Од оштре осуде до некритичког узбуђења – такве су оцене јавног мнења поводом свечаности одржаних у Москви у склопу обележавања Дана победе, 9. маја. Неки политичари видели су у војној паради на Црвеном тргу угрожавање мира, други – гаранцију тог истог мира. За руководиоце једних земаља долазак у главни град Русије сматран је питањем части, ако хоћете и дуга према 60 милиона погинулих у Другом светском рату, други су више волели да „не примете“ заиста значајан датум – 70. годишњицу не само победе над фашизмом, већ 70. годишњицу мирног живота, без глобалног, светског рата… пише дописник Таблоида из Москве Виктор Хлистун

Ко је кога изоловао?

Бојкот Дана победе у Москви, који су очекивали амерички и западни пропагатори и русофоби, пропао је. По свим параметрима. Да бисте то схватили, довољно је погледати бројеве. На обележавање Дана победе у Москву није дошао готово ниједан руководилац из земаља ЕУ, затим Јапана и САД-а. Број оних који нису дошли износи око 40. А паради на Црвеном тргу су присуствовали лидери 30 држава. Мање? То нико не спори!

Али, хајде да погледамо другу статистику. Колико обичних грађана представљају руководиоци оних држава који су били на Црвеном тргу, а колико они који нису дошли у Москву? И најскромније процене не иду у корист земаља чији лидери су отказали долазак (неко због кукавичлука, а неко због идеолошких разлога) и нису учествовали у обележавању Дана победе.

Број становника држава чији руководиоци су посетили главни град Русије ових мајских дана износи око четири милијарде. На Земљи живи око седам милијарди људи. То јест: више од половине становништва планете, путем својих законитих представника, поздравили су главне победнике, не само у Великом отаџбинском рату, већ и у Другом светском рату. А број становника оних држава чији лидери нису дошли не достиже једну милијарду. И, онда, ко кога ту изолује? Питање је реторичко.

Али, то нису све бројке. Где, на пример, убројати становништво Немачке? Министар иностраних послова Франк Валтер Штајнмајер посетио је Волгоград (бивши Стаљинград) и извинио се за оно што су његови преци урадили у овом граду. А 10. маја у Москву је долетела и канцеларка Ангела Меркел и такође се извинила за оно што је националсоцијалистичка Немачка урадила у периоду од 1941-45. године. Меркелова је изјавила да је за њу веома важно „поштовати успомену на милионе жртава за које Немачка сноси одговорност“ и положила је венац на Гроб незнаном јунаку у Александровском парку, који се налази поред Црвеног трга. Желим да верујем да је она то урадила из дубине душе. На крају крајева, у Москву су дошле бројне делегације из земаља чији лидери званично нису прихватили позив Руске Федерације. Ветерани и обични грађани, представници државних и друштвених организација, нису послушали своје „предводнике“ и на различите начине су стигли у Москву где су их срдачно дочекали и, по древном руском обичају, понудили хлебом и сољу и чашом доброг вина. Међу њима је било и Американаца. Ево шта је рекао руским новинарима ветеран Другог светског рата, деведесеттрогодишњи Алфред Лео Мардер, који је на фронту провео четири године и учествовао у сусрету савезника на Елби:

– Обама је направио велику грешку што није дошао на Параду Победе у Москви. То што није нашао времена да поздрави руске ветеране, то је једноставно срамота! Председник САД игнорише лекције Другог светског рата и намерно чини све да би поделио нације које су победиле фашизам.

То су веома тачне речи.

Фотеља се љуља

Политички принцип управљања који је од римског сената преузела америчка врхушка, ставља под сумњу све већи број држава. Зато је на празновању у Москви било толико много народа. Људе, на крају крајева, привлаче они који могу да их заштите, подрже у тешком тренутку, а не они који их плаше и који им диктирају како да се понашају, а ако им се неко не потчини строго га кажњавају, све до уништења. Седамдесет година на Земљи није било светског рата, рата у коме би учествовали милиони људи. Али, зато свуда и стално избијају локални ратови и конфликти. Најчешће, као што сви знају, ти сукоби се подстичу са оне стране океана. Ко је бомбардовао српске градове како би поделио и разјединио земљу, ко је уништавао Ирачане, како би посвађао различите муслиманске групе, ко сада даје оружје полуделим украјинским националистима који су извршили (узгред, уз подршку и помоћ САД и Запада) државни удар са циљем да се опет посвађају Руси и Украјинци?

Треба ли именовати ауторе тих и многих других конфликата који се данас сматрају „горућим тачкама“?

На срећу, на наше очи се ситуација мења. Смем да утврдим да обележавање Победе над нацизмом још једном потврђује да је „процес почео“. Не само зато што су 9. маја у Москву, без обзира на огромне напоре САД, без обзира на претње са оне стране океана, ипак дошли лидери многих, па и неких европских земаља. А прави пријатељи Русије нису само дошли, већ су послали и своје војнике да учествују у Паради Победе. И нико сада не сумња да парада није била демонстрација војне моћи, већ начин да се целом свету покаже да добро, да мир има чиме да се штити. У праву је био филозоф који је једном рекао да добро треба бранити песницама.

Други моменат. Америчке планове у односима са Русијом (мислим на економске санкције против РФ), мало ко је применио, чак и ЕУ. Тако је, у време обележавања Дана победе у Москви, председник Чешке (о њему смо писали у прошлом броју), Милош Земан јасно рекао да су санкције – глупост, и да ће он поставити питање о њиховом скорашњем поништавању. Тако у Европи размишљају многи лидери, али још увек не могу, тачније речено, боје се да буду непослушни према „ујка Сему“.

И, на крају, трећи моменат. Чак и сами Американци, после, рекао бих тријумфалног, празника, 9. маја у Москви, одједном су почели да схватају да се фотеља јединог диктатора, светског полицајаца и судије, љуља, да све више држава не жели да буде на истом таласу са Америком, већ да желе самостално да делују. У САД су почели да схватају да присилно приморавање некога да напусти сарадњу и пријатељство са Русијом, да изолација РФ, неће успети. Треба се договарати. И ево, неколико дана после празника Победе, у Русију је дошао државни секретар САД, Џон Кери.

Посебно примећујем: сусрет Керија са министром иностраних послова Сергејом Лавровом и председником РФ Владимиром Путином, одиграва се на захтев америчке стране. Такође, треба истаћи да ни Путин, ни Лавров, нити ико други од руских званичника, никада нису молили да се укину економске санкције. Нису молили ни Џона Керија, он је сам рекао да после успостављања мира на југоистоку Украјине (а тамо се полако успоставља мир) ове санкције могу да се укину. Тешко је поверовати, али чим је то рекао значи да о томе размишља. И још је једну ствар важно рећи.

Две године (што је време када је украјински конфликт достигао врхунац) амерички званичници у Русију нису долазили, нити су позивали високе руске службенике код себе. Можда се лед покренуо, можда су преко океана почели да схватају да Русија није агресор, да се са Русијом треба договарати? Време ће показати. Али, то да празник Победе над фашизмом усмерава државе и народе на сарадњу, на уједињење против радикалног ислама, нацизма и тероризма, то је чињеница.

Очима гостију

Бојим се да не могу у потпуности да будем објективан у описивању свих тренутака обележавања Дана победе на Црвеном тргу у Москви. Зато наводим мишљења иностраних гостију који су својим очима видели славље. Ево шта је написао новинар немачких новина Франкфуртер алгемајне цајтунг (Франкфуртер Аллгемеине Зеитунг): „…Дан победе је постао најважнији празник у Русији, он је оставио иза себе Нову годину, Ускрс и друге празнике. Емоције толико преплављују људе, да можете помислити да је Немачка била побеђена синоћ или јутрос. И уопште, стиче се утисак да ће Немачку и друге земље западног света Русија победити увек – сутра, прекосутра, у било које време и под било којим околностима.“

Овим новинама припадају и други изузетни редови: „…Дан Победе у Русији је свети празник који садржи религиозни аспект – то је поклоњење сенима погинулих и одавање почасти ветеранима. Свака фотографија из ратног доба постала је икона. И у ово време јавља се следећи историјски парадокс: према Немцима се Руси, а тако каже статистика, односе боље него према другим европским народима. Могуће, рат зближава људе. (Ову мисао бих прокоментарисао пословицом: ‘Ко признаје, пола му се прашта’. Немци су се покајали, зато су им Руси и опростили. За православце, то је правило.)

Такође, важно је схватити да је смањењем или затварањем института за изучавање Русије, Запад направио велику грешку. Русија се Западу чини попут велике и неуредне собе којој су потребни усисивач и чистачица. Ипак, Русија није престала да ослушкује Европу и заложила је сопствене политичке вредности. Запад је то касно приметио…“

Немачка новинска агенција ДПА пише: „…Војници, тенкови, борбени авиони – атомска држава показује свету своју моћ. Интерконтиненталне ракете представљене на паради демонстрирају да је Русија спремна за све опасности. Празновање Дана победе открило је да је јаз између Запада и Истока поново велики. Међутим, присуство на трибини, поред председника Владимира Путина, председника Кине Си Ђинпинга показује да Русија не наступа сама против доминирајућег положаја САД. Приближавање РФ и Кине је знак да се светски поредак мења.“

Дописник онлајн издања Шпигла назива параду у Москви грандиозном и пише: „…Најежите се када 9. маја по Црвеном тргу пролазе ветерани, а сваког од њих људи поздрављају громким аплаузом. Колико ја знам Русију, 9. мај је за многе грађане ове земље главни празник у години, који је за њих важнији од Божића, Ускрса и Нове године.“

Канадске новине Тхе Глобе анд Маил пишу: „…Русија је, током суботње параде која се једном годишње одржава на Црвеном тргу у част Дана победе који је посвећен кључној улози Црвене армије у победи над нацистичком немачком, показала најновију војну технику, између осталог и најсавременији тенк.“

Канадска ТВ ЦТВ истиче детаље војне параде: „У паради је учествовало око 200 војних возила и 16,5 хиљада војника, а завршила се прелетом војних авиона. Једна од авио група пролетела је исписујући број 70 на небу. Такво мајсторство својствено је само веома високим професионалцима.“

Још један канадски тв канал, ЦБЦ истиче: „Русија је обележила 70. годишњицу окончања Другог светског рата у Европи војном парадом, демонстриравши савремену војну технику. И то се дешава у време када су односи Русије и Запада на нивоу какав није био још од времена ‘хладног рата’…“.

Италијанске новине Соле 24 оре назива параду у Москви „излогом најсавременијег од свег савременог наоружања“, и даље пише: „Најјачи примерак у излогу је тенк Т-14 Армата, нови брилијант руске армије, као и нови лансер за ракете Јарс.“

Наравно, војна техника на Паради није само задивила, већ је једноставно изненадила многе иностране госте. Ипак, за мене лично велико откриће није била војна парада, већ оно што је уследило после ње.

Бесмртни пук

Тога још никад није било за празник Дан победе у Великом отаџбинском рату. По Црвеном тргу марширали су обични људи, свако ко је пожелео. Такве колоне су пролазиле и по многим градовима и селима, не само у Русији, већ и у многим земљама, и не само бивших република СССР-а. Услов за учествовање у неком од ових маршева био је један: узети у руке фотографију рођака који је ратовао на фронту или радио у позадини у име победе над фашистима. У Москви су организатори шетње у почетку изјављивали да ће у маршу учествовати 150-200 хиљада људи. Људи су долазили породично. Неки у војничкој униформи из времена рата. У рукама су носили заставе, транспаренте и наравно портрете рођака – војника на фронту и радника у позадини, њихове медаље и ордење. Свако од њих имао је своју причу, од које се састоји историја земље и историја Велике победе.

У Москви је по Црвеном тргу 9. маја прошло не 200, не 300, него више од 500 хиљада Московљана. Сузе, ако их је и било, нису говориле толико о жалости због погинулих војника, већ и о огромној радости због Победе. Како каже песма „радост са сузама у очима“. По целој Русији, у градовима и селима, марширало је 12 милиона Руса.

У Москви је у првом реду колоне ишао председник Русије са портретом оца Владимира Спиридоновича Путина. Без обзира на то што је био ослобођен војне обавезе, он је кренуо на фронт као добровољац. Био је међу онима који су држали Невски мостобран, мали, али стратешки важан мостобран који је одиграо кључну улогу приликом разбијања блокаде Лењинграда. Био је тешко рањен… Владимир Путин тачно је одредио значење марша Бесмртни пук:

– Вредност ове иницијативе је у томе што се она није родила у кабинетима, у главама службеника, већ у срцу наших људи. То показује уважавање са којим се ми односимо према поколењима која су бранила нашу земљу. То показује и представља знак и доказ тога да ћемо и ми држати високо лествицу одбране домовине, коју су они поставили. Наше учествовање у маршу Бесмртни пук такође говори о нашем самопоуздању, о веровању у сопствене снаге и о срећној будућности наше деце. Мој отац је заједно са мном, ево држим сада у рукама његов портрет, и стотине других и хиљаде других војника и позадинских радника могу сада да се појаве на Црвеном тргу, на фотографијама њихових најближих, али они су то заслужили.

Срби, нај, нај

Најелегантнији, најстаситији и најсимпатичнији на паради у Москви били су, наравно, српски гардисти. Поред њих нису лоше изгледали ни гренадири из Индије. Они су освојили све, не само својим стројевим кораком, већ и лепим изгледом. Ефектни турбани и специфични бркови заврнути увис код индијских гренадира привлачили су пажњу и изазвали аплаузе гледалаца. Капетан Викаш Синг Сухаг који је предводио колону на маршу индијских гренадира рекао је: „За нас је велика част што смо добили могућност да учествујемо у паради Победе у Русији. Ми се поносимо што се налазимо међу десетак земаља које су било део ове почасне параде.“

Парадна „кутија“ НОАК (Народноослободилачка армија Кине) састојала се од 110 војника почасне гарде. А монголска војска задивила је све не само отменим држањем, већ и висином – није било војника нижег од 180 цм. Они су тако марљиво марширали по Црвеном тргу, да је калдрма дрхтала…

Виктор Хлистун / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/dan-suza-radosnica/

0 гласовa