Нашим доносиоцима одлука је непознат појам културна политика. Немамо домаће звезде, немамо културно самопоуздање, и то се обилато користи против нас – говори за Истину аутор Условне слободе и Интервјуа са Радованом Караџићем.

Дани(ј)ел Симић је најтиражнији и најпродаванији писац белетристике из Републике Српске. Јавности је углавном познат по својим иступима у својству политичког аналитичара, што му је омогућило високо место на црним листама које праве поједини медији. Парадоксално, у последње време га чешће зову да гостује на федералним. Каже, његова борба да изнесе мишљење или да се чује и српска страна, донела му је затворена врата и по питању уметничких пројеката. Бавио се стрипом, перформансом, ликовном умјетношћу, филмом; али нас је на првом месту занимало шта намерава у књижевности и плановима после две објављене збирке приповедака.

– Када неко хоће да разговарамо након књижевне вечери, а не зна шта би ме питао, обично постави ово прво питање. (смех) Одавно је план објава другог издања Условне Слободе у обличју књиге, обзиром да је прво издање било у обланди дневних новина. Дејан Шијук и Небојша Ђумић су већ припремили корице и књижни блок. Само још да издавач који је добио паре од министарства, изврши своје обавезе. Намера је и да се штампа енглески превод прве збирке, а још древнија накана је штампа романа. Тако дуго га пишем, да сам се изгубио у броју његових редакција. На мом рачунарском диску постоје десетине књижевних пројеката, али све су прилике да ће под пресу најприје збирка песама, јер сам их све ове године кришом писао. Скривао сам се иза титуле прозаисте, јер песме више људи пише, него што их чита. Данас је више проблем у читању, него у писању.

Какво је стање у том дијелу креативне индустрије, што се тиче издаваштва и свега осталог?
– Лепо је чути да користиш термин „креативна индустрија“. Тај, и појам „културна политика“, потпуно су непознати нашим доносиоцима одлука. Објавио сам 2009. нешто што се звало Трактат о Путевима: Нафтични расказ о српској књижевности у Републици Српској. Ту сам са сасвим неуметничког становишта покушао послати поруку руководећим главама, о томе шта заправо значи културна политика и културни интерес. То није мој примарни задатак и таква врста ангажмана ми заправо наноси велику штету, али вјероватно ће се сви сложити да сам писац који се у Српској највише разумије у политику. Ако немате књижевну сцену, нећете имати аутохтоних производа ни у било којем другом изразу који се ослања на приповједно, као што су позориште или филм. Ако причамо о индустрији, у односу на улагање, књижевност се држави највише исплаћује. Осим што су та улагања и даље никаква и непропорционално мала, од непостојања културне политике највише профитирају они најгрлатији. Са најмање поноса при прошњи и морала у пријему протекције. Мени потпис „писац“ испод имена, не служи да бих камчио паре од културних фондова и кукао на јавност која нема разумевања. За мене је то просто живот. И ја га живим.

Ми смо се у прошлом броју питали шта су наши брендови. Због чега ми имамо проблем са производњом домаћих звијезда, домаће културе?
– Као што несмо способни да произведемо ствари које су нам свима неопходне: мобилни телефон, рачунар, аутомобил… односно немамо брендове у тим подручјима; тако немамо ни у сфери духа. Једина нелогичност је што покретање производње културног артикла не изискује толика новчана улагања, а ми домаћих звезда немамо. А требају нам. То је тако, јер је за брендове у тој области потребна традиција, подршка, вријеме, тржиште; а највише културно самопоуздање једног народа, града или државе. Ништа од тога у Српској ми немамо, па се наш духовни живот своди на уживање и глорификовање производа споља. Посебно је погубно што се сваки домаћи напор у зачетку омаловажава и исмијава. На производњи домаћих брендова у сфери елитистичке културе се ради, али то је углавном трошењем новца и медијске пажње на људе који су у породичним или страначким односима са властима. Том негативном селекцијом имамо стварне звијезде само међу онима који су хиротонисани у другим културним срединама, према којима Бања Лука осећа инфериорност. Од таквих, цијеним искључиво Николу Пејаковића. Сарајевска културна чаршија то раширено користи, па из Српске гура само оне личности које заступају тамошњу политику или су спремни да ћутке подносе политичке иступе својих ефбиховских колега.

Како описати стање у којем се данас налази Српска, који проблеми су највећи?
– Наравно да су бројни и моћни они који би да Српска нестане, али не бих оправдао етикету непристрасног, ако бих испустио да кажем како смо данас највећи непријатељи сами себи. Нико нас споља не спречава да радимо на појефтињењу администрације и профиту у државним предузећима, тј. смањењу пореза и ефикаснијим службама које се финансирају од истог. Уместо тога, имамо стално, енормно, и рекао бих самоубилачко запошљавање у јавној управи и оном што контролише, да их и три пута јачи реални сектор не може издржавати. Намети стално расту, судство је споро и корумпирано преко сваке мере, да ником нормалном из иностранства не пада на памет да улаже. Улажу само они који су спремни на закулисне и мутне радње са административцима. Најчешће на штету свих грађана. Као и у умјетничкој сфери, и у политичко-економској влада крајња неоргиналност. Једино што се уме, јесте продати неку златну државну коку, похарчити све то, а онда дизати кредите од ММФ и Светске банке. У таквим условима бољи непријатељи Српској не требају.

У последње време се након политичких дешавања попут поточарског линча и референдума, све чешће говорио о озбиљним сукобима?
– Непрестано истичем сталну и нарастајућу опасност од новог рата. Кажем још чешће, да не треба бити пуно паметан, да се види куда води непрестана разградња нечега што се зове Дејтонски мировни споразум. Медији, а посебно они у Ефбиху и домаћа НВО-гласила, страсно крију катастрофално стање духа и мисли у овом ентитету. Уколико неко прати нецензурисане форуме, или се просто нађе у друштву где не знају ваше национално порекло, установиће да је насилно решење проблема у Дејтонки већински раширено мишљење. Ако у обзир узмемо лакоћу којом су изазвани ратови у Украјини, Сирији, Либији… те да из Ефбиха имамо појаву тероризма, кампова за обуку, вехабијских насеља; треба бити баш глуп, па вјеровати да је рат давна и непоновљива прошлост. Вучићево постпоточарско контрирање гостопримљивим домаћином, имаће само супротан ефекат; а Додикова референдумска бајка ће завршити жарко жељеним „компромисом“, уколико неко, као Кетрин Ештон својевремено, буде походио доброг домаћина у Палати предсједника РС.

Некада си Србе у Београду по стању свести називао бесловесном масом која је изгубила нагон за самоодржањем. Какви смо ми?
– Оно што домаћу свест разликује од Србије, јесте непосредно ратно искуство и породична близина линије фронта. Још увек је тешко некој дјевојчици или дјечарцу, којем је отац ратовао или погинуо на линији, продати причу по којој је то све била бесмислица. Деци која памте избегличке колоне и НАТО-бомбе, мало теже ћете утрапити басну по којој је то било за њихово добро, него вршњацима у Србији. У свему осталом ми се полако, али сигурно, приближавамо стању свести Србије из 2000.

Да ли грешимо што мало више не пратимо вести из света? И шта би могли научити из сукоба у Украјини?
– Честа је појава у телевизијским емисијама, да вас водитељ прекида када почнете причати о дешавањима у свету, колико год њима контекстуализовали оно што се збива код нас. Као, небитно је то за гледаност. Из конфликта у Донбасу и анексије Крима, ми немамо шта научити. Осим да је рат близу. Прије да су лекције учене из наше трагедије довеле до немогућности да се тамо понови 1995. и напади на заштићене зоне УН по имену Република Српска Крајина, те агресија на западни дио РС. Све то, наравно, из простог разлога што Русија није Србија. Прави испит за руско учење на туђим грешкама биће рјешење питања Придњестровља. Непризнате државе у међународно признатим границама бивше Совјетске Републике Молдавије.

извор: ИСТИНА народни магазин

www.vaseljenska.com/intervju/danijel-simic-ne-trebaju-nam-bolji-neprijatelji-od-nas-samih/

Прочитај без интернета:
0 гласовa