Док је Београд био још врло малена варош, у њему је постојало место низ чије је суморне, каљаве делове текао Бибијин поток. Пре два века град је био сачињен од приземних, омалених кућа, бондручара, које су биле углавном направљене од набијеног блата.

То је био ров, опкоп око града у који се улазило кроз четири капије.

Кафане као претходница

У близини Шанца уместио се део који сада представља уметничко срце и основно обележје Београда. То је Скадарска улица, некадашње боемско окупљалиште, а сада најбитнији туристички коридор престонице.

Када је 1869. усељено Народно позориште, основано годину дана раније, културна јавност и њени упосленици почели су да се окупљају у овом делу града. Духовна елита града постепено се распростирала по околним кафанама, међу којима су предњачили „Дарданели“ и „Позоришна кафана“, а потом су занатлије са Дорћола и Зерека све чешће умеле да закораче на ову страну.

Пре око 180 година, испред кафанице уз калдрму коју је држао извесни Аврам, пристигла су два ловца, и силно поносни на рогате колосе које су уловили, спустили су телесине два јелена пред кафану, наручили су по ракију и уживали у запрепашћеним погледима окупљених Београђана. Њихов понос до данас је оличен кроз име ресторана „Два јелена“, а ту негде почиње и онај други, прво боемски и уметнички, а затим и туристички део историје овод дела града.

Овог пута враћамо се у време које је претходило „кафанским витезовима“ и одлазимо у доба када је у данашњој Скадарлији битисала само убога сиротиња, коју су најчешће чинили градски Роми.

Ромски заштитник

Како нас је подучио др Видоје Голубовић, аутор књиге „Топоними старог Београда“, у ромским предањима и иконографији Бибија је био посебан светац, божанство које је бринуло о заштити оних који живе на том простору.

Фото: Вечерње новости

– У Македонској улици је био јак извор воде – подсећа др Голубовић. – У то време су простор који покрива данашња Скадарлија настањивали људи који су стално стрепели од поплава које су немилице угрожавале њихове домове. Како је Бибија био њихов заштитник, они су потоку који се сливао овуда, наниже ка Дорћолу, наденули такво име. Верујући да ће их заштитити током кишовитих дана, дуго су овај водоток звали по овом лику из своје митологије.

Тако ћемо, опет путујући кроз градску прошлост, налетети на ромске и српске корене у овом граду, а и једни и други воде ка истом месту – ка води.

Нас је у овај путопис водило и фотографско око Аце Симића, човека који је направио највише снимака тадашњег града, чувајући их тако од безобзирности заборава.

Аца Симић је био врло необичан човек и крајње умешан чувар београдских успомена. Данашњи колекционари старих фотографија, углавном скупљених путем интернета, најчешће мисле да су створили збирку коју су чинили различити, бројни сниматељи међуратног доба, али на крају се често испостави како их је урадио један, исти човек.

ПОТОК НИЗ ПРИЗРЕНСКУ

НИЗ Београдски гребен сливале су се и друге воде које би правиле потоке, па је тако силазак низ Призренску улицу такође било необично тежак. Како бележи хроничар Маринко Пауновић, тај подухват био је посебно тежак током вечерњих сати, када би пролазник са фењером у руци морао да скаче са камена на камен, не би ли некако успео да се пробије сокаком наниже, избегавајући дебело блато које је наливала вода сливајући се са Теразија.

Извор се налазио на месту данашњег Хотела „Москва“ и правио вододерину низ Призренску, да би се вода, на крају, скупљала у великој бари на Зеленом венцу.

 

0 гласовa