Почетком јануара престижна агенција за испитивање јавног мнења, Галуп, вршећи једно истраживање међу Американцима, објавила је изненађујуће резултате: по први пут икад Американци као највећи проблем у својој земљи нису означили ни економију, ни здравствено осигурање, ни незапосленост, или имиграцију, рекли су да је највећи амерички проблем – влада. Под „владом“ се подразумева председник Обама, Конгрес, са своја два дома, други владини функционери, етички и политички проблеми владајуће елите. Нису кривили ни Демократе ни Републиканце, ставили су их у исти кош. У просеку, јер је испитивање покрило целу прошлу годину, 18 одсто становника немају поверење у своје лидере. Економију као проблем види 17 одсто Американаца, 15 одсто сматра да је незапосленост највећи проблем, у систем здравствене заштите немају поверење 10 одсто грађана. Као највећи проблем, опасност од терориста истакло је само два одсто Американаца, исто колико и они који мисле да су ратови велика невоља, наводи у свом тексту уредник Таблоида Милан Балинда, дугогодишњи новинар дневника Мајами Хералд

Санкције против Путина

Када би владајућа елита била највећи амерички проблем, онда би се то релативно лако могло поправити; на следећем изборима се промени постојећа гарнитура и проблем буде као руком однесен.

Многи упућени се плаше да је влада само део много већег проблема – амерички систем налази се у фази промена и више не функционише као што је то некада

радио. Америка се мења и нико не зна како ће се то завршити, нити како ће се тај нови поредак звати.

Школски уџбеници који су генерацијама објашњавали како функционише амерички политички систем, више не одражавају ситуацију у друштво. Више није као што је било, а не зна се како ће бити. Мења се, и нико не зна да ли је то по неком тајном плану, или је све спонтано.

Рецимо да су супер-богати закључили да се демократија може заменити плутократијом и да би тако нешто узело мало времена, али не у недоглед. Политичаре није тешко корумпирати јер им је потребан новац за изборе. Више као и да немају политичке позиције, нека убеђења, већ се савијају како интереси новца дувају.

Највећа опасност за систем је уништавајући ефекат коју има огромна и растућа разлика економске неједнакости у друштву. Почетком маја у својој редовној колумни у Њујорк тајмсу, добитник Нобелове награде за економију, Пол Кругман, анализира тај проблем на примеру Балтимора у коме су се априла месеца догодили велики улични немири и сукоби масе са полицијом. Узима као пример здравство и смртност. Бројеви показују да је у многим црначким зонама очекивани животни век становника нижи него у неким земљама Трећег света.

Још је интересантније да се на националном нивоу ова слика пресликава и међу сиромашним белцима. Подаци показују да се смртност међу сиромашним белкињама увећава још од 1990. године. Прецизније, смртност међу мање образованим белим Американцима повећана је од како се распао Совјетски Савез. Више није било потребно показати свету да се у америчком капитализму боље живи него у совјетском комунизму. Ради се о сиромаштву, чак и када је у питању аутодеструктивно понашање.

Злоупотреба преписаних лекова, пушење и гојазност, узрок су многих преурањених смрти, али такво понашање постоји из неког разлога – сиромаштво. Недостатак запослења и реалан пад плата узрокују аутодеструктивно понашање. Кругман је подвукао: „… до сада би већ требало да буде очигледно да вредности средње класе само цветају у економији која нуди запослења за средњу класу“.

Такође, постоје подаци да се са већом незапосленошћу и мањим платама смањио број бракова и повећао број ванбрачне деце. Сиромашни не могу да се понашају и глуме да припадају средњој класи. Стално фокусирање на такозване вредности сиромашних је, каже Кругман, „злобна непажња“.

Истиче да „сиромашнима није потребно предавање о моралности, потребно им је више средстава, која Америка може да обезбеди, и боље економске могућности, које Америка такође може да обезбеди и то почевши од обуке и социјалне помоћи до више минималне плате“. Кругман каже да би тако нешто Америку коштало много мање од онога што троше друге напредне земље.

Било како било, многи аналитичари се слажу да су Сједињене Државе у процесу да постану нешто друго. Многи од њих се такође слажу да то „нешто друго“ неће бити „нешто боље“ већ „нешто горе“. Председнички избори ће се одржати крајем следеће године, али су главни кандидати већ у трци, или само што нису то и званично објавили. Међутим, све помало личи на деја ву – већ је виђено, већ смо о томе чули. Два имена се истичу- Клинтон и Буш. Хилари Клинтон, испред Демократске странке и Џеб Буш, испред Републиканске. Уколико би Буш или Клинтонка победили следеће године, а потом победили за други председнички термин 2020. године, то би значило да су те фамилије контролисале Белу кућу 28, од последњих 36 година. Многима се чини да би то било мало много. Многа је и количина новца која се троши на председничким изборним кампањама. Последња, из 2012. године, прешла је цифру од две милијарде долара. Следеће године очекује се да ће сума прећи, без икакве сумње, пет милијарди. Астрономске суме које за своје политичке потребе троше сви кандидати у земљи, могу бити један од већих разлога зашто је Америка на силазној путањи и зашто неки очекују њен „пут ка доле“.

Најпре створили, а сада руше „империјално председништво“

Други разлог пропадања је приватизација Државе. Можда је сасвим згодна илустрација одлука Хилари Клинтон, док је била Државни секретар (министарка иностраних послова), да избрише своја електронска писма која је слала са њене приватне интернет адресе. И ти мејлови су били заштићени, али се на државном послу не могу користити приватне адресе и не сме ништа да се брише. Чини се ситница ако се гледа из неке земље Трећег света, али није мали прекршај у Сједињеним Државама. То би могло да се такође окарактерише као приватизовање Државе, или макар онај део који се тиче националне сигурности. Друга, и велика, приватизација државе, је брак између корпорација и те Државе. Био би добар пример, који се нарочито истакао након 11. септембра 2001, да америчка армија не може ни у рат да крене без великог учешћа разноразних корпорација. Оне им граде војне базе, разносе пошту, врше гомилу других услуга, све до тренирања страних трупа и самог учествовања у борбама са својим приватним трупама.

Приватизација обавештајних служби, затвора, и скоро свега што је могуће замислити доноси са собом типичне „успутне радње“: корупцију, преваре, и тежњу што већем профиту који већ подсећа на, како се то каже у Америци, клептократију (лоповлук) земаља Трећег света. Хиларино брисање електронске поште само је мали допринос приватизације Државе. Већи је проблем де-легитимирање Конгреса и Председништва. Ни једна ни друга од ове две институције више није у стању да донесе јасну, и пре свега, брзу одлуку. Нарочито је Конгрес препознатљив по свом не-уради-ништа ставу. А кад нешто и ураде, било би боље да нису. Конгрес се упире да де-легитимира положај Председника. Нема другог начина да се то квалификује када лидер већине у Конгресу позове израелског премијера да одржи говор у Капитолу. Или, можда још горе, кад конгресмени пишу писмо иранским ајатолама с намером да зауставе преговоре Беле куће с Техераном. Циљ им је био да сруше „империјално председништво“ које су они сами, републиканци, до пре шест и по година глорификовали.

Амерички политички систем базира се на три гране власти: председничке, конгресне и судске. Свако сваког контролише, и тако је све доста глатко функционисало. До недавно. Појавила се четврта грана која брзо расте и још брже избегава било какву контролу – Национална безбедност. Приметно је како раде и, мање више, шта раде, али чулима измиче чињеница да она постаје четврта карика власти. Са својих 17 великих шпијунских агенција Сједињене Државе засењују било који тоталитарни систем из прошлог века. Један пример је довољан да се схвати како те агенције преузимају контролу над стварима које им је забрањено чинити. Наиме, ЦИА је агенција којој је по закону забрањено да обавља било коју операцију на домаћем терену; то је није спречило да већ годинама помажу домаћој полицији у надзирању локалне телефонске комуникације. Употребљавају технологију која је развијена и тестирана на акцијама у иностранству, а која се састоји у шпијунирању из авиона подешених да имитирају телефонске торњеве. Ово је само један узорак како Национална безбедност сваким даном све више преузима контролу у земљи.

Још један индикатор америчког пута ка доле, кажу аналитичари, је демобилизација становништва. Једним потезом председничког пенкала 1973. војска мобилисаних регрута престала је да постоји. Регрутовање нове војске препуштено је огласним агенцијама и амерички народ више није могао да се меша у војне ствари. То је био одговор на протесте против рата у Индокини. Касније, након 2001, демобилизација друштва спровођена је у име „јавне безбедности“. „Ми народ“ се од тада огласио само три пута: као леви Окупирај покрет са слоганом 99% и на тај начин скренуо пажњу на социјалну диспропорцију; као покрет с крајње деснице Чајанке; и као, након града Фергусона, протести против милитаризоване полиције. Последњи су били у Балтимору. Унутар шкољке америчког система рађа се нови; нова врста политике, нова врста владања, културе, уместо демократије гаји се плутократија. Да ли са тајним планом, или, не, сасвим је свеједно док год се Американци претварају да то не примећују.

Федерално-војна завера, или теорија завере?

Амерички престижни магазин Њујоркер је крајем марта објавио чланак чија је суштина да је највећа претња Америци сама Америка. Истакли су да је продуктивност у Сједињеним Државама виша од оне у Европи и Азији, да су научна истраживања и даље најзначајнија у целом свету, и да су 15 од водећих 20 светских универзитета амерички. Финансијско тржиште у Сједињеним Државама и даље је јаче од било којег страног. И до сада још не постоји стварна конкуренција Силиконској долини кад су у питању модерне иновације. У последњих десетак година многе земље су смањиле разлику која је постојала између њихове и америчке економије, али је само Норвешка, захваљујући малом броју становника и нафтним резервама, престигла амерички Бруто национални доходак. Ова слика ће се променити током следећих деценија, али пад Америке неће бити ни изненадан ни уз прасак, нити ће се догодити колико сутра, али ако се Америка гледа као империја, онда ће и пасти као таква, јер све империје се рађају, расту и нестају.

Војна и стратешка моћ одраз је економске моћи. Римска империја изграђена је на економији робова; Шпанија, Португал и Холандија биле су велике трговачке нације. Британска империја изграђена је на памуку, гвожђу, челику и угљу. То су биле индустрије индустријске револуције. Немачка и Америка су покушавале да држе корак са тим колонијалним силама. Онда се све променило након Другог светског рата. Сада је кључно питање да ли је Америка способна да задржи свој примат чак и када се налази на првом месту, али када није више толико супериорна. А то време долази јер Кина, Индија, Русија и Бразил грабе великим корацима. Може ли амерички политички систем да схвати импликације онога шта се догађа у свету? Очигледно је да није схваћен захтев Кине да се реформише ММФ. Републиканци су то одбили у Конгресу. Сада је Кина основала Азијску инфраструктурну развојну банку, потенцијалног ривала америчкој Светској банци, и њој су се, уз негодовање Вашингтона, придружили Велика Британија, Француска, Немачка и Италија.

У случају реформе ММФ, показало се да домаће политичко не-функционисање може да буде веома штетно по национални интерес. Уколико се политичка затезања продуже неко значајно време, читав систем постаје склон пропасти. Уколико се не учини нешто да се исправе слабости у друштву, све ће кренути наопако, баш како се то раније догађало претходним империјама. Иако је Америка економски најјача земља на свету, њена инфраструктура је застарела и у веома лошем стању. Иако су научна истраживања на самом врху, тестови показују да деца у поређењу с остатком света заостају у математици и другим наставним предметима. Америка ће такође изгубити своју снагу уколико не настави да привлачи имигранте који са собом доносе знање и умеће. Оно што такође може да дође главе Сједињеним Државама је и ноторна глупост многих њених политичара. Глупост ранга типичног морона.

Једна од огромних глупости, глупости деценија, недавно је испливала оданде одакле се могло и очекивати – из Тексаса. Многе су се глупости родиле у тој држави, а као пример нека послужи да је Џорџ W. Буш баш одатле, а био је и гувернер тамо пре него што је постао амерички председник. Овог пута ради се о актуелном гувернеру, републиканцу Грегу Аботу.

Наиме, он је издао наредбу тексашкој Националној гарди да посматра федералне трупе током наступајућих двомесечних маневара које ће се одржати у овој Држави усамљене звезде. Америчка војска непрестано тренира и изводи маневре широм Америке с циљем да одржи спремност, тестира борбену готовост и све што уз то иде да би у било ком моменту могли да растуре неку страну војску и њихову земљу. Овога пута у недођијама, неким тешким теренима Тексаса вежбаће специјалне трупе Ренџера, Зелених беретки и ФОКЕ. Све скупа, биће и неког новца која ће војска да потроши. Прича не би изазвала више пажње од неколико написа у локалним новинама да се није родила теорија завере и да се није огласио Гувернер.

Теорије завере су кренуле у разноразним варијантама…

Прво да Исламска држава има своју тајну базу близу границе са Мексиком, потом, да је Обама тајно муслиман, тајно комуниста и тајно црнац. Да ће федерална војска да окупира Тексас и зато ће, кроз тајне тунеле, да опколи праве патриоте те државе. Тексас је иначе држава са великим бројем војних база, аеродрома и лука. Теорије завере су сасвим нормалне и нису од великог значаја све докле се у њих не умеша и сам Гувернер који је објаснио да делује због зебњи које постоје у грађанству. Е сад, да ли је Гувернер толики морон да поверује у федерално-војну заверу, или је толики бескичмењак да није могао да се одупре теоријама завере. Међутим, то није све: силни републикански политичари кренули су да дају изјаве да су и они забринути и да ће да прате шта се догађа. Међу њима и Сенатор из Тексас, кандидат за председничке изборе, Ранд Паул. Огласио се и филмска звезда Чак Норис, који је у својој глумачкој каријери углавном играо ренџере и друге командосе:

„…Америчка влада каже да су то само манерви, али ја нисам сигуран да тај термин ‘само’ има икакав кредибилитет када га влада користи… Мислим да је више од случајности када је прошлог фебруара директор ФБИ признао да се присуство Исламске државе може осетити у свих 50 држава Уније и када Пентагон изненада крене са највећим војним вежбама и са свим родовима војске преко територија седам држава на југозападу Америке“.

Толико од филмског глумца, али може му се узети као олакшавајућа околност чињеница да њега нико није изабрао на изборима. Може да буде морон колико хоће. Чак се и ланац робних кућа Вал-март осетио позваним да разјасни да није тачна информација да испод њихових напуштених здања војска копа тунеле. Проблем Америке је кад политичари користе било шта што би могло да уздрма поверење у актуелну власт. И ништа више није чудно у Тексасу, где изгласају закон да климатске промене не постоје и где захтевају да се расправља о томе да ли Бог хоће или неће да људи верују у диносаурусе. Неко је напоменуо да је амерички народ изгубио интелектуалну способност да има владу. Могуће је, кажу амерички колумнисти, да ће империја пропасти због глупости.

Суд: НСА илегално шпијунира

Федерални жалбени суд одлучио је у четвртак, 7. маја, да је нелегално сакупљање масивне количине информација које спроводи Национална безбедносна агенција (НСА). Та одлука о нелегалном шпијунирању телефонских позива Американаца може утицати много шире на владино прикупљање информација; и изван онога што практикује НСА. Правни стручњаци тврде да одлука суда може да се примени и на сакупљање информација из компјутерских сервера који се налазе ван САД.

У једном таквом случају ради се и о одбијању Мајкрософта да да приступ владиним агенцијама серверима стационираним у Ирској. Мајкрософт се држи става да су подаци изван домашаја САД, али ауторитети кажу да нису, јер могу да их анализирају не напуштајући америчку територију. Суд је одлучио да „претрага“ почиње када се информација сакупља, а не када се анализира. Основно у одлуци Суда је било о НСА, али импликације могу бити да су електронски подаци власништво, а власништво не може да се конфискује без одлуке суда.

Федерални суд се усредсредио на такозвани Патриотски документ, на Секцију 215, који влада користи да би оправдала своје надгледање. Та секција дозвољава сакупљање „релевантних“ података и ауторизује истрагу. Судије су одлучиле да „релевантност не постоји као апстрактни појам; нешто је ‘релевантно’ли то није у односу на специфични случај“. Један Суд из Калифорније је прошлог априла такође донео одлуку да шпијунирање ДЕА (Агенција за нелегалне дроге) сакупљањем „мега количине података“ широм света је кршење америчког Устава.

Патриотском документу истиче важност првог јуна и очекује се да ће у Конгресу бити жучних расправа између оних који подржавају владино шпијунирање и оних који су против тога. У сваком случају, оптужница за издају против Едварда Сноудена, који је обелоданио шта је НСА шпијунирала и сада се налази у Русији, можда не може да се одржи јер је НСА радила нелегалне радње. Годинама је америчка влада сакупљала електронске податке својих, и других, грађана упркос веровању многих да масовни надзор не гарантује већу безбедност, али зато је у супротности с приватношћу која је неопходна у слободном друштву.

Милан Балинда / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/da-li-su-sjedinjene-drzave-same-sebi-najveca-pretnja/

1 глас