Недавни текстови који су се појавили у руским медијима, почев од утицајне РИА новости агенције до бројних телевизија, поставили су конкретно питање на које многи, пре свега у Србији, још увек немају (или не желе јавно да кажу) одговор – да ли смо као држава са једва 7 милиона становника војно заиста и неутрални?!

Ако се погледају јавно доступне информације три светска  најјача војна савеза – НАТО (nato.int), ОДКБ – Организација уговора о колективној сарадњи  (odkb-csto.org) и ШОС -шангајска организација за сарадњу (sectsco.org ) уочљиво је да  са НАТО-ом Србија има  потписане и ратификоване уговоре и споразуме, у ОДКБ смо у статусу посматрача а са ШОС се тек разматрају могући видови сарадње. Како год ШОС је кинеска верзија НАТО-а и ту је да заштити њихове  националне и економске  интересе, а са Кином имамо договорено и ратификовано стратешко партнерство.

Док НАТО на глобалном плану и даље следи политику „тихог и пузајућег“  глобалног ширења, дотле Руси и Кинези појачавају  сарадњу између ОВКД и ШОС-а кроз све учесталије заједничке  вежбе, заједничке акције у домени борбе против тероризма, размене обавештајних података итд.

Србија и НАТО Пакт:

– 2003.године Србија је поднела захтев за пријем у Програм ПфП или Партнерство за Мир,
– 2005.године Србија и НАТО су потписали Уговор о транзиту КФОР снага кроз Србију,
– 2006.године Србија је примљена у ПфП Програм.
– у децембру 2006.године отворена је Канцеларија НАТО за везу при Министарству одбране Србије.
– 2007.Србија се прикључила ПфП ПАРП Процесу
– у Априлу 2011.Северно Атлантски НАТО Савет  позитивно одговорио на захтев Србије да се потпише Индивидуални Партнерски Акциони План (ИПАП). Овим ИПАП споразумом НАТО војницима је омогућен слободан и несметани транзит кроз Србију, употреба наше војне инфраструктуре и де факто дипломатски статус.
– 2013.године НАТО је прихватио српски војни ЦБРН (Центар за хемијско, биолошка, радиолошка и нуклеарна испитивања) у Крушевцу као  Центар који ће користити све чланице Партнерство за мир Програма НАТО-а.
– у јануару 2014. спрски министар одбране Небојша Родић потписао је у Вашингтону у име Србије споразум СОФА ПфП-а
– у јануару 2015. Србија је завршила свој ИПАП аранжман са НАТО-ом, поготово у домени реформе војске.
– а већ 8. јуна 2015. српски Парламент је ратификовао СОФА ПфП споразум потписан годину дана раније.
– септембра 2015. потписан је споразум са НАТО-ом о набавци и логистичкој подршци (НСПО)
– 12. фебруара 2016.НСПО споразум је ретификован у Скупштини Србије.  – 9. јула 2016.године на НАТО Самиту у Варшави, лидери држава чланица „подвукли су потребу наставка континуиране сарадње у циљу даље стабилизације и безбедности Западног Балкана.
У вези Србије, поздрављен је наставак процеса развоја НАТО- српског партнерства  и дата подршка даљим политичким дијалозима и практичним облицима сарадње. Такође, дата је подршка даљем прогресу дијалогу Београда и Приштине под ЕУ вођством.“
– 23. новембра 2016.године један српски Премијер је говорио на заседању Северно Атлантског савета. Тада је НАТО подвукао „да поштује одлуку Србије о војној неутралности али да поздравља све облике јачања  сарадње Алијансе и Србије те даје пуну подршку развоја дијалога Београда и Приштине.2

Србија и Кина:

– 20.Августа 2009. Борис Тадић, председник Србије и Председник Кине Ху Ђинтао  у Пекингу  потписали су уговор о Стратешком партнерству Србије и Кине у 10 тачака.

У Члану два заједничке изјаве поред осталог пише „две стране су истакле да ширење и продублјивање традиционалниог пријатељства између Кине и Србије представља заједничку тежњу два народа, и да је то  суштински интерес две земље, као и да ће обај Спорзум допринети унапређељу хармоније у свету. 

-31.3.2017. Томислав Николић, председник Србије и кинески председник Си Ђингпинг,  договорили су појачање свих облика стратешког партнерства две земље.

Си је том приликом истакао „да ће Кина наставити са промоцијом стратешких веза Иницијативе Појаса и Пута Свиле те програм ре-индустријализације Србије“.

Пут Свиле као кључ разумевања кинеске политике и у Европи:

Србија је Кини стратешки партнер и због своје геополитичке позиције. Тачније, преко Србије Кина задржава „контролу над Балканским вратима Европе“ и може лако, према својем нахођењу да утиче на економске, политичке а у некој догледној будућности и војне прилике не само у региону  Балкана већ и шире.

Шта је то уопште „Појас  Свиле и Морски пут свиле 21 века“?

Званично, ову иницијативу је кинески председник Ђинпинг промовисао 7.Септембра 2013. године у говору под насловом „ Промоција пријатељства између народа и креирање боље будућности“, одржаном на Назарбајев  Универзитету у Казастану.

Међутим, подписник ових редова је о Путу свиле и јачем Евроазијском економском повезивању  имао прилике да слуша још почетком 90 тих (Пресс  Клуб Конкордија, Беч), на промоцији Студије „Пут Свиле“ шилеровог економског института из Немачке. На студији су неколико година радили експерти из Кине, Немачке и Француске. Значи сама идеја је годинама уназад припремана и чекао се прави тренутак „за њено озваничење“.

Европа је одавно радила на формирању Западно Европске Војне Уније (ВЕУ) као војног крила ЕУ-а (део француско немачког политичког естаблишмента је желео да тај и такав ВЕУ буде без НАТО снага уз огромно противљење пре свега Беле Куће) и на покретању „Економског моста између ЕУ и Кине уз укључивање Русије“- ова иницијатива је већ тада била позната под термином „Путем свиле у 21 век“.

Значи 7. Септембра, Председник Кине Си Ђинпинг у поменутом говору поред осталог каже „још пре 2100 година, за време династије Хан, функционисао је на добробит свих народа,трансконтинентални Пут Свиле повезујући Запад и Истог, Азију и Европу.“ “ …Јачањем сарадње између Шангајске организације за сарадњу и Евроазијске Економске Заједнице,  можемо развити велики  простор и допринети миру и стабилности.“

Том приликом Си Ђинпинг је предложио да се економска сарадња Евроазијских држава интензивира кроз заједнички развој „Економског појаса Пута Свиле“. “Корак по корак ово можемо постићи тако што ћемо:

Прво, појачати политичку комуникацију,

Друго, побољшати инфраструктурну саобраћајну повезаност,отварајући транспортне канале  од Пацифика до Балтичког Мора, увезујући са њима Источну, Западну и Јужну Азију.

Треће,  све стране треба да разговарају о питањима у вези трговинских и инвестиционих олакшица и у складу са тим да направе одговарајуће аранжмане.

Четврто,  олакшати монетарну циркулацију. Све стране треба да промовишу  механизме одбране од глобалних финансијских ризика и да учине регион Пута свиле конкурентијим целом свету.

Пето, Све стране треба да појачају слободан  промет људи и роба промовишући разумевање и пријатељство међу народима.„

А већ 9.Октобра 2013. на АПЕК Самиту Ђинпинг је промовисао стварање Азијске Инфраструктурне Инвестиционе Банке са циљем пружања финансијске подршке развоју инфраструктуре држава на Путу Свиле.

Данас је ова Иницијатива позната под скраћеницом „Б&Р“ (Пут и појас Свиле). Иницијатива се фокусира на развој новог Евроазијског „сувоземног моста“ преко 3 најважнија коридора: Први, Кина-Монголија- Русија; Други, Кина-Централна и Западна Азија и трећи правац Кина -Индокина.

Циљ је не само развити траснпротне и саобраћајне правце већ и „кључне“градове тзв „чворишта“ коридора кроз развој економско, научно -технолошких, истраживачких паркова.

Инцијативу је до сада подржало вишеод100 држава, развијен је и Фонд Пута Свиле те појачан рад АИИБ (Азијске инфраструктуне инвестиционе Ванке).

Уколико се пажљивије погледају правци развоја Коридора Б&П иницијативе приметно је дуж коридора који се протеже од Турске преко Ирана до Централне Азије тренутно и највише етничких, верских и иних ратова и сукоба. Намерно или случајно?

Обзиром да не верујем у случајности а да се зна да су два највећа глобална такмаца Америка и Кина, почињем да сумњам на „планско ширење жаришта“ са циљем успоравања развоја Пута и Појаса Свиле 21 века.

У партији преферанса између Ујка Сема, Баћушке и трећег „тихог момка“ који мало-мало цитира „Конфуце каже“, ни једна страна  самостално не успева да формира/моделира „глобални свет према сопственим жељама“а партија је из дана у дан све динамичнија и све неизвеснија.

А у преферансу, као и свакој карташкој  игри, нико никоме не верује.

У таквим глобалним односима Србија и даље развија и продубљује сарадњу са НАТО Алијансом, посматрач је у Организацији Уговора о колективној безбедности (ОВДК) и стратешки партнер Кине.

Шангајска организација за сарадљу (ШОС), да не буде забуне, је замишљена  као кинески пандан НАТО Алијанси и треба да чува кинеске инвестиције, пре свега на Путу Свиле.

Значи Американци имају НАТО, Кинези ШОС а Руси ОДКБ.

А Србија је где? Свуда и нигде.

Да ли то значи да смо и даље војно неутрални? Или смо „малко неутрални, малко не“-зависи како нам затреба?! А  шта ће бити са Србијом уколико се тројка из партије преферанса озбиљније посвађа и крене да ради све оштрије „свако притив свакога“? Тешко да ће се моћи онда седети „на трећој столици“. Ни лево, ни десно већ неутрално „у средину“.

Овакво како је сада Србија је таман толико неутрална колико је Мајка Девет Југовића била невина код деветог порођаја.

Зоран Виторовић, Берн

www.vaseljenska.com/misljenja/da-li-je-srbija-danas-vojno-neutralna/

4 гласa