…На жалост, један велики део нашег „идолопоклоничког народа“, који је у Брозовом комунистичком периоду пажљиво и темељито култивисан управо на „култу вође“, изгледа да у овој Вучићевој варијанти „Лажног цара Шћепана малог“, препознаје неког новог Месију, кога слепо, као у неком хипнотичком трансу, следи на његовом имагинарном путу за „Бриселску Меку“; Наивно верујући да ће евентуалним уласком у ту неоколонијалну „заједницу (не)срећних народа“ решити све своје (разби)бриге.
У целој овој причи Вучића не треба никако потцењивати, његова „лудост“ је пре свега продукт његове „генијалности“. Историја је препуна примера натпросечно интелигентних људи, који су по свим медицинским параметрима, истовремено били квалификовани и као лудаци (између генија и лудака је танка нит- каже стара изрека). Шта ће нам бољи пример од Адолфа Хитлера. Овде је проблем, што је (захваљујући генијалности свог поремећеног ума) „господар Вучић“- за којим се још увек тетура (и идолопоклонички блеји) један значајан, али надам се не и већински, део „србског стада“- истовремено и неприкосновени „мајстор медијске манипулације и политичке обсцене“.
 Сви ови трагични, и политички и економски катастрофални, догађаји, који прате нашу земљу, од доласка Николићевих „радикалских политичких пребега“ на власт, би у свакој нормалној држави, досада резултирали у пад таквог режима. Проблем је у томе, што Србија већ дуже време није нормална држава, њен „неприкосновени вођа“ очигледно није нормалан човек, а поставља се и логично питање да ли смо и ми „нормалан народ“!?
А, ако јесмо ,зашто онда све ово трпимо…

Пише: Миодраг Новаковић

 СРБски ФБРепортер

aleksandar-vucic-jutjub (1)

Ових дана читамо (и гледамо) вероватно исувише тога о мистериозном паду војног хеликоптера и трагичној судбини седморо људи, који су се те кобне ноћи 13 марта, нашли у утроби уклетог (и пре него што је полетео) „олдтајмера“ Ми17. На страну чињеница да би тај четврт века стар, оронуо и од неких виталних делова очерупан, ваздухоплов- у некој нормалној земљи, пре седео на подијуму историјског авио-музеја, него на писти војног аеродрома (и то у склопу елитне ескадриле „Трагања и Спасавања)“!?

Исувише је ту (дез)информација и за нас „професионалце“, а камоли за „обичан људски мозак“, који је већински утрениран и кондициониран, да упија „офарбане“ мултимедијске прилоге са великог екрана „малог тв пријемника“, док од штампаних, има навику да чита само наслове, и гледа слике…

Тако да се ја, данас у овом „есеју“, нећу бавити „хеликоптерским случајем“ и свим његовим последицама и непосредним узроцима, већ ћу покушати да проникнем у ширу позадину и узроке који су довели до оваквог жалосног стања наше државе и нације, у којој су елитне војне трупе и њихови команданти сведени на улогу режимског „келнераја“, и „бејбиситера“ размажене режимске родбине.

Да се одмах разумемо, није Вучићев режим својим распамећеним понашањем, овде измислио „рупу на саксији“. Жалосно стање србске државе и нације, је отпочело још са Милошевићевским непотизмом и једнопартијском самовољом, да би ескалирало у пост-петооктобарском, „партократском“ политичком дилетантизму- осмишљеном на линији Брисел-Вашингтон, и оперативно спроведеном (и надзираном) у „западним амбасадама“…

…Дакле, није Вучић измислио „рупу на саксији“, али је зато његов псеудо-нарцисоидни и болесно аутократски режим, ту „рупу“ толико проширио и рашчеречио, да се она више и не разликује од дна „саксије у којој данас живимо“ – тако да њен садржај (читај: наша држава) ту више не може ни физички да опстане, док се истовремено сви заједно налазимо на путањи „бесконачног пада“ (у тој „саксији без дна“).

Оно што чини Вучићев режим, и његову (страхо)владу, потенцијално најпогубнијим и најопаснијим по интересе наше нације, јесте чињеница да је тај режим данас „дефакто“ сведен на једног човека („њега“). Човека, који је, попут инфантилне царице Марије Антоанете, изгубио сваки контакт са реалношћу, затворио се у свет неких својих менталних (вероватно пубертетских) фикција, и оно што је највише поражавајуће- он за такво своје „стање“ не прима никакву „стручну терапију“!?

Знам да ће се некима ове речи учинити исувише оштрим, али овај мој закључак је настао, не само као резултат пручавања тоне медијских материјала, већ и директне дискусије (и преписке) са више психоаналитичара (имена позната писцу ових редова), који су указали на неке специфичне детаље у Вучићевим јавним наступима, који по њима, нашег дичног премијера пуноправно квалификују као „менталног пацијента“. Уосталом, такви закључци се, након безброј „психотичних епизода“, током Вучићевих мело-драматичних („телевизованих“) јавних наступа, намећу и обичном лаику.

То што Вучићев нарцисоидно-аутократски режим додатно издваја, и избацује на „прво место некомпетентности“ да одлучује о судбини наше нације, посебно у овако судбоносним историјским временима- то је количина дилентатизма, неквалификованости и корупције, која је данас видљива на сваком кораку, у оквиру његовог „двопартијског“ владајућег корпуса.

Нису ту више у питању само професионални дилетантизам, лажне дипломе и фалсиковани докторати челних људи тог режима. Једноставно на српској политичкој сцени нису виђени овакви инкомпетентни и необразовани политички дилетанти, још од „четрдесет и пете“- када су полуписмени и гологузи пролетери на јуриш „освајали Дедиње“ и државне институције у нашој престоници- а србски народ „ослобађали“ његове интелектуалне и духовне елите.

На жалост, један велики део нашег „идолопоклоничког народа“, који је у Брозовом комунистичком периоду пажљиво и темељито култивисан управо на „култу вође“, изгледа да у овој Вучићевој варијанти „Лажног цара Шћепана малог“, препознаје неког новог Месију, кога слепо, као у неком хипнотичком трансу, следи на његовом имагинарном путу за „Бриселску Меку“; Наивно верујући да ће евентуалним уласком у ту неоколонијалну „заједницу (не)срећних народа“ решити све своје (разби)бриге.

У целој овој причи Вучића не треба никако потцењивати, његова „лудост“ је пре свега продукт његове „генијалности“. Историја је препуна примера натпросечно интелигентних људи, који су по свим медицинским параметрима, истовремено били квалификовани и као лудаци (између генија и лудака је танка нит- каже стара изрека). Шта ће нам бољи пример од Адолфа Хитлера. Овде је проблем, што је (захваљујући генијалности свог поремећеног ума) „господар Вучић“- за којим се још увек тетура (и идолопоклонички блеји) један значајан, али надам се не и већински, део „србског стада“- истовремено и неприкосновени „мајстор медијске манипулације и политичке обсцене“.

Док закључујем ове редове, са скоро свих програма националних телевизија, бомбардује ме „лик и дело“ господара Вучића. Његови наступи, у количини мелодраматичности, емотивне нестабилности и диктаторске параноје, морали би да забрину сваку нормалну особу, и сваког одговорног грађанина Србије (да не спомињем „одговорне институције“, јер њих у данашњој Србији вероватно да више и нема).

…Са „малих екрана“ нам данас, громкије него икада, одјекује глас „Вође“, који себе безочно „визуализује“ као Исуса Христа, и (бар оној идолопоклоничкој) народној маси нуди да на себе прими све грехе својих „режимских апостола“, да би већ на следећем тв каналу, попут Баба Ванге, лапрдао о својим визијама реинкарнисане србске државе, негде у арабском дезерту. Да не спомињемо недавне психотичне епизоде нашег премијера на „копаоничком симпозијуму“, када је на конференцији за новинаре сам себи реферисао као- „Вучићу педеру“. На жалост такво психотично и неуротично понашање режимског челника, и кабадахијско понашање његових „апостола“, није више само у домену безазлене „Шојићевске политичке сатире“; Управо горе наведени трагични инцидент са спасилачким хеликоптером који је однео седам невиних живота, нам јасно указује на могуће будуће трагичне консеквенце ескалације режимске самовоље и некомпетентности, и што је још горе, на режимску криминалну спремност да заташка сва своја недела, а кључне актере (криминалце) стави изнад закона.

Сви ови трагични, и политички и економски катастрофални, догађаји, који прате нашу земљу, од доласка Николићевих „радикалских политичких пребега“ на власт, би у свакој нормалној држави, досада резултирали у пад таквог режима. Проблем је у томе, што Србија већ дуже време није нормална држава, њен „неприкосновени вођа“ очигледно није нормалан човек, а поставља се и логично питање да ли смо и ми „нормалан народ“!?

А, ако јесмо, зашто онда све ово трпимо…

facebookreporter.org/2015/04/08/%D1%85%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%80-%D1%81%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%87%D0%B5%D0%BB%D1%83-%D0%B4%D1%80%D0%B6/

Прочитај без интернета:
3 гласa