Господине премијеру, и сличнима теби, у даљем тексту Ти!

У српском народу, а најчешће код сељака, и то оних оштроумних, кад хоће да нешто каже, а да други чује, он постави питање да би одговорио. Питам ја тебе, да ли ти знаш куда идеш и шта хоћеш? Идеш у пропаст, а не знаш шта хоћеш!

Упамти добро ова лица на фотографијама, и овај дан, и ове реченице. Не смеш! Не може! Не дам!

Можеш ти да се „забављаш“ колико хоћеш, и сви твоји, и слични теби. Да продајеш маглу. Да обећаваш. Да преговараш у име твоје већине, али не смеш, нећеш моћи, да се „играш“ са мојом кривом крушком испред моје старе куће, са Карађорђевом звездом са мачевима, са Орденом за храброст, са традиционалним демократским уверењима наше породице.

Можеш ти, господине, да трошиш оно што су ти деда и отац оставили, да прљаш и извргаваш, да упропаштаваш. Ово је моје и то не смеш!

Можеш ти да причаш бајке овој „изгубљеној“већини, али мени не можеш. Ја сам одрастао на здравој храни. У моје време је „плави камен“ био закон, а не отрови и таблете, па зато, хвала Богу, знам шта смрди а шта мирише.

Можеш ти шта хоћеш, али од овога, само што ти ја дозволим. А то ће бити. Никада!

————

РЕЧ ДВЕ О МОЈОЈ ПОРОДИЦИ

Мој деда је носио
Платнену кошуљу
панталоне на бриџ
И није имао каиш
А био је Србин.

Знао је шта значи
Немати и гинути
Поштовао је свог комшију
И није кршио обичаје.

Онда су дошли странци
Ставили му кравату
Опасали га каишом
Рекли му да Бог прашта
И да је све дозвољено.

***

Моја бака је носила
Белу мараму
Вутару и штрикани џемпер
И лети је ишла боса.

Успављивала нас је
Причама о доброј вили
Водила на прела и седељке.

Онда су дошли странци
Купили јој ципеле
И рекли, путуј
Од снова се не живи.

Дејан Ђорђевић, књижевник

facebookreporter.org/2015/08/17/дејан-ђорђевић-књижевник-отворено-пи/

Прочитај без интернета:
6 гласовa