• ЂОРЂЕ ВУКАДИНОВИЋ: Вучић је апсолутно сигуран у своју апсолутну победу, иначе не би ни расписивао изборе. Прича о неизвесном резултату му само служи да би додатно мотивисао своје бираче да изађу и да би, ето, било као да се исход не зна. За сада није било никаквих изненађења: Вучић мало прозива противнике, мало отвара путеве и тунеле, па мало малтретира опоненте, а опозиција се за то време договара ко ће са ким да изађе
  • БРАНКО ПАВЛОВИЋ: СНС нема шта ново да понуди. У идолатрији Вучића је већ давно отишла тако далеко да јој преостаје само неко ритуално жртвовање као код старих Маја и Инка. Трећу колону заштите западног интереса у Србији предводи СПС која ће традиционално бити „најпатриотскија“ у данима пред изборе и преко синекура и материјално-политичког утицаја задржати на окупу породице које за њих гласају а имају личног интереса док је СПС у власти
  • СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Ја овај изборни догађај уопште не могу да доживљавам као релевантну политичку игру са рационалним циљем – успостављања стабилности у друштву. Ови избори су потпуно потонули у маскенбал. Наравно, сви наши избори су личили на то, али ови се потпуно претварају у наступ машкара – људи прерушених у лажне спасиоце. У свим тим машкерадама које су већ увелико почеле на телевизијама и осећа се та атмосфера грозничавог држања за мрак и небулозног показивања светла на крају тунела… Мада, извесно, у мраку ничега нема
  • БОРИС МАЛАГУРСКИ: Власт верује да ће да оствари велики резултат, зато је и ушла у превремене изборе. Међутим, ствар је неизвесна! Не треба уопште обраћати пажњу на наручене анкете и предвиђања, него се сетити да је и Коштунца самоуверено 2008. расписао ванредне изборе да би нешто добио, па је пукао… И ови сада су убеђени у своју снагу. Али, ако опозиција нађе решење – изненађење је могуће

        АЛЕКСАНДАР Вучић је већ ушао у историју Србије.

        Као премијер који је земљу највише задужио за најмањи број година.

        И као човек који је једини за две године расписао двоје ванредних избора. А да земља није ни у ратном стању, ни пред револуционарним потресима.

        Зато се нека питања напросто сама намећу, а нека апсолутно не могу избећи.

        Да ли су ово уопште избори, оно што у нормалним земљама треба да буду избори?

        Коју игру са Србијом Вучић игра овако честим „изборима“ и реконструкцијама владе?

        Ко је у овој предкампањи како стартовао?

        Је ли вас ико ичим изненадио?

        Смеши ли се ишта Сбији која није повезана са владајућом коалицијом или само Вучићу и његовима?

Вучић држи и нож и погачу, можда ће имати мало мање посланика него 2014.

Ђорђе ВУКАДИНОВИЋ, главни уредник Нове српске политичке мисли (НСПМ)
• Једино што Вучића озбиљно брине – мада је за то минимална шанса – јесте заједнички наступ опозиције, који он непрекидно демонизује и све чини да до њега не дође. То исто раде и његови аналитичари, спречавајући да се направи широки опозициони фронт

        ПРИХВАТИТИ и понашати се као да је ово нормална кампања и да су ови предизборни услови нормални, то је већ својеврсна Вучићева победа.

        Навикавање и мирење са том ситуацијом где Вучић држи и нож и погачу је пораз опозиције. А, за сада се и опозиција и грађани понашају као да је стање нормално – a опозиција je мета негативне кампање и нема приступ медијима.

        Вучић је апсолутно сигуран у своју апсолутну победу, иначе не би ни расписивао изборе. Прича о неизвесном резултату му само служи да би додатно мотивисао своје бираче да изађу и да би, ето, било као да се исход не зна.

        Апсурд ових избора – више него ранијих – јесте то што су расписани без икаквог посебног разлога.

        За сада није било никаквих изненађења: Вучић мало прозива противнике, мало отвара путеве и тунеле, па мало малтретира опоненте, а опозиција се за то време договара ко ће са ким да изађе.

        Ако ствари остану како јесу, Вучићеву апсолутну победу ништа не угрожава, добићемо оно што већ имамо, с тим што би Вучић имао можда мало мањи број посланика, ако не буде као 2014, када је велики број листа остао без цензуса и дошло до расипања гласова. Можда опозиција буде имала мало бољи резултат.

        Једина шанса да се тај сценарио избегне је да се у следећих месец, два, догоди нешто што би изазвало велику излазност, престројавање или појаву новог субјекта.

        Једино што Вучића озбиљно брине – мада је за то минимална шанса – јесте заједнички наступ опозиције, који он непрекидно демонизује и све чини да до њега не дође. То исто раде и његови аналитичари, спречавајући да се направи широки опозициони фронт.

Нема стварно нове понуде, па неће бити ни битно другачијег резултата

Бранко ПАВЛОВИЋ, адвокат

        НЕЋЕ бити ничег нарочито новог на предстојећим изборима. Осим што ће можда излазност бити 2% већа. И то не као резултат побољшаних кампања, него као последица повећане огорчености једног броја бирача који ће гласати искључиво против Вучића, а за било ког год другог.

        На страни владајуће СНС нема се шта ново понудити. У идолатрији Вучића СНС је већ давно отишао тако далеко да им преостаје само неко ритуално жртвовање као код старих Маја и Инка.

        На страни осталих проевроских понуда, како год да на крају изгледају те листе, ништа није могуће оживети у бирачком телу зато што су управо ти људи у врховима партија проблем.

        Трећу колону заштите западног интереса у Србији предводи СПС која ће традиционално бити „најпатриотскија“ у данима пред изборе и преко синекура и материјално-политичког утицаја задржати на окупу породице које за њих гласају а имају личног интереса док је СПС у власти.

        Радикали, ДСС и Двери, све је то већ виђено и колико год да су људи незадовољни, највећи број њих не може да у тим опцијама види будућност Србије. Могуће је да обе групације буду у парламенту, али са малом подршком бирача. Много, много мањом од броја грађана који су за темељне промене.

        Пошто нема стварно нове понуде – неће бити ни битно другачијег резултата.

А десетине генерација које су Домановићевог „Вођу“ читале као обавезну лектиру – ћуте и жмиркају

Слободан РЕЉИЋ, бивши главни уредник НИН
• Србија и Македонија су постале земље са највећом економском неједнакошћу у Европи. Наша земља је имала највећи раст неједнакости у расподели дохотка од 2010. до 2014. Богаташи зараде 323 потрошачке корпе, а сиротиња ни четвртину. То су нама наше реформе дале! Наш „историјски“ Закон о раду је круна тог изузетног достигнућа! Да, то су оне реформе, за које нас „сви хвале“, а главни спасилац тврди да ће нас оне тако обогатити – досад је обећавао „следеће године“, а сад државнички каже „за две године“ – да ће нам читав свет завидети
 

        БИЋУ сасвим личан, иако се очекује, кад те зову Факти, да говориш као „политички аналитичар“.

        Ја овај изборни догађај уопште не могу да доживљавам као релевантну политичку игру са рационалним циљем – успостављања стабилности у друштву. Ови избори су потпуно потонули у маскенбал. Наравно, сви наши избори су личили на то, али ови се потпуно претварају у наступ машкара – људи прерушених у лажне спасиоце. У свим тим машкерадама које су већ увелико почеле на телевизијама и осећа се та атмосфера грозничавог држања за мрак и небулозног показивања светла на крају тунела… Мада, извесно, у мраку ничега нема.

        А десетине генерација које су читале Домановићевог „Вођу“ као обавезну лектиру – ћуте и жмиркају.

        Као две утваре прошле су у ова три-четири дана две страшне вести: прва, да је „јавни дуг Србије на крају 2015. достигао 24,8 милијарди евра или 75,5 одсто бруто домаћег производа. У поређењу са претходном 2014. годином, јавни дуг је повећан за око две милијарде евра”. Објавило је то, да маскенбал буде потпун, Министарство финансија Србије. То је исто оно министарство које своје напоре „на стабилизацији буџета“ из дана у дан неупитно хвали као да је позиција све мање Србије, можда мало и боља од позиција Велике Британије пре него што ће да крене да осваја читав свет.

        Друга вест је да су Србија и Македонија постале земље са највећом економском неједнакошћу у Европи. Наша земља је имала највећи раст неједнакости у расподели дохотка од 2010. до 2014. Богаташи зараде 323 потрошачке корпе, а сиротиња ни четвртину. То су нама наше реформе дале! Наш „историјски“ Закон о раду је круна тог изузетног достигнућа! Да, то су оне реформе, за које нас „сви хвале“, а главни спасилац тврди да ће нас оне тако обогатити – досад је обећавао „следеће године“, а сад државнички каже „за две године“ – да ће нам читав свет завидети.

        О каквој политици се може говорити у сенци оваквих „достигнућа“? Политка је, ипак, рационално вођење јавних послова. А у нашем маскенбалу наша пропаст се нама из минута у минут представља као највеће историјско достигнуће Србије. Историјско, прича се народу кога важни токови историје нису баш заобилазили!?

        И као у филмовима Живка Николића са покладним машкарама које безглаво играју у хладном полумраку, наравно да нико и не верује да се сав тај привид може претворити у добру животну реалност кад зазори зора, али – ваља играти јер нема нам друге, кажу. Као што рече песник  -Заиграј као да море шуми, а ти си један вал, само велику тајну глуми, такав је маскембал.

        Највише што нам ови избори могу донети је – трежњење у мамурлуку.

Како рече Воја Жанетић, они воде изборе уместо да воде државу

Борис МАЛАГУРСКИ, редитељ

        ВИШЕ ћемо моћи да кажемо када крену сви, а то је у марту, после званичног расписивања избора. Сада је у кампањи само власт, али она води кампању од дана када је постала власт.

        Како рече Воја Жанетић, они воде изборе уместо да воде државу.

        Опозиција још нема јасан старт, али у сваком случају мора да ради на својој трансформацији. У парламент имају шансе да уђу ДС, коалиција ДСС и Двери, СРС и коалиција СДС, ЛДП, ЛСВ, а другима мањима су слабије шансе. Међутим, и ови побројани морају да нађу боље формуле, јер ни једна страна не држи довољно до знања шта је њихова политика, шта би то они радили другачије од других и како би то реално извели. Нисам импресиониран ни једном опцијом – морају да се саберу и покушају нешто другачије.

        Што се власти тиче, она верује да ће да оствари велики резултат, зато је и ушла у превремене изборе. Међутим, ствар је неизвесна! Не треба уопште обраћати пажњу на наручене анкете и предвиђања, него се сетити да је и Коштунца самоуверено 2008. расписао ванредне изборе да би нешто добио, па је пукао, као што је и Милошевић 2000. био убеђен да је јак и да на тој снази треба да још нешто добије, па ето расписао превремене и пукао. Тако исто су и ови сада убеђени у своју снагу.

        Али, ако опозиција нађе решење, изненађење је могуће!

Диана Милошевић

fakti.org/srpski-duh/da-li-su-vucicevi-vanredni-izbori-uopste-izbori-i-kakve-veze-imaju-sa-srbijom

Прочитај без интернета:
3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ