Кружна посланица“ критског „сабора“, уз сву своју богословску разводњеност и неопредељеност, има јасне одлике посмодернистичког текста. Изобилујући наводима из Светог Писма, Светих Отаца, позивањем на саборност, објављиваној вјерношћу апостолском духу, овај документ показује само „фасаду“ Православља, не за превише искусне вјернике, већ шаље сигнале „газдама“ неолибералног западног свијета. Суштински, ова посланица се обраћа постмодернистима политике, културе и „осталог хришћанског свијета“. Три кључне позиције постмодернистичког либерализма су уплетене у тканину „Кружне посланице“, која тежи да буде „символички текст“савременог Православља.

Прво, у 10. тачки документа непосредно се говори да „поистовећивање Цркве с конзерватизмом, неспојивим с прогресом цивилизације, јесте произвољно и злоупотребљиво“. Конзерватизам је појам вишезначан и ни један традиционалиста не ставља знак једнакости између њега и вјерности Цркви. Конзерватизам служи само као једно од средстава за чување Свештеног Предања Цркве, и ништа више од тога.

Међутим, идеја прогреса – покретачка сила модерне и постмодерне – неспојива је с православном есхатологијом, с нашом вјером у крај времена, с апостасијом и „умножавањем безакоња“. За либерале прогрес је порицање сваке традиције, јер ће „сјутра бити боље него јуче“: још више модернизације, још више секуларизације, још више либеризације. По овој логици се развија, заправо боље рећи, руши савремени Запад. Зашто онда треба тим током да плови црквена лађа спасења, чија лука није у„овом свијету“?

„’Сабор’ на Криту је положио заклетву секуларној идеологији“

За нас православне, либерална идеја прогреса у духовном смислу поистовећује се прије с доласком антихриста. Испада да је „сабор“ на Криту положио заклетву на вјерност секуларној идеологији, саопштивши прије тога о њеној опасности.

Друго, 16. тачка „Кружне посланице“, која се тиче црквено-државних односа, као нехотице „благосиља“ „нови облик конструктивне солидарности са свјетском правном државом, у оквиру нових међународних односа“. Сматрам излишним питати ко данас тежи хегемонији у међународним односима и спреман је рада „права човјека“ да уништи читаве државе. Грађанско друштво, права човјека и нови свјетски поредак су објављени од аутора саборског документа нормативним за Цркву. Привиђење Византије оцртава се све јасније: нова „симфонија“ васељенског патријарха и америчког предсједника, на примјер.

И последње. Нема постмодернистичког свијета тамо гдје се макар на неком плану чува јерархија вриједности, гдје је макар и далека успомена о Истини с великим словом. Постмодерна у хришћанству отпочиње с екуменизмом, а само екуменистичко богословље отпочиење с милом и повјерљивом ријечи „дијалог“. Христос је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“ – то је био Његов монолог, монолози су била пророчка откривења, апостолска проповјед, поучавања светих.

Глас Цркве је монолог, уистину саборни монолог, ма како то парадоксално звучало. Јер Црква зна Истину, и зато је не може чинити предметом „дијалога“, тј. нечим што још није разјашњено и тражи разматрање. Није чудно што се критски „сабор“, поставивши за један од својих циљева озакоњење екуменизма, не збуњује таквом формулацијом као „свједочење кроз дијалог“. А 20. тачка „Посланице“ тврди о томе да је„Православна Црква одувијек придавала огроман значај дијалогу, нарочито с инославним хришћанима“.

„Глас Цркве је монолог, уистину саборни монолог, ма како то парадоксално звучало“

Древност и екуменизам – то није сарказам, просто „перформанс“ ријечи за „православне“ постмодернисте. О томе што никаквог свједочанства о Православљу у екуменистичким дијалозима нема, већ се дешава разводњавање традиционалног вјероучења (како православног богословља, тако и инославних учења), писало се и говорило довољно много.

Ако традиција „монолога Цркве“ не би уступила мјесто „дијалозима цркава“, онда се посматрачи из Ватикана и других конфесија не би осјећали тако самоувјерено на православном сабору. Истина, онда би и посланица таквог сабора била православни символички текст, а не постмодернистичко бунцање.

Превео са руског језика архим. др Никодим (Богосављевић)

извор: www.princip.me/djakon-ilja-maslov-kruzna-poslanica-s-krita-postmodernisticki-mesidz/04/07/2016/

 

4 гласa