СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ

Да ли треба да оставимо нешто онима који долазе после нас. Осим дугова

Као уредник Летописа Матице српске, добијам разне е-мејлове, али онакав какав сам добио пре неколико дана мислим да више никада нећу добити. Тај е-мејл ми је послала једна сарадницаЛетописа, моја бивша студенткиња, мајка детета од годину дана. Написала ми је да је читала у новинама да је опстанак Летописа доведен у питање из финансијских разлога, па ми нуди да уплати назад хонораре које је добила за два текста. Укупно 4.000 динара. Ако то може да помогне. У е-мејлу се не спомиње да је она назапослена и да њен муж је недавно изгубио посао. Зашто је овој мојој бившој студенткињи, елитној студенткињи, пало на памет нешто овако? Сигурно не зато што сам јој предавао на факултету. Ја у целој овој причи нисам битан. У питању је непроцењива симболичка важност часописа Летопис Матице српске. То је најстарији књижевни часопис у Европи који још увек излази. Прва свеска је добила одобрење аустријске цензуре још далеке 1824. године, а појавила се следеће године у Будиму. Између осталих текстова, у том броју се налази и Гримова похвала српском језику. Ја не знам старију установу која у овом тренутку постоји у српској држави, осим СПЦ.

Летопис је делио судбину српског народа: није изалазио за време револуције 1848. године, током Првог и Другог светског рата, али и 1835-1836. године када је угарска администрација настојала да угуши Матицу. Тада је Летопис забрањен, разуме се, под бенигним, формално-правним изговором да Матица нема одобрење за његова издавање. У питању је пак, био директан удар на српски национ у Угарској. Летопис је међутим, успео да издржи и такве притиске јер је и тада било чланова Матице, који се, једноставно, нису предавали. Од 1837. године, Летопис је наставио да излази. То је историја. А ево каква је садашњост: на основу Закона о Матици, Министарство културе сваке године уплаћује Матици српској одређена средства. Ове године, та средства су толико умањена да једва покривају плате запослених. Чак су и базични материјални трошкови доведени у питање. Услед те чињенице, буџет Летописа је тренутно празан. Часопис који излази као месечник, може да престане да излази сваког тренутка. Дакле, што се тиче Министарства културе, Летопис у овом тренутку не постоји и не треба да постоји.

letopismsТреба знати још једну ствар: Матицом српском управљају њени чланови. Њеног председника бирају чланови Матице, а не поставља га влада. Њу, дакле, није основала држава. У њој се не запошљава страначки кадар. Након Другог светског рата ондашња држава је национализовала имовину Матице од које је она до тада финансирала своју делатност. Дакле, строго узевши, држава ништа не даје/поклања Матици српској – она јој враћа оно што јој је узела. Вратимо се Летопису: када је ова редакција започела са радом, 2013. године, желели смо да наставимо континуитет својих часних претходника, али и да отворимо још више простора за елитне, младе интелектуалце. То су они којима је испод части да вуку за рукав партијске лидере и лидерчиће обећавајући им пасју покорност у замену за бар неки пасји посао. Покушали сам да Летописуређујемо тако да ти људи осете да су део нечег лепог, вредног, доброг, часног, нечега чиме могу да се поносе. И заиста, ти млади људи су писали и преводили текстове, не питајући за хонорар. Они то раде зато што осећају да је Летопис важан, јер нас достојанствено репрезентује и себи и другима, јер нас интегрише: и културно и територијално. И треба рећи – генерацијски. Сигуран сам да је Летопис специфичан и по томе што у њему објављују интелектуалци различитих генерација: од академика, до младића и девојака који су недавно завршили факултете. Тиме Летопис доказује да је гарант континуитета.

maticasrpskaАли и не само континуитета: темати који су последњих година штампани у Летопису сведоче о концепту модерности око кога се у овој земљи могу окупити паметни и пристојни људи. Писали смо о: Црњанском, Његошу, Павићу, Пекићу, Ненаду Митрову, српском роману XIX века, Великом рату у српској књижевности, али и о медијима, неофеудализму, идеји универзитета, критици постколонијалне критике, Букеровој награди…. Радимо без комплекса и без стида, свесни да наша „лична карта” вреди довољно да можемо да разговарамо са сваким: то је потврдио и мартовски темат о Жаку Рансијеру, једном од најзначајнијих савремених филозофа, који је уредио Стеван Брадић, мој млади колега са факултета. Стеван је направио и ексклузиван интервју са Рансијером. Мени је тај интервју драг, јер га је радио један млад образован човек за најстарији живи књижевни часопис у Европи који припада српској култури и књижевности. Рансијер је желео да разговара са нама. За њега Летопис постоји, а постоји и српска култура коју ми репрезентујемо. Тренутни министар културе републике Србије још увек није пристао на разговор са представницима Матице поводом Летописа. Нажалост. Мислим да би то била добра прилика да поразговарамо о томе да ли треба да оставимо нешто онима који долазе после нас. Осим дугова.

Аутор је главни уредник Летописа Матице српске и ванредни професор на Филозофском факултету у Новом Саду

Објављено у штампаном издању Недељника 16. априла 2015. године

Нови Полис

www.standard.rs/kultura/31550-да-ли-ћемо-бити-више-„европа“-ако-летопис-матице-српске-нестане

Прочитај без интернета:
1 глас