро профита преко трансферних цена и (прецењених) консултантских услуга.

Џентлмени који пуцају у центар

„Породични пријатељ је у социјалистичко време био директор фирме у Србији. Раних седамдесетих отишао је у једну западну земљу да купи индустријске машине. Западна компанија му је приликом куповине поставила услов да му се уплати новац (провизија) на приватни рачун у Швајцарској. Он је два-три дана одбијао понуду, али је на крају одлучио да прихвати. По повратку у земљу (надлежним органима) је пријавио свој рачун. Он ми је (касније) рекао – видиш, то сам ја урадио, а колико је било оних који то нису.

Транснационалне компаније су (после Хладног рата) потписивале велики број џентлменских споразума о неподмићивању, јер су (претходно) те исте компаније кроз подмићивање припремале пад источног блока и социјализма, као што су доводиле до неоколонијализма у Африци и Латинској Америци. Односно, ,гађали су право у главу‘, подмићујући кључне политичаре и директоре.

Мислим да су и данас главни носиоци корупције велике стране компаније.“

(Мирослав Здравковић, економиста, „Ћирилица“ на ТВ Хепи од 26. августа 2013. године)

Дописни и заслужни грађани Француске и Немачке

„Државни службеници (у Србији) не живе од плата које јавности приказују. Једни примају накнаде од чланства у управним одборима, а други од пројеката и других чуда. То се више пута показало.

Када је формирана прва влада после 2000. године, објављено је да министри имају плате од 21 до 27 хиљада динара. Новинари и економисти су се на то згражавали – како то нема смисла и да министре треба платити на одговарајући начин. После неколико година испоставило се да је већина наших министара примала дотације из иностранства – неко од Француске, неко од Немачке…“

(Ружа Ћирковић, економски новинар листа „Данас“, емисија „Речено и прећутано“ Радио Београда 2 од 9. октобра 2013. године)

Коментар 3

Међународни монетарни фонд (ММФ) није финансијска институција која брине о развоју земаља, већ наступа као заступник поверилаца – крупног капитала. Зли и мање зли језици би поручили да се ММФ, спољним и унутрашњим деловањем, „потруди“ да доведе земљу-жртву у веома тешку ситуацију, а затим први прискочи као спасилац и саветодавац. Отуда, свака држава која претендује да на нешто личи гребе и ногама и рукама не би ли избегла „загрљај“ ММФ-а, а самим тим и судбине Аргентине и Грчке.

Tan2014-11-20_92948844_0

Оно што измиче памети је чињеница да премијер Вучић, министар финансија Вујовић и добар део домаће економске елите исијавају нескривено задовољство због аранжмана из предострожности сафондом. То се да упоредити са ситуацијом у којој бисте се прогласили неспособним да управљате сопственим имањем, затим га ставили на располагање „великом газди“, а онда на сва звона разглашавали како сте срећни што живите на том истом имању под киријом.

Једноставно тест питање за домаће и иностране гласноговорнике и „војнике“ ове институције гласи: Да ли знате (финансијски) сређену државу која има неки аранжман са ММФ-ом?

Како је Србија високозадужена земља (по нивоу и структури јавног и спољног дуга), најкориснија услуга коју би ММФ могао да понуди нашој влади је репрограм дугова. То ће се уистину догодити, али тек кроз неколико година када странци темељно (за)поседну све оне гране домаће економије које носе велике приносе. Ако хоћемо искрено, „велики“ и не дозвољавају „малима“ да задрже стратешке секторе који су веома рентабилни.

Списак јавних личности који ће загаламити и упалити светло је мршав, док је колона оних који, уз благослов ММФ-а, обећавају народу реформ торту – готово непрегледна. Сва је прилика, међутим, да ће читава гозба да се заврши кусањем добош торте на више спратова.

____________________________________________________

[1]  Овај наставак се надовезује на чланак „Економско огледало премијера српског у 14 слика,“ Стање ствари, 23. децембар 2014. године,

wp.me/p3RqN8-2Ws

Готово сви цитати и наслови у чланку су позајмљени са сајта Изјаве.срб и кореспондирајућег каналаwww.youtube.com/user/izjavenet/videos.

[2]  Republic of Serbia: 2014 Article IV Consultation and Request for Stand-By Arrangement-Staff Report; Press Release; and Statement by the Executive Director for the Republic of Serbia,

Publication Date: February 26, 2015,

www.imf.org/external/pubs/cat/longres.aspx?sk=42741.0

[3]  www.prva.rs/web-tv/info/stav-srbije/15927/stav-srbije—godina-teskog-zivota.html (период 17:25-18:45)


Извор: Стање ствари

www.ceopom-istina.rs/ekonomija/kad-su-tsvetale-tikve-sa-ene-sa-mmf-om/

0 гласовa