Жељко Цвијановић

1.
Мало их је који су за ових четврт столећа Србима и Србији остали дужни колико Мило Ђукановић. Није било акције против Србије – од агресије НАТО до Косова у Унеско – да он није имао своје прсте у њој. Са страшћу предатора и мрежом агената, јавних интелектуалаца, пословних људи и медија, све до спорта, коју му је овде скупио још покојни обавештајац Вукашин Мараш, често је Мило у Србији имао више утицаја у јавном простору од појединих српских влада. Коначно, тешко да би се нашао иједан овдашњи самомрзац а да не уздише за Милом као идеалом просвећеног српског владара. Џаба што је направио државу у којој се ни трећим оком не види где престаје власт а почиње мафија; узалуд што га пола Европе види као суровију реплику Тонија Монтане; кога брига што ормари са његовим костурима величином надмашују Ермитаж; па шта ако свих ових година у Србији није било криминалног и политичког олоша да своју оазу није нашао у његовој Црној Гори. Џаба, јер сва просвећеност овог господара стоји на уверењу да је у Црногорцима убио Његоша – хвале вредан подухват самопорицања изведен за рекордно мало времена.

Тек, Милов пад на колена – бизаран, баш онако како тирани падају на колена – тренутак је да се измери шта је остало од мита о вечном животу типа који је увек умео да украде мало више од других, да превари мало боље од најбољих. Тек, није он владао више од 25 година зато што је 25 пута био бољи од других, не зато што је нахранио Црногорца, ни зато што им је донео точак и ватру, већ што је готово толико времена био тачка ослонца за безмало сваку страну полугу којом је требало преврнути Србију, а ето требало им је таман толико да је преврћу.

И зато над Миловом невољом не треба бити злобан, већ прагматичан. Дакле, можда ће у суботу увече пасти, можда ће владати још четврт столећа, како год, он је за Србију завршена прича, јер ће од сад до последњег часа на власти бити загледан у свој пупак и своју крваву владавину. Дефанзива, крај приче.

2.
Србија је дакле са Милом завршила; дугови из прве реченице биће намирени на једном од два света за које знамо. Али та чињеница – од крунског значаја за Србију – још увек нам не даје одговор шта се заправо догађа у Црној Гори. Шта се то догодило да су Ђукановићеву владу, коју нису уздрмали ни много озбиљнији играчи, затресле две странке које заједно нису имале више од 5-6 одсто подршке? Да ли Руси изводе своју прву „обојену револуцију“ у историји? Да ли је реч о акцији европских земаља – Немачке пре свих – које такав тип владара никад није импресионирао, а сада још мање пред вратима НАТО, где га оне свакако не желе. Јесу ли Американци, Милови заштитници, решили да промешају карте? Или је све микс спонтаности, чудних догађаја и народа, коме је свега доста.

3.
Хајде да кренемо од краја. Никад није било више места на свету на којима је народима свега доста, али је мало њих у којима се власт дрма. Јер незадовољство народа за технологе револуција само је један од фактора успеха. Ако га има, као што га је било у Србији 2000, добро је; ако га нема, као што га није било у Либији 2011, онда га ваља створити. Елем, иако је Црна Гора по томе данас ближа Србији 2000. него Либији 2011, народ је само један од фактора револуција, често прецењен, док спонтаност и случајност остају ствари које нису за рационалну расправу.

patrisa02А Руси? Једина индиција за то јесте нешто овдашњег света који урла против Мила и лажно се представља као са посебним везама у Москви. Истина, знам за неке Русе који ће отворити шампањац ако Мило падне. Али зар је Црна Гора за њих толико значајна да би правили тако крупан принципијелни преседан сад, кад Путин покушава да планети представи своју визију света сутрашњице, која искључује смењивање власти у другим државама. Друго, обојене револуције не праве се преко ноћи, скеле за њих – од медијских до персоналних – подижу се годинама. А Руси ту врсту континуитета у Црној Гори немају нити их је интересовао.

Може ли се доказати сумња на Немце, чије су медијске аквизиције у Црној Гори, попут листаВијести, у служби протеста? Чак и ако би се њихово присуство могло доказати – као што је могло у Србији 2000 – Немци нису самосталан фактор који би могао да ради такве ствари мимо воље САД. Елем, ако су Немци, то само значи да су Американци.

4.
Много их је који страну руку препознају по томе што је опозиција с почетка протеста, заједно са црногорским заставама, махала и српским, које су, кад се ствар разгорела, нестале. И то што су тајминг протеста и мотиви могли да личе на антинато акцију, која у садашњој фази изостаје. Али то не мора много да значи: свако ко се у ту технологију мало разуме зна да се на протесте не иде са питањима која грађане деле, већ која их окупљајују.

Понашање Мила и његових сарадника, међутим, упире прст у Амере. Објашњавајући природу протеста, Мило је својим људима препустио да укажу на умешаност Руса, док он инсистира на друге три ствари. Дакле, руше га Коштуничини људи (аман!), затим против њега је свет који хоће да поништи независност Црне Горе, и, на крају, туку га они који неће у НАТО. Дакле, коме су упућене такве поруке? Црногорцима, који плаше децу Коштуницом кад не једу спанаћ? Који не могу да дочекају да буду на истој војној страни са Турском? Који се, кад им поменеш Русе, у часу претворе у Литванце?

patrisa03Наравно, поруке су упућене у Америма, а свака од њих у вези је са Србијом. Мило заправо каже ово: нећете ваљда пустити да ме смене и да обришете све оно чиме сам ојадио Србију. А, ако упозорава Амере, то не ради зато што му о глави раде Руси, јер тад би Амери дошли сами. Упозорава их јер зна да му они то раде!

5.
Осим тога, кад би то били Руси, Мило, који је срушио мостове са Москвом, имао би одрешене руке за отпор. Па би сазвао контрамитинг, као што је хтео у понедељак. Али то прихватање политичке борбе неко му није дозволио. Ко то може човеку који је спалио све међународне мостове сем са Америма? Са друге стране, будимо поштени, и опозиција показује да прихвата правила игре. Како? У недељу увече држали су га за врат, имали су прилику да са Милом заврше. Зашто нису, него су му дали ултиматум од целих шест дана? Зато што је то неко од њих тражио, и то је био онај с ким су разговарали тих шест дана.

За то време, Мило има шест дана да уради нешто. И не ради ништа осим што се и он договара и јавно апелује на Американце. Део тог апела чак је и његов одговор опозицији: може избори, али тек кад стигне позив за чланство у НАТО. Другим речима, браћо Амери, послали сте на мене антинато екипу! Ево вам доказ!

Све то значи да у Црној Гори у тренутку пуног усијања готово да нема директне политичке борбе, него се борба две екипе, које пристају на правила игре, одвија преко посредника, који, узгред, одлучују. Док актери подижу улоге. Зато се чини како је у Црној Гори изгледнија смена власти него промена система. По чему то видимо? По томе што окоштали криминализовани режими после четврт века не падају без мртвих – од оних ухваћених у претрчавању, до оних који заузимају нове позиције. Не призивам крв, али знам да без тога у истинској борби не би могло. Овде је све превише мирно.

6.
Шта дакле може да буде амерички план са дрмањем свог најстаријег клијента на Балкану? Неки су већ упозорили да је могуће да се Црна Гора, где је већина грађана против НАТО и где се улазак чланство не може опослити у миру, хоће пацификовати тако што ће се опозиција пустити у власт или примаћи њој у замену за пристанак за чланство. Тешко је бити сигуран, јер договори ће трајати све до суботе, али то није немогуће. Међутим, није довољно. На овом месту можда би било важније поставити питање да ли је Ђукановићевим дрмањем почело распакивање Балкана, пре него што на њему Руси постану непомерљиви?

patrisa04Да ли то значи да треба бити равнодушан према Миловом паду или да му се ваља супротставити? Не, макар онолико колико одбрана Мила не може бити положај на коме се може бранити било шта часно. Друго, немогуће је, бар сад, замислити новог лидера Црне Горе који би са толико манијакалне преданости радио против Срба и Србије. Осим тога, у опозицији има и часних људи, макар колико их је било и у српској пре 2000, што, ако не више од тога, обећава политичку борбу. Елем, треба поздравити Милов пад, али не треба се палити на велика очекивања. Само то.

На крају, какав утицај ће сукоб у Црној Гори имати на Србију? Огроман, пао Мило или не, без обзира што се Београд није умешао у тај сукоб, па се и оглушио о Милове захтеве да га ове недеље подржи посетом на високом нивоу. Али, без обзира на све, ништа од крупних ствари које се догађају у Црној Гори и Српској не може проћи без последица у Београду. То је, међутим, прича за себе, за следећу недељу.

www.standard.rs/politika/32969-мило

3 гласa