ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Шта Србија обележава о 70-годишњици победе у Другом светском рату

1.
Нешто ми каже да ћемо на Дан победе на улицама српских градова – иако ни њих не превише – видети више људи са георгијевским лентама на грудима него са ознакама једног од два српска антифашистичка покрета. Зашто? Било би заиста превише очекивати од политичких потомака војске генерала Драже Михаиловића да под симболом који означава монархију прославе дан кад је она престала да постоји. Било би смешно ако би баштиници традиција грађанске Србије тог дана прослављали дан кад су њихови дедови губили имања, грађанска права а понеки и живот.

Тог дана наследници политичког континуитета српских/југословенских комуниста у својој постмастрихтској мутацији титоизма накнадно ће сведочити о природи јалтинског фифти-фифти – унутра совјети, споља НАТО. Прослављаће дакле Дан Европе, ближи Кијеву него Москви, више са Бандером него са Стаљином, солидарнији са агресором него са жртвом, моралног уверења да је антифашизам бити на страни јачег.

Значи ли то како ће Србија, ако има нешто да слави, радије обележити руски/совјетски Дан победе него сопствени? Уосталом, нисмо ли после смрти победника у нашем грађанском рату и сами на дуго време ћутали о том дану, да би га вратили у ритму којим се у Србију, после још дужег одсуства, враћала Русија?

2.
Славећи Дан победе, данашња Русија обележава дан своје војничке и политичке славе, кључну тачку континуитета између своје прошлости и своје будућности. Тог дана пре 70 година Русија/Совјетски Савез, иако скупо и прескупо плативши, враћа се на сцену као империја на историјском и моралном врхунцу свог постојања иако је само четврт века пре тога била на коленима, распарчана. Иако се посрнуле империје обично нису враћале на сцену, Русија данас други пут у само сто година са дна граби крупним корацима ка врху, вођена невероватном моћи регенерације, јединственом у историји.

У Другом светском рату Русија се ујединила, стављајући последњу тачку на свој грађански рат – и врангеловци и буђонијевци, вођени истим мотивом, тукли су се са истим непријатељем. Баш тада Србија је свој грађански рат започела, и није га у различитим формама завршила до дана данашњег. Баш тада, Русија се вратила на светску сцену; баш тада Србија је са те сцене и коначно нестала.

tri02Значи ли то да је Србија Други светски рат изгубила? Да. Значи ли то да је народ који је на Балкану од нациста највише страдао у Другом светском рату био савезник нациста, будући да су нацисти били ти који су рат изгубили? Лако ћемо се сложити да не, али шта о томе мисле наша пета колона и наш meinstream, и да ли међу њима по том питању има разлике?

3.
Ако се претходно питање чини претераним, како онда објаснити да и 70 година после Другог светског рата Србија, без извесности да ће то бити могуће, покушава да у српском суду скине хипотеку са пресуде Дражи Михаиловићу за колабирацију са нацистима? Ако то није тачно, како се онда суочити са чињеницом да управо јавни сервис учествује у кампањи против рехабилитације човека, који у историју није ушао ни по великим речима ни по добијеним биткама, већ по томе што је својим животом и смрћу веродостојније од било кога другог симболизовао судбину свог народа у целом 20. веку? Кад би могао да буде ослобођен те симболичке моћи и судбинске идентификације, да ли би са генерала Михаиловића било лакше скинути хипотеку колаборације? Да ли би његова кривица била мања када би њено уклањање мање подразумевало невиност једног народа?

Оно дакле о чему данас тако гласно говоре Русија и слободни духови Европе, док се руска деца поново у рову преко нишана гледају са бандеровцима – реч је о ревизији Другог светског рата – над Србијом је антиципирано оног дана који би данас требало обележити као Дан победе. Тај дан био је дан тријумфа руске моћи, и ништа логичније него да Русија своје данашње подизање тражи у темељима тријумфалног завршетка Другог светског рата. Али тај дан био је дан српског слома, и све што се Србима потом дешавало, укључујући и ово данас као финале једног дугог историјског тока, у континуитету је с њим.

4.
И отуд ленте, а не петокраке и „кокарде“. Јер Србија 9. маја – загледанија у Москву колико се претња нове опасности више надвија над њом – неће обележити дан из своје прошлости, већ дан из своје будућности, дан који би тек требало да се догоди.

5.
Наше наслеђе из тог времена стаје у фигуру „спава (мирно) као заклан“, вероватно једниствену у светским језицима. Наше наслеђе можда ће једног дана стајати и у једној будућој фигури: „сам као Срби“.

tri03Пре четврт века међу Србима и око њих све је стајало исто као и 1941. године. Свако је био на свом старом месту. Двадесетпет година касније – 2015. године – међу Русима и око њих све је стајало исто као уочи Барбаросе; на положајима на прстену око Доњецка чују се исти језици као на прстену око Стаљинграда. Не, историја се никад не понавља, она се само наставља у континуитетима којих најчешће нисмо свесни.

6.
Иако нам се можда пре 50 или 70 година чинило да 9. маја имамо шта да славимо, немамо. Имамо само много тога да обележимо, на пример пут који би морао да буде пред нама као нацијом. Гледајући московску прославу, нећемо видети своју прошлост, већ своју будућност. По томе је 9. мај за нас велики. Међу нама, видећемо оне који те будућности желе да нас лише. И по томе је 9. мај за нас дан у коме ћутимо.

www.standard.rs/politika/31645-%D1%86%D1%80%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%BE-9-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D1%83-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8

Прочитај без интернета:
4 гласa