• Екселенција из петоктобарске епохе рече у интервјуу „Сведоку”: „Петог октобра очекивала се, пре свега, смена ауторитарног режима, то је била и основа окупљања. Накнадно су у то убачене тврдње да се тада већ залагало за улазак у ЕУ. То није тачно. Била је то борба за промену поретка, за демократизацију Србије, за успостављање правне државе»
  • Оно јесте да ДОС у кампањи није говорио да ЕУ и НАТО немају алтернативу, али је као задатак за првих сто дана своје владе обзнанио: „Обавезаћемо нову демократску Владу да у првих 100 дана свог мандата изнесе на скупштинску расправу и на јавну дебату предлоге кључних системских закона. Сваки од наведених законских предлога биће у потпуности усаглашен са важећим законодавством Европске уније…”
  • Екселенција је у праву: остварени су циљеви због којих је НАТО створио ДОС – мање нас је од  2000. године за 473 000 људи
  • Опустошено и украдено је у име циљева за које се екселенција борио 52 милијарде долара (без оних  100 милијарди долара штете које је ратом нанео НАТО пре тога), Црна Гора је иностранство а Космет и Ибарски Колашин су ишарани путевима који су и самом Господу чудни…

         Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

         ТOKOM размене Васкршњих честитки са једним подоста добрим а начисто поштеним човеком не поменусмо ни он ни ја речју појам који дефинише српску реалност – окупацију, али се за Васкрс код поробљених она вазда некако подразумева као тема.

         Стоји ту негде између и тако стешњена, хтела то или не, чека суђено јој, да буде побеђена, па мој саговорник, увек добродошао са својим мислима и закључцима не пропусти и рече ми: најцрње је пред свитање.

         Остави ме у дилеми јал све још није толико зацрнило па се имамо начекати до оне најгушће тмине, јал је баш сада толико црно да црње не може бити, баш као у ноћној најгушћој преломници ка свитању, ка слободи која само што није осванула?

         Дакле, не остави ме мој саговорник у дилеми да ће слобода бити освојена или стићи, већ када ће се то догодити.

         Нешто се и познајемо, али се више међусобно осећамо па знам да смо и он и ја до закључка да је слобода у Србији званично укинута и нестала 5. октобра 2000. године.

         Има нас, Бога ми, таквих још. И, има нас много.

         Пошто сам рад бољем, одлучих да смо у том кратком разговору закључили да смо на преломници, да је слобода одмах изнад, само да исправимо руке и пустимо и ми глас јер се већ у сагласје укључују и неки други аспиранти на слободу и ако су их на српски политички друм избацили антислободарско петоктобарско муљаво клизиште, одрон и штрокава НАТО бујица и то она брдска, која пред собом ваља и у себе усисава све, од најплоднијих стабала до садржина пољских тоалета и септичких јама.

         Мислили смо, видели људи и жене, осетили штету, кају се, жао им је, спашавају што се спасти може.

         Док ради и мисли, човек прави паузе да једе, да се окупа и по нешто прочита а мени западе у руке да читам нјановији „Сведок”.

         Тамо је у облику интрвјуа сведочио човек-екселенција из петоктобарске епохе и у свом сведочењу рекао: „Петог октобра очекивала се, пре свега, смена ауторитарног режима, то је била и основа окупљања. Накнадно су у то убачене тврдње да се тада већ залагало за улазак у ЕУ. То није тачно. Била је то борба за промену поретка, за демократизацију Србије, за успостављање правне државе. То је била основа за окупљање тог потпуно шареног друштва, дијаметрално позиционираних странака и то је био, тада, једини циљ окупљања и формирања ДОС-а. И тај циљ је оставрен”.

         „И тај циљ је остварен!”

         „И тај циљ је остварен”, бубњало ми је у глави.

         Оно јесте да ДОС у кампањи није говорио да ЕУ и НАТО немају алтернативу, али је као задатак за првих сто дана своје владе ДОС обзнанио следеће: „Обавезаћемо нову демократску Владу да у првих 100 дана свог мандата изнесе на скупштинску расправу и на јавну дебату предлоге кључних системских закона. Сваки од наведених законских предлога биће у потпуности усаглашен са важећим законодавством Европске уније, а сачиниће га наши правници и економисти, у сарадњи са експертима ОЕБС-а и других релевантних међународних организација“.

         ДОС је за прву годину рада своје владе као један од обећаних циљева навео и следеће: „брзо решавање питања сукцесије са бившим југословенским републикама и добијање одговарајућих финансијских средстава и по том основу почетак преговора за придружено чланство у Европској унији”.

         Тако да ДОСовско залагање за ЕУ, а у којем је његова екселенција партиципирала, није никаква накандно и лажно убачена тврдња, већ факт.

         Од такве политике се најбрже и часно оградио Марко Јакшић, функционер ДССа који је био високо позициониран на тадашњој изборној листи ДОС а.

         Тај човек, институција, од такве политике се ограђује и дан-данас.

         Али, екселенција је у праву, циљеви због којих је НАТО створио ДОС су остварени.

         Мање нас је од  2000. године за 473 000 људи.

         Опустошено и украдено је у име циљева за које се екселенција борио 52 милијарде долара (без оних  100 милијарди долара штете које је ратом нанео НАТО пре тога), Црна Гора је иностранство а Космет и Ибарски Колашин су ишарани путевима који су и самом Господу чудни.

         Вели екселенција лаж је да је улазак у ЕУ тада био циљ његове „дијаметрално позициониране” клике и да је та тврдња накнадно убачена.

         Колега по намештењу а тренутно на позицији окупаторског гувернера у Србији се није устручавао да употреби израз „шизофренија” за народ над којим врши политичку гувернатуру а његов бивши колега се у „Сведоку”, у аспирацији да његова политичка организација заузме само пола места дотичном гувернеру а на другој половини га остави, јер упорна амнестија петоктобарске издаје не доноси ништа друго до једног дела топлог седала испод гузице садашњег окупаторског гувернера Србије, несвесно се одлучио за „дијаметрално позиционирано” као опис његовог тадашњег петоктобарског радног окружења које је плаћао тадашњи колега садашњег српског гувернера, али из Будимпеште.

         Била су тада боља времена, нека ауторитарна ваљда, па гувернер није смео да дреши кесу екселенцијиним саборцима директно у Београду.

         Накнадно у себи поручих мом саговорнику са почетка ове писмене: далеко је свитање, још увек смо у зацрњавању до оног Твог оптимистичног најцрњег црнила.

         Екселенција мисли, пошто се тада заједнички борио са људима против своје државе који су мислили да  њихова родна груда „није видела да је пао Берлински зид” да се сада док НАТО само посрће уз тресак и прашину а који се дижу до неба, кроз густину те прашине и покривањем буком треска може још која лепа рећи за Петооктобарску издају а да се уједно говори о освајању слободе и некако кратковиди Дизање Русије.

         Не може.

         Не због тога што је Оливер Вуловић левичарски дрндаџија, него због тога што оно што говори његова бивша и никад више екселенција није истина.

         Није му први пут, али ми није јасно када не говори истину из уверења а када због дневнополитичке борбе за власт.

         Како год, његова уверења су нас довела ту где јесмо и њега где је сада.

         Ми ћемо се извући. Веома тешко, али ћемо се извући, таква је природа овог народа.

         И он ће се извући и то лако. Таква  је његова природа.

         Време је посведочило.

fakti.org/srpski-duh/da-li-je-okupacioni-mrak-vec-dovoljno-crn-za-svitanje

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ