Да имамо покајање све би било потпуно другачије. Шта је заправо покајање, шта значи спознати своје грехове? Шта значи туговати због својих грешака? У храму се стално молимо да нам Христос дарује да преостало вријеме свог живота проведемо у миру и покајању. Стално се молимо за то, али нам то увијек измиче. Измиче нам покајање!

«Покајање — како је то лијепа ријеч! Промијениће се мој ум (грчка реч μετάνοια се преводи на два начина: као «кајање» и као «промјена ума» — прим. прев.), мијењам свој поглед на ствари, мијењам свој начин размишљња, своје расположење, срце и однос према животу, другачије гледам на свијет и на живот, постајем нови човјек. Покајање значи препород, обнављање моје душе, као да враћам вријеме уназад и започињем изнова, постајем нов човјек, поново постајем дијете и окрећем нови лист у свом животу, сасвим нов. Да бих на њему написао нешто ново бришем старо, избацујем то из свог живота и почињем живот испочетка.

Тежимо покајању, захтјевамо од себе покајање. Господ нас је молио да имамо покајање, Он нам каже: «Покајте се!» (Мт. 4: 17). О покајању је говорио и свети Јован Претеча: «Покајте се!» — звучи глас вапијућег у пустињи. Овај пустињак, подвижник, ова пустинољубива грлица, овај цвијет пустиње, овај пустињски крин је сво вријеме говорио: «Покајте се, јер се приближило Царство Небеско» (Мт. 3: 2). Промијените се, поправите се, схватите своје грешке, признајте да сте грешни људи, прихватите оно што је очигледно — да је покајање неопходно.

То је рекао и Сам Господ. Свети Јован Претеча одлази с историјске сцене и у наш живот улази Господ и каже нам исто то.

Али у нама нема покајања! Немамо покајања, и чак сад, док слушаш ово, кажеш себи: «Шта, баш сад ћеш ми причати о покајању? Па имам толико посла, треба да трчим по дјецу, да их узмем из школе, треба да спремам, да идем набавку, да идем по продавницама, треба да одем код љекара, и уопште имам толико посла да не знам гдје ми је глава! Времена имамо врло мало, недостаје нам, толико тога треба да урадимо, а не стижемо да обавимо чак ни најнеопходније. А ти кажеш да се покајемо! Шта да радимо како бисмо се покајали? Не стижемо још и да се кајемо. Не разумијемо о чему причаш.» Шта онда значи покајање?

Присјећам се ријечи светог Јована Лествичника који каже да је оно што сво вријеме не стижеш да учиниш, оно за шта никад немаш времена — управо она једина ствар за коју ће те Христос питати да ли си је учинио; једино за шта ћеш одговарати пред Богом; једино што ће Христос тражити од твоје душе на Судњи дан. Заједно с љубављу, заједно са свим оним добрим што Господ жели од нас: смирењем, добротом, милостињом, са свим врлинама, које красе душу и животворе наше биће, — заједно са свим тим питаће нас да ли смо имали покајање.

Након што си учинио мноштво грешака, након што си претрпио неуспјех у свему што си желио да постигнеш (а сви ми, наравно, трпимо неуспјехе, нико не постиже у савршеном облику оно што је желио, нико не осваја врх на који је жалио да се попне. Нико не може да има савршену љубав, савршено смирење, потпуно и несебично самопожртвовање, чистоту срца, нико не може то имати у савршеној мјери, као што то Бог жели), Господ каже:

«Ако ниси могао да оствариш сва она добра која си желио у животу, пошто си био немоћан; а ако си и достигао нешто, сам си то покварио својом злобом и егоизмом, да ли се бар кајеш за све то? Да ли је стид покајања покрио све стране твог живота, све тренутке твог живота? Да ли их је покајање украсило, да ли их је поправило? Да ли си био грешан? Нећу ти судити због тог што си био грешан, зато што као Бог знам да си грешан. Знам да си глина, знам да си прашина, и не очекујем од тебе ништа више — знам да сам ништа не можеш да учиниш! Јер без Мене ништа не можете учинити (В.: Јн. 15: 5)! Ништа не можеш да учиниш, знам то и нећу негодовати кад видим твоје немоћи, зато што знам да си потпуно немоћан, сав си у чиревима.»

Човјек је велики чир васељене. Бог то зна и зато нам неће судити и неће нас грдити због тога што смо грешни, неће нас прекорјевати због тога што нисмо остварили велике животне циљеве. А ми ни не можемо да постигнемо велике циљеве, зато што смо људи — мали и немоћни. Све велико што може да се достигне припада Њему и као све велико, што се дешава кроз нас, такође припада Њему. Он нам даје снагу, благодат и снагу и дјелује кроз нас.

Бог нам неће судити због тога што нисмо обишли све крајеве васељене мисионарећи ако нас Сам не позове да то чинимо. Бог ми неће судити због тога што нисам васкрсао ниједног мртваца, зато што није моје да то чиним. Нисам ја ни Живот, ни Пут, ни Истина. Нисам ја рекао: «Онај ко вјерује у Мене, ако и умре, оживјеће» (Јн. 11: 25). Христос је то рекао. Христос може да васкрсне мртвог, а ја не могу. Неће ми за то судити. Господ ме неће прекоријевати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним све сиромахе на свијету, јер не могу то сам да учиним.

«Знам, дијете Моје, да си човјек, да си глина; да се испод одјеће коју носиш, испод расе коју носиш, крије тијело, и ово тијело је прашина, глина, прах и пепео и тражи себи слично, и Ја знам ко си. Али постоји нешто што сам очекивао од тебе, — рећи ће нам Христос, — постоји нешто што си и ти — глина и прах, Моје створење — могао да учиниш и што је требало да учиниш и што сам очекивао од тебе цијелог твог живота. Чекао сам да то учиниш. А шта је то? Да се покајеш! Да се макар покајеш. Ниси светац, знам то, али нисам чак видио ни да то признајеш. Нисам видио да тугујеш због самог себе, да си схватио своју мјеру, да схватиш оно што се може схватити. Шта се то може схватити? Да си безначајан, мали и немоћан. Нисам видио, — рећи ће Христос, — да си се сложио с тим, дијете Моје. Видио сам да си крајње себичан, да си потпуно непоправљив, да нећеш да попустиш, да си потпуно тврдоглав, да постоји велики пркос у ономе што си говорио, у ономе што си мислио, у ономе што си радио. Инсистирао си да буде по твом, ниси се кајао, твоје срце није то прихватало, увијек је било тврдокорно, увијек је остало непоколебљиво у твојим трагањима, одлукама и покретима. Нисам видио сласт покајања у твом срцу. Желим да видим да то признајеш, желим да тугујеш, да видим да си се спустио с неба на земљу и да улазиш у своју мјеру, да схваташ своју мјеру. Желим да је схватиш и да кажеш:

‘Господе, то сам ја. Тако сам мали, тако сам немоћан, тако сам грешан. Имам много гријехова, и знам их, размишљам о њима, тугујем, моја душа је рањена, очи ми лију сузе, плаче и моја душа. А ако у мојим очима нема суза, јер су и оне дар од Бога, у мојој души има много суза. И ако у мојим очима нема суза, бар уздишем, мучим се због тога, признајем и кажем. Слажем се и кажем: ах, Боже мој, нисам онакав каквог си ме створио. Нисам онакав какав би требало да будем да можеш да ме погледаш и да се обрадујеш. Кад си ме стварао, кад си ме вајао у рају, кад си ми Својим пречистим рукама давао живот, кад си узео глину и вајао дјело руку Својих — човјека, мене, цио свијет — ниси имао замисао да паднем до те мјере. Ти ниси желио да толико паднем. А пао сам. Признајем то, уздишем, тугујем и мучим се.’»

Покајање значи управо то — бол душе, али сладак бол. Бол који прати нада — нада у Христу. Бол, који је праћен осјећајем да постоји Неко, Ко је пред тобом.

Само признај своју грешку, своју немоћ и буди спреман да заплачеш, да се разочараш, а Он ти неће дати да се разочараш. Увијек ће те подржати, подићи ће поглед и рећи ће ти:

«Види, дођи овамо. Довољно ми је то што си признао, довољно је што си схватио, довољно је што си спознао истину, — а то знање је највеће. Највеће знање, дијете Моје, јесте оно што си сад схватио. Шта заправо? То да си немоћно створење, да си грешан. Да ли си схватио? Схватио си! А пошто си схватио, ништа друго не желим од тебе. Желим да прихватиш то, да твоја душа омекша, да твоје срце испуни сласт, да сузе потеку из твог срца. Да почнеш да Ме тражиш као потребу своје душе, да кажеш у себи, да шапнеш наглас и запјеваш: ‘Господи, помилуј! Господе смилуј ми се већ једном. Не могу, веома сам слаб.’ И кад то кажеш, даћу ти све остало! Али признај, покај се, прихвати да си онај ко јеси.»

Ово покајање је туга повезана с надом, бол, дрхтај наше душе, нашег срца због онога што јесмо, брига због нашег проклетог стања, због онога што је свако учинио: због малих и великих грешака.

— Нека не прође ниједан дан у твом животу, — рекао ми је једном један Светогорац, — а да увече, прије него што заспиш, не кажеш Богу: «Господе, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам данас учинио!» Никад то немој заборавити. Немој ниједан дан заборавити да си грешан, да си несавршен, да си учинио много грешака и да их знаш. А неке ни не знаш, неке ти се не откривају. То су грешке којих ниси био свјестан, али које су изашле из твоје душе — као атмосфера коју си створио око себе, као поглед којим си некога ражалостио, као ријечи које си изговорио и ниси схватио како су одјекнуле у другом.

Починио си много грехова, малих и великих. Сваке вечери прије него што одеш на починак признај то и немој осјећати да си безгрешан, немој осјећати да си савршен, значајан, велик, страшан, нерањив и јединствен. Не! Човјек си, а то значи да си немоћно створење. Велико си створење, највеличанственије створење у васељени, дјело руку Божијих, префињено створење у васељени, мали космос. Јер, у човјеку постоји читава васељена — наше срце, наша душа. И премда је космос тако велик, истовремено је и врло мали, немоћан и безначајан. А покајање нам помаже да то схватимо. Управо је то дјело које покајање чини кад нас се Бог дотакне…

Међутим, људи се данас не кају, не могу да схвате своје грешке. Осјећамо да смо врло узвишени, да смо врло јаки, судећи по вијестима и филмовима, и по томе како говоримо и по томе како се свађамо с другима. Плашимо се да признамо да смо криви и говоримо:

— Ако признам, шта ће рећи други? Ако кажем, покварићу свој имиџ. Данас је свијет такав да човјек да би напредовао треба да буде најбољи, никад не смије да призна да је погријешио, а ако то учини, појешће га.

Људи кажу:

— Не говори да си немоћан, не признај то!

— А шта ако је тако?

— Не! Чак и ако је тако! Немој да признаш! Не говори какав си у ствари, довољно је да оставиш утисак на околину!

— Али како да помогнем себи? Како да се промијеним? Јер овдје се не ради о неком послу који треба да добијем, па треба да кажем да имам особине које немам да моје мјесто не би дали другом. Овдје говоримо о односима с људима, о вези с Богом, о вези са самим собом, о томе да треба да признам да ми је нешто потребно, да сам немоћан, да чиним грешке и да имам мана.

— Не, не признај! То ће бити твој минус. То је ниско мишљење о себи, — тако ће ти рећи, — Видјеће те други и престаће да те цијене по заслузи. Лоше ће мислити о теби!

— Да, али ако не признам да сам немоћан, ако не прихватим своје грешке, стално ћу живјети у лажи…

Јуче сам размишљао о грешкама које сам учинио у току само јучерашњег дана, од ујутру до увече, и сјетио сам се шта каже праведни Јов у Старом Завјету. Односно, чак и ако човјек проживи само један дан (кад наш живот не би трајао 90 година, или 80, или 70, или колико већ, него само један дан, као што неки лептири живе само један дан), — чак и ако би наш живот био тако кратак, свеједно бисмо имали грехова. Нешто бисмо урадили. Нешто бисмо рекли. Јер човјек је немоћан, грешан, у њему је квасац беспомоћности, нужде, несавршенства — нисмо савршени.

Кад размишљаш о својим греховима, кажи: «Како да не затражим опроштај, како да не признам? Јер стојим пред Богом кајући се за грехове које сам учинио у току недеље, мјесеца, деценије, живота.»

Сагрешења и грешке које стално сакупљамо и сакупљамо, скривени су од нас. Таложе се, а ми их никад не видимо, никад не размишљамо о њима. Дотјерујемо се, уљепшавамо се и цифрамо се, миришемо се и упадљиво се облачимо. Забављамо се, плешемо, слушамо музику, гледамо филмове. Али у нама постоји овај свијет, скривени свијет, свијет душе, свијет љепоте — али заједно с ужасом који се у нама накупио. И ако никад не угледамо овај ужас, ако га не дотакнемо, ако ову мочвару, ову жабокречину, никад не избацимо из себе како би се видјела сва љепота наше душе, ако не нестане ова прљавштина како би се појавио цвијет љубави, свијет душе, сав онај лијепи свијет који постоји у нама, шта ће бити? Дозволићемо смећу да се сакупља у нама…

Сјећам се да сам једном дошавши кући заборавио да бацим смеће. Заборавио сам и сјутрадан. Због мноштва својих послова заборавио сам га и кад сам ушао у кућу, овај смрад ми је ударио у нос. Такав је задах, смрад смрти који се осјећа из наше душе.

Оставио сам смеће код куће, два дана га нисам бацио и цијела соба се усмрдјела. Сад размисли: има људи, има наше браће, то смо ти или ја, који по читаве године остављају у себи све и свашта да се гомила: стања, тајне, скривене догађаје, за које не зна нико осим њих и Бога; нешто што су учинили или рекли, и за то знају само они и Бог. Они и Бог, или они и њихово «ја».

Има ријечи које нас муче чим помислимо на њих и осјећамо да чинимо гријех. Има таквих ствари, а ми их остављамо и кажемо: «Ма нема везе, пусти то!» Гурамо их као одјећу у ормар коју немамо времена да преберемо, бацамо их са себе и притискамо одозго било како.

Велика је ствар увести ред у своју душу, очистити је, погледати шта то има у њој. И ако видиш шта у њој има, обузеће те ужас, нећеш издржати, пашћеш у чамотињу, почеће депресија, разочараћеш се. Али тада долази Христос и каже: «Не, немој бити разочаран, само мало тугуј» — то је туга за Богом, којом у нама почиње покајање, истинско покајање, покајање које води у радост. То је туга, али ће те она извести на пољану среће. Човјек треба мало да тугује како би покренуо своју душу. Ова туга постоји као покретач, као подстрекач, бол који приморава душу да се прене из летаргије. Упрво ову тугу треба да осјетиш, само њу, не тугу очајања, безнадежности, разочарења и панике која често доводи до самоубиства.

Неки виде своје грешке и кажу: «Не могу више. Потресло ме је оно што сам видио. Не могу више да се поправим. Никако више не могу да се спасим. Немам баш ничему да се надам. Боље да се убијем, да окончам овај свој живот!»

Не, не та туга! То је већ друга крајност. За нас је важно оно што нам говори Господ, а то није крајност, већ средина и равнотежа: треба се ражалостити и пробудити, треба да се ражалостимо како бисмо кренули напријед, треба да погурамо своју душу како би се приближила Богу. И онда нам више ништа неће бити потребно.

Архимандрит Андреј (Конанос)

извор: www.princip.me/pokajanje-je-slatki-bol-duse-najvece-znanje-prvi-dio/18/12/2015/

Прочитај без интернета:
2 гласa