Милтон Фридман је 1982. године извикао Чиле као „економско чудо“. Скоро деценију раније, Чиле се окренуо политикама, које су од тада почели да имитирају широм света. Неолиберална агенда – етикета коју користе више критичари, него архитекте ових политика – почива на два главна начела. Прво начело је повећана конкуренција, која се постиже кроз дерегулацију и отварање домаћих тржишта, укључујући и финансијска тржишта, према страној конкуренцији. Друго начело је мања улога државе, која се постиже кроз приватизацију и ограничавање способности владама да спроводе политику фискалног дефицита и акумулираног дуга.

Од 1980-их почео је јак и распрострањен светски тренд ка неолиберализму, судећи према композитном индексу који мери у коликој су размери земље увеле конкуренцију у разним сферама економске активности, да би поспешиле економски раст. Као што показује лева страна графикона 1, Чиле је „кренуо на гурање“ деценију или нешто мало више пре 1982.год. са последичном изменом политика приближавајући их све више ка САД. Друге земље су такође постојано спроводиле неолибералне политике (видети графикон 1, десни панел).

У неолибералној агенди има доста тога за шта може да се навија. Експанзија светске трговине је спасла милионе од тога да подлегну сиромаштву. Стране директне инвестиције су често биле начин за трансфер технологије и технолошког знања (кноw-хоw), ка земљама у развоју. Приватизација државних предузећа је у многим случајевима водила ка ефикаснијем пружању услуга и смањила је фискално оптерећење владама.

Међутим, постоји аспекти неолибералне агенде, који се нису показали како је очекивано. Наша процена ове агенде је ограничена на два ефекта ових политика: уклањање ограничења на кретање капитала преко државних граница (тзв. либерализација рачуна капитала); и фискалну консолидацију, некад звану „мерама штедње“, која представља скраћеницу за политике смањења фискалног дефицита и нивоа дуга. Проценом ових специфичних политика (а не шире неолибералне агенде), долази се до три узнемирујућа закључка:

Користи у смисли увећаног раста је прилично тешко установити, када се посматра шира група земаља
Трошкови у смислу повећане неједнакости су упадљиви. Такви трошкови сажимају компромис између раста и приноса на капитал у неким аспектима неолибералне агенде
Заузврат повећана неједнакост шкоди нивоу и одрживости раста. Чак иако је раст једина или главна сврха неолибералне агенде, заступници те агенде још увек морају да обраћају пажњу на ефекте расподеле.

Да ли је „случај закључен“?

Као што је Морис Обсфелд (Маурице Обстфелд) приметио 1998. године, „економска теорија не оставља сумње о потенцијалним предностима“ либерализације рачуна капитала, коју такође понекад зовемо финансијском отвореношћу. Она може да дозволи међународном тржишту капитала да каналише светску штедњу ка њеној најпродуктивнијој сврси широм света. Економије у развоју са мало капитала, могу да позајме да би финансирале инвестиције, тиме поспешујући свој економски раст, без потребе за великим повећањем у сопственој штедњи. Међутим, Обсфелд је такође нагласио „истинске опасности“ отварања ка страним финансијским токовима и закључио да је „ова дуалност користи и ризика неизбежна у стварном свету“.

Ово се заиста испоставило тачним. Веза између финансијске отворености и економског раста је комплексна. Неки упливи капитала, као што су стране директне инвестиције, које могу укључивати трансфер технологије или људски капитал, изгледа да заиста подстичу дугорочни раст. Док је утицај других токова, као што су портфолио инвестиције и банкарство, а ту посебно „врући новац“ или спекулативни приливи, изгледа да нити повећавају раст, нити дозвољавају земљи да боље расподели ризике са својим трговинским партнерима (Делл’Арицциа и други, 2008; Острy, Прати и Спилимберго, 2009). Ово говори да користи раста и дељења ризика, од токова капитала зависе о којој врсти тока се расправља; такође могу да зависе од природе институција које их спроводе и политка.

Иако су користи од раста неизвесни, трошкови у смислу повећане економске нестабилности и учесталости кризе, изгледају више присутни. Од 1980.године, било је око 150 епизода узбурканих токова капиталних уплива у више од 50 тржишних економија у развоју; као што је приказано на левом панелу графикона 2, у око 20 процената случајева, ове епизоде се завршавају финансијском кризом и многе од ових криза су повезане са великим опадањем аутпута (Гхосх, Острy, Qуресхи, 2016).

Укорењеност успона и падова, даје кредибилитет тврдњи харвардског економисте Данија Родрика (Дани Родрик) да је „ово тешко споредна представа или мањи недостатак у међународним токовима капитала; они су главна прича“. Иако постоје многи покретачи, повећана отвореност капиталног рачуна константно фигурира као фактор ризика у тим циклусима. Као додатно повећање шанси за слом, финансијска отвореност има расподељујуће ефекте, приметно растућу неједнакост (видети: Фурцери и Лоунгани, 2015, за дискусију о каналима кроз које оперише). Штавише, ефекти отворености на неједнакост су много већи када настане слом (графикон 2, десни панел).

Оквирни доказ за високи цост/бенефит рацио отворености капиталног рачуна, нарочито узимајући у обзир краткорочне токове, довело је бившег првог заменика генералног директора ММФ, Стенлија Фишера (Станлеy Фисцхер), сада заменика председника управног одбора Федералних резерви САД, да узвикне следеће: „Којој корисној сврси служе краткорочни токови капитала“? Међу креаторима политике данас, постоји повећано прихватање да се контролом ограниче краткорочни дуговни токови, за које је примећено да ће највероватније -сами или обједињени- да доведу до финансијске кризе. Иако није једино оруђе на располагању,( каматна стопа и фискалне политике такође могу да помогну), контроле капитала су одрживе и понекад једине опције, када је директно задуживање из иностранства, извор нестабилног кредитног бума (Острy и остали, 2012).

GRAFIKON 1.jpg

Графикон 1:

Гурање на конкуренцију

Од 1980-их земље су усвојиле политике, које омогућавају повећану домаћу конкуренцију, кроз регулацију и отварање својих економија за страни капитал.

Графикон приказује индекс конкуренције.

Извор: Острy, Прати и Спилмберго (2009).

Напомена уз графикон: Графикон приказује просечне вредности, комбинованог индекса структуралних политика, које су земље усвојиле са циљем повећања конкуренције. Области су отвореност капиталног рачуна; отвореност текућег рачуна; либерализација пољопривредних и мрежних индустрија; домаћа финансијска либерализација; и смањење висине пореза између цене рада и нето зараде. Индекс у висини 0 је тотални недостатак конкуренције, а индекс у висини 1 је слободна конкуренција.

GRAFIKON 2

Графикон 2:

Отварање ка невољи

Узбуркани токови страног капитала повећавају шансе за фискалну кризу и такви упливи погоршавају неједнакост у стању кризе.

Извори: Гхосх, Острy и Qуаресхи (2016), леви панел; Фурцери и Лоунгани (20159, десни панел.

Напомена уз графикон: Леви панел показује повећану вероватноћу за кризу, током узбурканих капиталних токова. заснован је на 165 епизода у 53 тржишних економија у развоју, између 1980 и 2014. Зелено представља пун узорак, а наранџасто период после узбурканих токова капитала. Први део левог панела представља „финансијску кризу (банкарску кризу или кризу валуте), а други део левог панела представља „близаначку кризу“ (банкарску кризу и кризу валуте), Десни панел пореди повећање у Гини мери доходовне неједнакости, када је либерализација капиталног рачуна, праћена кризом, са периодима када криза није уследила. Заснован је на 224 епизоде, либерализације рачуна капитала, у 149 земаља, између 1970.год. и 2010.године. Зелено представља када нема кризе, а наранџасто када је криза. Први део десног панела је „година 2“, а друг део десног панела је „година 5“.

Размере државе

Сузбијање размера државе је још један аспект неолибералне агенде. Приватизација неких владиних функција је један начин да се то постигне. Други начин је ограничавање владине потрошње кроз лимите на величину фискалног дефицита и на способност влада да акумулирају дуг. Економска историја скоријих деценија нуди бројне примере таквих сузбијања, као што је лимит од 60 процената БДП, који се поставља земљама које улазе у зону евра (један од тзв. Мастрихтских критеријума).

Економска теорија не даје много упутстава, колика би била оптимална висина јавног дуга. Неке теорије оправдавају високе нивое дуга (пошто је опорезивање дисторционо), а друге циљају на снижење или чак негативан ниво, (пошто негативни шокови захтевају штедњу из предострожности). У неким од својих савета о фискалној политици, ММФ је био забринут углавном, каквим кораком владе смањују дефицит и ниво дуга, имајући у виду „зидање дуга“ у напредним економијама, који је изазвала светска финансијска криза: превише спор би паралисао тржиште, а превише брз би избацио опоравак из колосека. Међутим, ММФ је такође позивао на смањивање коефицијента дуга у средњем року, у широком спектру напредних земаља и земаља у којима се тек развија тржиште, углавном због осигурања од будућих шокова.

Међутим, да ли постоји стварно аргументован разлог за земље, као што су: Немачка, УК Велике Британије или САД, да отплаћују јавни дуг? Два аргумента се обично користе у корист отплате дуга у земљама које имају довољно фискалног простора, то јест у земљама где су мале реалне шансе да се деси фискална криза. Први аргумент је да упркос великим негативним шоковима као што је била „Велика депресија“ из 1930-их или светска финансијска криза из протекле деценије, да се ти шокови дешавају ретко, а када се десе, корисно је да се искористи време затишја да се отплате дугови. Други аргумент почива на утиску да је високи ниво дуга, лош за раст и да сходно томе, да би се поставио чврст темељ за раст, отплата дуга је од кључног значаја.

Сасвим је сигурно да многе земље (као оне у јужној Европи) немају много избора, сем да спроводе фискалну консолидацију, зато што тржишта неће да им дозволе да наставе позајмљивање. Међутим, потреба за консолидацијом у неким земљама, не значи да је то случај у свим земљама, барем у овом случају опрез у вези „једне величине која паше свима“ је сасвим оправдан. Тржишта уопштено приписују веома мале вероватноће за кризу дуга, оним земљама које имају јаку историју фискалне одговорности (Мендоза и Острy, 2007). Таква историја им даје ширину да одлуче да не подигну порезе или да срежу продуктивну потрошњу, када је ниво дуга висок (Острy и остали, 2010; Гхосх и остали, 2013). И даље што се тиче земаља са јаком историјом фискалне одговорности, корист за њих од смањења дуга, као средство осигурања од будуће фискалне кризе се испоставило да је упадљиво мала, чак и са веома високим индексом односа дуга према БДП. На пример, померање индекса односа дуга од 120% БДП, ка 100% БДП у периоду од неколико година, купује земљи врло мало у условима смањеног ризика кризе (Балдацци и остали, 2011).

Међутим, чак иако је корист од овог осигурања мала, још увек може бити вредно примене, ако је трошак довољно мали. Испоставља се међутим, да трошак може да буде већи, много већи него корист. Разлог је у томе, да би се добио нижи ниво задужења, порези који искривљују економско понашање морају да се подигну привремено или да се продуктивна потрошња среже, или чак обе ове мере. Трошкови повећања пореза или резања потрошње, потребни да се обори ниво дуга могу да буду много већи, него смањени ризик који ће изнедрити ниски дуг (Острy, Гхосх и Еспиноза, 2015). Ово не значи да се оспорава да је високи дуг, лош за раст и социјална давања. Јесте лош. Међутим, кључна ствар је да су трошкови социјалних давања у већем дугу (тзв. терет дуга) већ урачунати и не могу се повратити; утопљени трошак. Суочени са избором, живљења са већим дугом, при том дозвољавајући да рацио дуга опада органски кроз раст, или намерно спороводити буџетски суфицит да би се смањио дуг, владама са обимним фискалним простором ће бити боље да живе са дугом.

Политика штедње, не само да генерише значајне трошкове на страни социјалних давања, из разлога споредних канала понуде, она такође шкоди и потражњи и следствено томе погоршава однос запослености и незапослености. Примедбу да фискална политика може да буде експанзиона (тј. да подигне ниво аутпута и запосленост), у делу подизања поверења приватног сектора и инвестиција, су истицали између осталих и хардардски економиста Алберто Алесина, у академском свету и бивши председник Европске централне банке, Жан Клод Трише (Јеан-Цлауде Трицхет), у политичкој арени. Међутим, у пракси су епизоде фискалне консолидације, у просеку праћене, чешће са падовима, него са експанзијом у аутпуту. У просеку, консолидација 1% повећања БДП, повећава стопу дугорочне незапослености за 0,6 процентних поена и подиже за 1,5% у периоду од 5 година Гини меру неједнакости дохотка (Балл и остали, 2013).

У збиру, користи од неких политика, које су важан део неолибералне агенде изгледају као да су прецењене. У случају финансијске отворености, неки токови капитала, као што су стране директне инвестиције, изгледа да не дају користи које су им приписиване. Од других, посебно краткорочних токова капитала, користи за раст се тешко убирају, без обзира какви су ризици, увелико у условима веће нестабилности и повећаног кризног ризика.

У случају фискалне консолидације, краткорочни трошкови у условима сниженог аутпута и социјалних давања и повећане незапослености су потцењени и пожељност за земље са негативним фискалним простором, да једноставно живе са високим дугом и дозвољавају рацију дуга да опада органски, кроз раст је потцењена.

Нежељена петља

Штавише, пошто се и отвореност и мере штедње повезане са растућом неједнакости дохотка, овај ефекат расподеле, ствара нежељену повратну спрегу унутар бесконачне петље. Повећање у неједнакости, коју стварају финансијска отвореност и мере штедње, може само по себи да подрије раст, кључну ствар коју неолиберална агенда намерава да повећа. Сада постоје јаки докази да неједнакост може значајно да смањи оба нивоа издржљивости раста (Острy, Берг, анд Тсан-гаридес, 2014).

Докази економске штете од неједнакости, указују да творци политика морају да буду више отворени ка прерасподели, него што су сада. Наравно, сем прерасподеле, политике могу да се дизајнирају да ублаже неке од удара унапред. На пример, кроз повећану потрошњу на образовање и усавршавање, које проширује једнакост прилика (тзв. политика прерасподеле). И стратегије фискалне консолидације, када су потребне, могу да се дизајнирају да минимизују штетан удар на групе са ниским приходима.

Међутим, у неким случајевима, неповољне последице расподеле ће морати да се лече, пошто се догоде, коришћењем пореза и владине потрошње да би се прерасподелио приход. На срећу, страх да ће такве политике саме по себи да нашкоде расту су неосноване (Острy, 2014).

Налажење равнотеже

Ови налази сугеришу потребу за више нијансираним приступом, од онога који је у стању да оствари неолиберална генда. ММФ, који надгледа светски монетарни систем је био на прочељу овог преиспитивања.

На пример, биши главни економиста ММФ, Оливије Бланшард (Оливиер Бланцхард) је 2010. године, рекао да „шта је потребно у многим напредним економијама је кредибилна средњорочна фискална консолидација, а не фискална омча данас“. Три године касније, генерални директор ММФ, Кристина Лагард (Цхристине Лагарде) је рекла да је та институција веровала да је Конгрес САД, био у праву да подигне плафон за задуживање државе „зато што смисао није да се економија склупча, тако што ће се брутално сасећи потрошња, у овом тренутку када је економија почела да се опоравља“. У 2015.години, ММФ је саветовао земљама у еврозони „које имају фискалног простора, да га искористе да подрже инвестиције“.

Став ММФ у вези либерализације рачуна капитала се такође променио, од онога који је контроле капитала скоро увек сматрао контрапродуктивним до већег прихватања контроле, да би се суочили са нестабилношћу токова капитала. ММФ такође признаје да пуна либерализација токова капитала, није увек одговарајући крајњи циљ и да је даља либерализација више корисна и мања рискантна, ако су земље достигле одређени праг финансијског и институционалног развоја.

Пионирско искуство Чилеа са неолиберализмом је добило многе похвале од Нобеловог лауреата, Фридмана, али многи економисти су се сада приклонили више нијансираном приступу, који је изразио професор Колумбија универзитета, Џозеф Штиглиц (Јосепх Стиглитз), који је такође Нобелов лауреат „да је Чиле пример успешног комбиновања тржишта са одговарајућом регулацијом“ (2002). Штиглиц је приметио да је у раним годинама преласка ка неолиберализму, Чиле успоставио контроле у приливу капитала, да не би дошло до његове поплаве“, као на пример у првој земљи Азијске кризе, Тајланду, која се десила деценију и по касније. Чилеанско искуство (та земља сада избегава контролу капитала) и оно из других земаља, говори да не постоји јасно утемељена агенда која доноси добар исход, за све земље, за сва времена. Творци политика и институције, као што је ММФ, које их саветују, морају да буду вођени, не вером, већ доказима онога шта функционише.

Јонатхан Д. Острy је заменик директора, Пракасх Лоунгани је шеф службе, а Давиде Фурцери је економиста, сви запослени у Истраживачком департману Међународног монетарног фонда.

Текст је објављен у журналу ММФ, „Финанце & Девелопмент“, за јун 2016.године.

Упутнице:

Балдацци, Емануеле, Ива Петрова, Назим Белхоцине, Габриела Добресцу, анд Самах Мазраани, 2011, “Ассессинг Фисцал Стресс,” ИМФ Wоркинг Папер 11/100 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Балл, Лауренце, Давиде Фурцери, Даниел Леигх, анд Пракасх Лоунгани, 2013, “Тхе Дистрибутионал Еффецтс оф Фисцал Аустеритy,” УН-ДЕСА Wоркинг Папер 129 (Неw Yорк: Унитед Натионс).

Делл’Арицциа, Гиованни, Јулиан ди Гиованни, Андрé Фариа, М. Аyхан Косе, Паоло Мауро, Јонатхан Д. Острy, Мартин Сцхиндлер, анд Марцо Терронес, 2008, Реапинг тхе Бенефитс оф Финанциал Глобализатион, ИМФ Оццасионал Папер 264 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Фурцери, Давиде, анд Пракасх Лоунгани, 2015, “Цапитал Аццоунт Либерализатион анд Инеqуалитy,” ИМФ Wоркинг Папер 15/243 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Гхосх, Атисх Р., Јун И. Ким, Енриqуе Г. Мендоза, Јонатхан Д. Острy, анд Махвасх С. Qуресхи, 2013, “Фисцал Фатигуе, Фисцал Спаце анд Дебт Сустаинабилитy ин Адванцед Ецономиес,” Ецономиц Јоурнал, Вол. 123, Но. 566, пп. Ф4–Ф30.

Гхосх, Атисх Р., Јонатхан Д. Острy, анд Махвасх С. Qуресхи, 2016, “Wхен До Цапитал Инфлоw Сургес Енд ин Теарс?” Америцан Ецономиц Ревиеw, Вол. 106, Но. 5.

Мендоза, Енриqуе Г., анд Јонатхан Д. Острy, 2007, “Интернатионал Евиденце он Фисцал Солвенцy: Ис Фисцал Полицy ‘Респонсибле’?” Јоурнал оф Монетарy Ецономицс, Вол. 55, Но. 6, пп. 1081–93.

Обстфелд, Маурице, 1998, “Тхе Глобал Цапитал Маркет: Бенефацтор ор Менаце?” Јоурнал оф Ецономиц Перспецтивес, Вол. 12, Но. 4, пп. 9–30.

Острy, Јонатхан Д., 2014, “Wе До Нот Хаве то Ливе wитх тхе Сцоурге оф Инеqуалитy,” Финанциал Тимес, Марцх 3.

———, Андреw Берг, анд Цхараламбос Тсангаридес, 2014, “Редистрибутион, Инеqуалитy, анд Гроwтх,” ИМФ Стафф Дисцуссион Ноте 14/02 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Острy, Јонатхан Д., Атисх Р. Гхосх, Марцос Цхамон, анд Махвасх С. Qуресхи, 2012, “Тоолс фор Манагинг Финанциал-Стабилитy Рискс фром Цапитал Инфлоwс,” Јоурнал оф Интернатионал Ецономицс, Вол. 88, Но. 2, пп. 407–21. Острy, Јонатхан Д., Атисх Р. Гхосх, Јун И. Ким, анд Махвасх Qуресхи,

2010, “Фисцал Спаце,” ИМФ Стафф Поситион Ноте 10/11 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Острy, Јонатхан Д., Атисх Р. Гхосх, анд Рапхаел Еспиноза, 2015, “Wхен Схоулд Публиц Дебт Бе Редуцед?” ИМФ Стафф Дисцуссион Ноте 15/10 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Острy, Јонатхан Д., Алессандро Прати, анд Антонио Спилимберго, 2009, Струцтурал Реформс анд Ецономиц Перформанце ин Адванцед анд Девелопинг Цоунтриес, ИМФ Оццасионал Папер 268 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Родрик, Дани, 1998, “Wхо Неедс Цапитал-Аццоунт Цонвертибилитy?” ин Схоулд тхе ИМФ Пурсуе Цапитал-Аццоунт Цонвертибилитy? Ессаyс ин Интернатионал Финанце 207 (Принцетон, Неw Јерсеy: Принцетон Университy).

Стиглитз, Јосепх, 2002, “Тхе Цхилеан Мирацле: Цомбининг Маркетс wитх Аппроприате Реформ,” Цоммандинг Хеигхтс интервиеw.

Схаре тхис:
ТwиттерФацебоок7Гоогле

Бy дјордјестојковицин Преводи економских текстоваМаy 30, 20163,243 WордсЛеаве а цоммент
Обезвређивање капитала предузећа пред приватизацију
Аутор: Ђорђе Стојковић

Сиже: Последња савезна влада СФР Југославије на челу са Антом Марковићем, донела је 1990.године сет закона за транзицију југословенске социјалистичке економије у тржишну, познат као Марковићев програм. Предузећа у којима је доминантан облик својине био друштвени капитал, требало је да буду приватизована. У ту сврху је урађена процена капитала предузећа, која је доста потценила вредност предузећа са друштвеним капиталом, ради брже транзиције. Због тога је Закон о приватизацији из 1997. године настојао да исправи ту процену. По њему, разлика између потцењене књиговодствене вредности и процењене вредности друштвеног капитала од 1998. године књижила се на конту гудвила. Новим Законом о рачуноводству Република Србија од 2004 .године прелази на Међународне рачуноводствене стандарде и Међународне стандарде финансијског извештавња, који не признају интерно генерисани гудвил за нематеријалну имовину, те се гудвил књижи на губитак и тиме ствара фиктиван губитак друштвеним предузећима. То доводи до обезвређивања капитала у друштвеним предузећима. Друштвена предузећа се последично приватизују по цени драстично нижој од реалне и нова класа „капиталиста без капитала“ долази у посед врло скупих ресурса. Немајући капитала да покрену производњу и немајући знања да послују, „капиталисти без капитала“ продају машине предузећа у старо гвожђе и уновчавају некретнине, а раднике шаљу на улицу.

Кључне речи: гудвил, гоодwилл, приватизација

Последња савезна влада СФРЈ, на челу са Антом Марковићем имала је на уму да спроведе тржишне реформе у Југославији и самим тим обави свеопшту приватизацију предузећа са друштвеним капиталом. Привредни субјекти у СФР Југославији су познавали три облика капитала: друштвени, државни и приватни. Још је пре владе Анте Марковића донесен закон 1987. године по коме би требало да се постепено приступи укидању друштвеног капитала, његовом власничком трансформацијом у друга два облика капитала. Западу је друштвена својина била несхватљива, јер су тврдили да је немогуће пословати са предузећем коме се не зна власник. Међутим, Запад је пословао са југословенским предузећима у друштвеном власништву деценијама и то из разлога што су југословенске банке за гарантовање извоза (ЈУБМЕС банка на пример) издавале и уредно исплаћивале банкарске гаранције. Сет закона који су спроводили тржишне реформе у СФР Југославији био је познат као „Марковићев програм“.

„Привредна реформа из 1990. године нормативно је успоставила тржишни привредни систем. Интегрално тржиште (тржиште радне снаге, тржиште капитала и тржиште роба и услуга) добило је законску основу за функционисање. Поред успостављања равноправног третмана свих облика својине над средствима за производњу, први пут после Другог светског рата на законским основама установљен је начин претварања друштвене својине у друге облике својине. Отворен је процес приватизације“.(1)
„Закон о промету и располагању друштвеним капиталом је регулисао питања ко одлучује о приватизацији, како се води тај поступак, коме припадају средства од продаје итд. Он је створио правне услове да се друштвено предузеће, први пут у југословенској привредној пракси, нађе у промету као и свака друга роба. То је било практично напуштање самоуправног социјализма. Створени су законски темељи новог привредног система у коме постоји и тржиште капитала.“(2)

Пред планирану приватизацију предузећа са друштвеним капиталом ваљало је урадити процену капитала тих предузећа. И по налогу савезне владе СФРЈ та процена је урађена. Међутим, та процена није урађена по реалној вредности, већ је капитал предузећа био вишеструко потцењен у циљу што брже продаје. Према тадашњим проценама директора српских предузећа са друштвеним капиталом, сви радници у једном предузећу су могли за 10 плата, уз дисконт и на рате да откупе већински капитал предузећа (51%). Само та чињеница говори о потцењености капитала друштвених предузећа. Марковићев програм никад није спроведен до краја. Хиперинфлација 1993. године прекинула је спровођење приватизације по Марковићевом програму. Због екстремно ниских зарада радника у то време, радницима нису могле да се одбијају рате за откуп деоница предузећа.

После потписивања Дејтонског споразума и престанка ратних конфликата на простору бивше Југославије, 1996. године почело је опет да се ради на законској регулативи приватизације друштвеног капитала.

„Убрзо по усвајању савезног Закона о основама промене власништва друштвеног капитала из 1996. године, Савезна влада СРЈ је донела Уредбу о основама методологије за процену вредности капитала и ревалоризацију. Методолошки поступак процене вредности капитала представља комбинацију инвестиционог и трошковног приступа, обавеза предузећа и методе ‘приносне вредности’, тј. зарађивачке способности предузећа. ‘Приносна вредност’ се признаје само уколико је она већа од инвестиционе вредности, а не и обрнуто“.(3)
„Закон предвиђа да се вредност капитала предузећа утврђује проценом. Процена се врши применом приносног метода. То је основни метод. Као корективни, примењују се метод нето имовине и метод ликвидационе вредности“.(4)

Уочени проблем иницијалне потцењене процене вредности капитала у друштвеним предузећима из 1990. године, решен је Уредбом о начину утврђивања вредности капитала из 1997. године, која каже:

„Након утврђивања процењене вредности капитала, саставља се биланс стања, са исказаним процењеним вредностима пословне имовине, обавеза и капитала, на датум. На основу биланса стања из става 1. овог члана предузеће у својим пословним књигама своди књиговодствено на процењено стање евидентирањем утврђених разлика на пословној имовини, обавезама и капиталу на следећи начин:
1) ако је процењена вредност капитала већа од књиговодствене, разлике се евидентирају на позицијама пословне имовине и обавеза, које су идентификоване према методу нето имовине; разлика која проистиче између процењене вредности капитала и вредности капитала утврђене методом нето имовине, повећава нематеријална улагања“.(5)

Агенција за приватизацију је 1998. године пратећи важећу законску регулативу и подзаконска акта издала обавезујућа Решења предузећима са друштвеним капиталом да Гоодwилл књижи на конту 014 00 – ’куповином стечени Гоодwилл’ , који би требао да одражава разлику између процењене вредности капитала и књиговодственог стања.
Дакле, намера законодавца је 1997/98 је била да исправи претходну лошу процену капитала из 1990. године, тако што ће законом, уредбом и решењем, наредити предузећима са друштвеним капиталом да на конту 014 00 – ’куповином стечени Гоодwилл’ , књиже разлику између процењене вредности капитала и књиговодственог стања и тако врате вредност предузећа на реалну. Законодавцу је ставка гудвила као начин како да се новчано квантификују нематеријални односи, а све у циљу увећања капитала, била логична да се преко ње повећа вредност потцењеног друштвеног капитала. Свака држава која има своје сопствено рачуноводствено законодавство, прописује сама шта се, како и где књижи. Према рачуноводственом законодавству државе СР Југославије, конто 014 00 – ’куповином стечени Гоодwилл’ је био место на коме се књижи то што је држава одредила – разлика вредности капитала. У процесу глобализације, многе државе одбацују своја национална рачуноводствена законодавства и усвајају Међународне рачуноводствене стандарде (МРС). Јаке економије као што су Сједињене Америчке Државе и Јапан (6) , не примењују МРС , већ су остале доследне својим националним рачуноводственим законодавствима. Усвајање МРС у једној земљи може створити проблем у прелазу са националног рачуноводственог система, јер је можда национално законодавсто предвидело да се нешто књижи, а да у МРС то не постоји или је другачије дефинисано.

Овде ћу укратко сликовито појаснити шта се подразумева под гудвилом према Међународним рачуноводственим стандардима. Напомињем да је законодавац у СР Југославији 1998. године, врло јасно и прецизно ставио до знања шта држава наређује да се књижи на ставки гудвила, а то је разлика између процењене вредности друштвеног капитала и књиговодственог стања у друштвеним предузећима.
„Гудвил (гоодwилл) је нематеријална имовина, која настаје као резултат преузимања једног предузећа од стране другог за премију вредности. Вредност бренда предузећа, јака база купаца, добри односи са купцима, добри односи са запосленима и сви патенти или технологије заштићене патентом представљају гудвил. Гудвил се сматра за нематеријалну имовину зато што није физичко добро, као што су зграде и опрема. конто гудвила се налази у делу имовине предузећа у билансу“ (7) .
Гудвил (гоодwилл) је део нематеријалне имовине. Он може да проистиче из доброг односа купца и добављача, тако што предузеће које плаћа на време или испоручује робу на време стиче поверење код пословних партнера. Та ставка је начин како да се новчано квантификују нематеријални односи, а све у циљу увећања капитала. Такође, гудвил може настати када неки бренд или тржишна робна марка имају неспоран углед на тржишту и таква нематеријална имовина мора да се новчано квантификује у тржишној економији, јер представља израз будућих прихода. Роба која се производи под одређеном робном марком увек гарантује одређени степен квалитета и та извесност квалитета је оно што разликује одређену робну марку од друге. Управо то што разликује једну робну марку на тржишту је њен гудвил, њена нематеријална имовина.
Нематеријалну имовину представљају и производни процеси, који су познати само одређеним предузећима, технологија рада (кноw-хоw), с којом су упознти професионални радници у производњи одређеног производа, дакле њихово акумулирано знање током година рада, као и технолошке рецептуре, софтвер који је неопипљив, али одвојив од машина као засебан вид имовине (8) . Предузеће може да има право на одређени пловни пут и концесију за њега може само оно да прибави, а тај пловни пут скраћује време пловидбе знатно и онда се у пословним књигама предузећа мора новчано квантификовати колико право на тај посебни пловни пут вреди, односно колико новца штеди у односу на други пловни пут којим би се дуже пловило.

Ступањем на снагу новог Закона о рачуноводству 2004. године, Република Србија прелази на Међународне рачуноводствене стандарде (МРС) и Међународне стандарде финансијског извештавања (МСФИ), који не признају интерно генерисани гудвил за нематеријалну имовину, те се гудвил књижи на губитак и тиме ствара фиктиван губитак друштвеним предузећима. Гудвил се по законима државе СРЈ књижио како је наведено, али дословном применом МРС и МСФИ из 2004.године „гудвил мора да се књижи на губитак предузећа“ (9) .

Држава је могла, ако је већ нешто било уведено посебном законском уредбом 1997. године, да изда нову уредбу или закон, којим би се то поништило књижење гудвила по прописима из 1998. године. Такође је могла да нађе нови начин да увећа капитал предузећа, који је књижење гудвила од 1998.год. требало да увећа и да то увећање капитала, не буде у сукобу са МРС. Међутим, држава је 2004 .год. наредила дословно примењивање МРС и МСФИ, у ком случају се тај интерно генерисани гудвил књижио директно на губитак предузећа. Уместо да пронађе нови начин да увећа потцењени капитал предузећа, који није у сукобу са МРС, држава се 2004. год. одлучила да обезвређује капитал својих предузећа.

Циљ овог рада није да се полемише са МРС и МСФИ или да се они оспоравају. Спорна је одлука државе, чије руководство зна да њена комплетна привреда има у пословним књигама високе износе гудвила и држава зна да би дословна примена МРС значила обезвређивање капитала друштвених предузећа. Држави свакако није било у интересу да се капитал друштвених предузећа обезвреди, јер је следила приватизација и приход од приватизације тих предузећа ишао је у буџет те исте државе. Дакле у ситуацији када држава треба да приватизује друштвена предузећа и убере приходе од те приватизације, та иста држава свесно законом уводи Међународне рачуноводствене стандарде, који ће обезвредити капитал тих предузећа. Где је ту био интерес државе?

Тумачење нове законске регулативе како вршити искњижавање гудвила по МСФИ дао је часопис „Привредни саветник“ : „Правилником о контном оквиру (10) у вези са поступком рекласификације и усклађивања почетног стања по МСФИ на дан 1. јануара 2004.године, прописано је да се Гоодwилл , који је признат по основу прописа из области процене вредности друштвеног капитала, укида на терет нераспоређене добити или губитка из ранијих година. Сагласно томе, салдо на рачуну 014 00 – ‘куповином стечени Гоодwилл’ , који је настао проценом као разлика између процењене вредности и књиговодствене вредности треба да се укине на терет рачуна 340- ‘Нераспоређена добит’ из ранијих година или на терет рачуна 350- ‘Губитак ранијих година’ , уколико нема нераспоређеног добитка из ранијих година. Није могуће да се Гоодwилл, који је настао проценом призна као интерно улагање будући да је у тачки 36 МРС 38- ‘Нематеријална улагања’ прописано да се интерно настали Гоодwилл не признаје као улагање, одосно не може се исказати као средство у билансу стања“ (11) .

Ово тумачење закона од стране часописа „Привредни саветник“ говори да се гудвил књижи на терет нераспоређене добити, при том, умањујући је ако је има, а ако нема добити онда гудвил иде на губитак, при том увећавајући га.

Тако увећани губитак директно утиче на вредност капитала предузећа умањујући га, а то значи да се умањује вредност предузећа.

Овакав начин књижења гудвила који је настао на основу прописа из области друштвеног капитала директно на губитак није логичан из разлога, јер губитак и добитак су вредности које настају директно из пословања предузећа. Дакле, држава наређује да се нешто што није проистекло из директних пословних односа предузећа књижи као да јесте и тиме ствара фиктиван губитак предузећу. Начин за намирење губитка јесте на терет капитала, то јест губитак се покрива смањењем вредности предузећа. У тренутку када је гудвил прокњижен на терет губитка, обезвређује се целокупни капитал друштвеног предузећа и сва реална и опипљива имовина предузећа као што су: некретнине, производни погони, земљиште, као да је престала да има своју вредност.

GoodwillCalculatingitsValue

Стање у пословним књигама друштвених производних предузећа (фабрика) било је такво да је стање на конту 014 гудвил са 31.12.2003. године било веће од укупног прихода од продаје производа и услуга у 2003. години. Дакле, предузеће је требало да књижи губитак у износу колики је износ вредности гудвила, а он превазилази целокупан приход од пословања предузећа у једној години. Књижење толиког губитка било је као да предузеће читаву годину није пословало и да је само мировало. То је знатно утицало на капитал предузећа, али и на његову зарађивачку способност. Пошто је гудвил искњижен на губитак, предузећа нису могла да добију кредите код пословних банака, јер губитак у пословним књигама говори да она не зарађују. Банку не занима што је држава наредила да се књижи износ гудвила на губитак, већ да ли предузеће послује са добитком или губитком и колике су те величине. Гудвил који је књижен од 1998. године, на основу прописа из области друштвеног капитала, требао је да повећа стање капитала у билансу стања. Искњижавање гудвила на губитак, приказује се у Билансу, а то је управо документ који банке гледају, када дају кредите предузећима. Према билансима стања, предузећа која су искњижила гудвил на губитак нису имала реалне шансе да добију чак и краткорочни кредит за текуће пословање.

Књижење толиког губитка код предузећа која су већ пословала са губитком, довело је та предузећа до ивице банкротства, јер код производног предузећа одједном књижити на губитак суму већу од целокупног годишњег прихода предузећа од производа и услуга, доводи предузеће у један од три положаја:

1) у значајно обезвређивање капитала или
2) у губитак до износа сопственог капитала или
3) у губитак изнад износа сопственог капитала .

Када предузеће оствари губитак до вредности капитала или изнад износа капитала оно фактички престаје да постоји, јер је појело своју супстанцу. Предузеће јесте његов капитал и ако оно пословањем изгуби више од свог капитала, оно је мртво предузеће и следи стечај или ликвидација, по свим законима пословања на свету и свим економским научним законитостима. Међутим, држава је после приватизовала та предузећа и она су наставила да постоје, а нису банкротирала. То значи да су ипак имала капитал и да је њихова књиговодствена смрт била само у књигама, а не у реалности.

Министарство финансија Републике Србије имало је следећи став: „Како је на конту 014 – ‘куповином стечени Goodwill’ књижена разлика процењене вредности по решењу Агенције за приватизацију, а на том конту се према наведеном правилнику , књиже остала нематеријална улагања која се амортизују по амортизационој стопи од 20% годишње, произилази да је и Goodwill требало амортизовати по овој стопи, поготову што је књижен, још од 1998. године. Међутим, како је на овом конту и даље исказано стање, по нашем мишљењу треба поступити тако да целокупан износ исказаног Goodwill-а треба под 1. јануаром 2004. године укинути на терет нераспоређене добити, односно губитка из ранијих година“ (12) .

Министарство истиче да пошто се гудвил налази на конту где се књиже нематеријална улагања и да је требао бити амортизован (отписиван) сваке године по 20% као што се ради са нематеријалним улагањима. Међутим, министарство пренебрегава чињеницу, која је важила за апсолутно сва предузећа у Републици Србији у периоду од 1998. године до 2004. године. А то је да су сва радила са смањеним производним капацитетима, па тако није могла да буде примењена пуна амортизација. Дакле, ако је предузеће радило са капацитетом производње од 20% не може се примењивати пуна амортизација, као да ради са 100% капацитета, па тако ни основна средства нису могла бити амортизована у пуном износу. Амортизација гудвила је била вршена по стопи, по којој се амортизују основна средства.

Интересантна је чињеница да је у Службеном гласнику РС број 53 од 14. маја 2004. године објављен Правилник о контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за предузећа, задруге и предузетнике члан 77. став 2. тачка 10. у вези са поступком рекласификације и усклађивања почетног стања по МСФИ на дан 1. јануара 2004.године којим је прописано да се гудвил који је признат по основу прописа из области процене вредности друштвеног капитала укида на терет нераспоређене добити или губитка из ранијих година. Ниједан правни акт по Уставу не може да се примењује ретроактивно, а опет Mинистарство финансија каже да треба да се приступи искњижавању гудвила на губитак од 01. јануара 2004.године. То показује да смо сем фабрика, из комунизма наследили и систем усвајања закона диктатом, о којима се јавно не расправља, већ се без поговора усвајају и примењују.

После обезвређивања капитала, друштвена предузећа су брзо приватизована. Нови власници су их купили за једноцифрене проценте вредности њихове имовине. Иако су књиге показивале да су предузећа у банкроту и да су појела цео свој капитал, то није био случај као што овај рад и доказује. Пошто су нови власници српских друштвених предузећа били људи без икаквог реалног искуства у привреди, али са политичком залеђином, која им је омогућила да дођу до вредне имовине, почели су да распродају ту имовину, уместо да у предузећа унесу свеж капитал неопходан за њихово функционисање. Првe на удару распродаје биле су залихе. Приликом обиласка предузећа нису гледали вредност капитала, пошто су знали да је обезвређен, али су увек били заинтересовани за стање залиха готових производа. Залихе су увек могле брзо да се продају. После на ред долазе некретнине у власништву предузећа. Чак су избацивали раднике из станова, које нису до краја откупили, да би убрзо те станове продали. Трећа фаза распродаје имовине биле су машине, које су сечене и продаване у старо гвожђе. Радницима који су секли машине на којима су до јуче радили су говорили да ће чим склоне старе машине, они купити нове и фабрика ће радити. Када су завршили посао сече машина и опреме, дошла су на ред отпуштања. У четвртој фази предузеће, које је пре приватизације имало 2.000 радника, радило је са 10 радника, који су на робу из Кине лепили српске етикете. Такве производе сумњивог порекла су „капиталисти без капитала“ продавали купцима које су могли да преваре. Пошто превара са квалитетом производа не може да траје дуго, купци и добављачи стежу обруч са својим тужбама око предузећа. У том тренутку наступа пета фаза распродаје – узимање хипотекарних кредита код пословних банака, на фабричке хале и зграде, које су преостале. Са тим новцем „капиталисти без капитала“ нетрагом нестајu из предузећа, остављајући дугове држави, која ће у неком моменту бити принуђена да раскине приватизацију и подржави предузеће. Проблем настаје када држава када подржави предузеће добије стварно оно што је писало у књигама на почетку приватизације – мртво предузеће без имовине. Када га је продавала, у књигама јесте писало да капитала нема, али га је било. Сада је капитал стварно поједен од стране „капиталиста без капитала“.
И као што у књиговодству, лева страна мора бити једнака десној, приход мора имати свој еквивалент у расходу; да би сакупљачи секундарних сировина добили своје гвожђе, да би сумњиви капиталисти добили свој незарађени профит, тако су градови остали без својих фабрика, радници без посла и плата, фондови пензијског и инвалидског осигурања без прихода, а држава без пореза.
И тако је друштвена имовина без власника, добила за власнике – „капиталисте без капитала“. Њихова прва имовина била је управо та друштвена имовина, коју су добили на поклон од државе, а од обележја капиталисте нису имали ништа, сем воље да то постану.

Упутнице:

[1] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, стр.92. ISBN: 86-82363-19-4,ivicastojanovic.wordpress.com/

[2] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, ISBN: 86-82363-19-4, стр.96,ivicastojanovic.wordpress.com/

[3] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, ISBN: 86-82363-19-4, стр.191,ivicastojanovic.wordpress.com/

[4] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, ISBN: 86-82363-19-4, стр.210,ivicastojanovic.wordpress.com/

[5] Уредба о начину утврђивања вредности капитала чл. 12 , Службени гласник Републике Србије бр. 43/1997

[6] више о томе које земље примењују, а које не примењују МРС видети у „PricewaterhouseCoopers’  IFRS by country“ ,www.pwc.com/us/en/issues/ifrs-reporting/assets/ifrs_country_adoption.pdf

[7]  Интернет извор : Investopedia ,www.investopedia.com/terms/g/goodwill.asp

[8] у складу са МРС 35- тачка 9.

[9] МРС 35- тачка 38.

[10] Правилник о контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за предузећа, задруге и предузетнике (Службени Гласник РС бр. 53/2004) ,  члан 77. став 2. тачка 10.

[11] Мишљење часописа „Привредни саветник“  од 21.09.2004. год.

[12] Мишљење Mинистарства финансија Републике Србије,  бр. 401-00-156/2005-01 од 11.02.2005.год.

Аутори: Јонатхан Д. Острy, Пракасх Лоунгани, Давиде Фурцери

Превео и прилагодио са енглеског: Ђорђе Стојковић

извор: https://djordjestojkovic.wordpress.com

Прочитај без интернета:
0 гласовa