„Век себе“ (The Century of the Self) је британски телевизијски документарни серијал из 2002. године, редитеља Адама Куртиса. Филм се бави радом Сигмунда Фројда, Ане Фројд и „консултанта за односе са јавношћу“ Едварда Бернејса.

Како сам аутор каже: Ова серија је о томе како су људи на власти користиле Фројдове теорије у покушају да контролишу опасне масе у доба масовне демократије.

Превод филма:

Пре стотину година, лансирана је нова теорија о људској природи. Сигмунд Фројд је открио је, по његовим речима – примитивне, сексуалне и насилне силе, скривене дубоко у уму сваког људског бића које, уколико нису контролисане, воде поједнице и друштва у хаос и уништење.

Овај серијал говори о моћницима, људима на власти, који су користили Фројдове теорије како би контролисали опасну масу у доба «масовне демократије». Међутим, срж приче није само Сигмунд Фројд, већ други чланови његове фамилије.

Ова епизода је о Фројдовом нећаку, американцу Едварду Бернејзу (Edward Bernays). Бернејз је данас скоро потпуно непознат, али његов утицај на двадесети век је готово подједнако значајан, као и утицај његовог ујака. Бернејз је први употребио Фројдове идеје о људској природи, у циљу манипулисања масама људи. Он је по први пут показао америчким корпорацијама како могу навести људе да желе производе који им нису потребни, повезујући производе са њиховим подсвесним жељама. Из овога ће проистећи нови узор политичарима како да контролишу масе људи задовољавајући њихове себичне жеље што ће их учинити срећним, а тиме и послушним. То је био почетак свеопште употребе људског ега, која данас преовладава светом.

ВЕК СЕБЕ

Први део – Срећне машине

Фројдове идеје о томе како ради људки ум постале су данас саставни део друштва, као што су то и психоаналитичари. Сваке године у Великој палати у Бечу одржава се бал психотерапеута.

– Ово је бал психотерапеута. Долазе психотерапеути, долазе неки бивши пацијенти, пријатељи и многи други, али и људи из бечког елитног друштва који воле лепе, елегантне, пријатне балове.

Међутим, није одувек било тако. Пре стотину година, бечко друштво је мрзело Фројдове идеје. У то време, Беч је био главни град огромног царства, које је владало централном Европом. За моћно хабсбургшко племство Фројдове идеје нису биле само срамотне, већ је и сама идеја о испитивању и анализи нечијих унутрашњих осећања била претња њиховој апсолутној власти.

– Ти људи су имали моћ и наравно, није било дозвољено да покажеш како се осећаш. Једноставно, ниси смео. Када си несрећан, можеш ли да замислиш да на пример, мораш отићи негде на село или у замак. Када си дубоко несрећна, а жена си, ниси смела да одеш слушкињи и исплачеш се на њеном рамену. Ниси смео ићи на село и жалити се. То би било као продавање себе. Једноставно, ниси могао. Схваташ? Јер су сви морали да вас поштују. А сада, Фројд је тај став довео у питање. Да би испитао себе, морао би да преиспиташ и друге ствари – друштво, све што те окружује, а то није била добра идеја. Зашто? Зато што би се твоје царство распало у комадиће.

Оно што је још више плашило владаре била је Фројдове идеја да су у сваком људском бићу сакривени опасни инстинктивни нагони. Фројд је осмислио метод који је назвао психоанализа. Анализирајући снове и слободне асоцијације, он је ослободио моћне сексуалне и насилне силе, које су остаци нашег анималног порекла, осећања која потискујемо јер су сувише опасна.

Др Ернест Џонс, колега Сигмунда Фројда: – Фројд је осмислио метод за истраживање скривеног дела ума, које данас називамо подсвест. Овај део је потпуно непознат нашој свести. Постоје баријере у нашем уму које спречавају ове скривене и непожељне импулсе да продру из подсвести.

1914. Aустроугарско царство је повело Европу у рат. Како је ужас растао, Фројд је све јасније схватао тај рат као потврду својих открића. Најтужније је, писао је он – што је ово тачно оно што смо и могли очекивати од људског понашања на основу нашег познавања психоанализе. Владе су ослободиле примитивне силе у људима, које сада нико не зна како да заустави.

Истовремено, Фројдов рођак Едвард Бернејз радио је у новинарству у Америци. Главни клијент му је био Карузо, познати оперски певач. Бернејзови родитељи су емигрирали у Америку двадесет година раније, али је он остао у контакту са ујаком, који му се придружио на одмору у Алпима. Бернејз се сада, међутим, враћа у Европу, због много разлога. У ноћи када је Карузо гостовао у Толеду у Охају, Америка је објавила да улази у рат против Немачке и Аустрије. Као део подршке, америчка влада је основала одбор за информисање јавности, а Бернејз је ангажован да промовише америчке војне интересе у медијима. Председник Вудро Вилсон је објавио да ће се Америка борити не да поново успостави стара царства, већ да целој Европи донесе демократију.

Бернејз се у свом послу показао као изузетно способан и код куће и у иностранству и на крају рата је позван да се придружи председнику у мировној конференцији у Паризу.

Едвард Бернејз, интервју из 1991.- А онда, на моје изненађење, позвали су ме да идем са Вудро Вилсоном на мировну конференцију. У својој 26 години био сам у Паризу за све време мировне конференције, која се одржавала у предграђу Париза. Радили смо на томе «да свет буде безбедан и демократски». То је био моћан слоган.

Вилсонов пријем у Паризу је запрепастио Бернејза и остале америчке пропагандисте. Њихова пропаганда је представила Вилсона као либералног човека. Као човека који ће створити нови свет у којем ће појединац бити слободан. Направили су од њега хероја широких маса. И док је посматрао како се ствара гужва око Вилсона, Бернејз се питао да ли би било могуће масу убедити и у нешто друго, али у миру.

Едвард Бернејз: – Када сам се вратио у Америку, схватио сам – ако можеш употребити пропаганду за рат, онда је можеш употребити и у миру. Међутим, „пропаганда“ није била одговарајућа реч, јер су је употребљавали Немци. Потражио сам неку другу реч и одлучили смо се за израз «односи са јавношћу» (public relation, PR)

Бернејз се вратио у Њујорк. Постављен је за саветника за односе са јавношћу у малој канцеларији на Бродвеју. То је био први пут да је тај термин употребљен.

Од краја 19. века, Америка је постала друштво масовне индустријализације са милионима људи начичканих у градовима. Бернејз је чврсто одлучио да пронађе пут како да управља и промени начин на који масе размишљају и како се осећају. Да би то урадио, окренуо се белешкама свог рођака Сигмунда. Док је боравио у Паризу, послао је рођаку као поклон Хавана цигаре. Заузврат, Фројд је њему послао „Увод у психоанализу“. Бернејз је прочитао књигу. Био је фасциниран сликом скривених сила унутар човека. Питао се, да ли би манипулацијом подсвешћу могао да се заради новац.

Пат Џексон, саветник за односе са јавношћу и колега Едварда Бернејза: – То што је Бернејз добио од Фројда је уистину била идеја о томе, да има много тога непознатог о људском одлучивању, не само код појединца, већ и код групе људи, што је још значајније. Основа те идеје била је – да информација условљава понашање. И тако је Еди ту идеју почео да формулише и да тражи решења која ће покретати људске ирационалне емоције. И то је Бернејза одмах издвојило од гругих људи из његовог занимања и многих тадашњих владиних службеника и менаџера, који су мислили да је довољно људе преплавити информацијама и да ће они само рећи – у реду, наравно! Еди је знао да свет не функционише тако.

Бернејз је направио је неколико експеримената на људима. Његов најдраматичнији експеримент био је да убеди жене да почну да пуше. Тада је то био табу и један од његов првих клијената био је Џорџ Хил, председник америчке дуванске корпорације који је  замолио је Бернејза да нађе начин да се тај табу разбије.

Едвард Бернејз: – Рекао је: ми губимо половину тржишта, јер су мушкарци створили табу о пушењу жена у јавности. Можеш ли нешто да урадиш? Одговорио сам, да ћу размислити и одмах схватио – потребан нам је психоналитичар да нам објасни шта женама значи пушење цигарета. Питао је – колико ће то коштати? И тако сам позвао др Брила. А. А. Брил је био водећи психоаналитичар тада у Њујорку. – Како то да ниси звао свог рођака? Зашто ниси њега звао? – Зато јер је он у Бечу.

А.А. Брил је био први психоаналитичар у Америци. И за веома велики хонорар, рекао је Бернејзу да цигарете за жене представљају симбол пениса и сексуалне моћи мушкарца. Рекао је Бернејзу – ако пронађеш начин да повежеш цигарете са идејом моћи мушкарца, онда ће и жене пушити, јер ће онда и оне имати сопствене пенисе.

У Њујорку се сваке године за Ускрс одржава велико славље. Бернејз је одлучио да приреди један догађај. Убедио је групу богаташа да сакрију цигарете под одећу, затим да се придруже паради и на задати сигнал да сви заједно упале цигарете. Бернејз је већ обавестио новинаре да се, како је чуо, група бораца за женска права припрема да протествује тако што ће упалити „бакље слободе“.

Пат Џексон: – Знао је да ће превара упалити и да ће доћи сви фотографи да сниме „протест“. Био је спреман. Смислио је фразу „бакље слободе“! И ево имате симбол – жене, младе жене по први пут пуше цигарете јавно, с фразом која значи да сви морају да их подрже у расправама које су се водиле о протесту, јер… ипак, „бакље слободе“. Мислим, шта се налази на сваком америчком новчићу? Кип слободе, где она држи упаљену бакљу, видите? И тако је све ту – емоције, успомене, ирационално објашњење. Па и када знамо да је то, ипак, употреба емоција, та фраза свему даје логично објашњење. Следећег дана, та вест није била само у свим њујоршким новинама, већ и у целој Америци и широм света. Од те тачке, па на даље, продаја цигарета почиње да расте. Бернејз је само једним симболичним потезом учинио да цигарете постану друштвено прихватљиве.

Бернејз је у ствари постигао да, ако жена пуши, то значи да је она моћна и независна. Та идеја је прихваћена до данас. То га је навело, да схвати да је могуће убедити људе да се понашају неразумно, уколико повежеш производ са њиховим жељама и осећањима. Идеја да пушење стварно чини жену слободнијом је потпуно неразумна, али чини да се жена осећа више независном. Значило је, да неважне ствари могу да постану моћни емотивни симболи тога како желиш да те други виде.

Питер Штраус, запослен код Едварда Бернејза 1948-1952: Начин Едија Бернејза да ти прода производ није био упућен твом разуму у смислу – треба да купиш овај ауто, већ – осећаћеш се много боље када будеш имао овај ауто! Развио је идеју да то није само куповина ствари, већ и емотивно и лично повезивање са одређеним производом или услугом. Није да ти мислиш да ти је нов комад одеће потребан, већ ћеш се осећати боље са њим. То је био реалан допринос Бернејза. Ми то данас видимо свуда око нас, али он је тај који је развио идеју емотивног повезивања са стварима или услугама.

То што је Бернејз урадио је фасцинирало америчке корпорације. Оне си уз рата изашле моћне и богате, али је такође расла и њихова забринутост. Систем масовне производње се расцветао током рата и милиони производа су стизали са трака. Стрепели су од опасности претеране производње, да ће доћи до тачке када ће људи имати довољно свега и да ће престати куповати. До те тачке, већина производа је продавана масама на основу потреба. Док су богати одавно користили луксузне ствари, за милионе америчких радника већина производа је рекламирана као – неопходне ствари. Производи као што су – ципеле, чарапе, па и аутомобили, рекламирани су у функционалном смислу – трајаће! Циљ рекламе је био једноставан – показати људима практичне вредности производа. Ништа више. Корпорације су схватиле да морају да промене начин на који већина Американаца мисли о производу.

Један водећи банкар са Волстрита, Пол Мејзер (Lehman Brothers), схватио је шта је потребно. Морамо померити  Америку, писао је, од културе потребе ка култури жеља. Морамо научити људе да желе нове ствари и пре него ли старе ствари пропадну.Морамо обликовати нови менаталитет Америке. Човекове жеље морају засенити човекове потребе.

Питер Соломон, инвестициони банкар – Приоритет тада није био амерички потрошач, већ амерички радник. А ту је био амерички поседник. И тако су они производили и радили све што треба, а народ је куповао све што им је било потребно. Док су богати куповали ствари које им и нису биле потребне, већина људи то није радила. Ту је Мејзер направио прекид и сада купујеш и ствари које ти не требају, али које желиш. Човек који је био у центру те промене менталитета Американаца у корист корпорација, био је Едвард Бернејз.

Стјуарт Ивен, историчар за односе са јавношћу: – Бернејз је стварно човек који је више од било ког другог у Америци јасно поставио психолошку теорију као нешто што је суштински део стратегије корпорација – како ефикасно утицати на масе. Сада је целокупни систем трговине и куповине спреман за Фројда! Мислим, схватили су шта покреће људски ум. Сада су сви били отворени за употребу Бернејзових техника у продаји производа масама.

Почетком двадесетих година, њујоршка банка је помогла оснивање ланца робних кућа широм Америке. Требало је да то буду продавнице са сниженим ценама за производе који су се масовно производили. Бернејзјев посао је био да произведе нову врсту муштерије. Почео је да ствара многе од техника рекламирања које ми и данас познајемо. Упослио га је и Вилијам Рандолф Хурст да промовише нови женски часопис и Бернејз га је учинио гламурозним постављајући  чланке и рекламне огласе које су га повезивале са другим његовим клијенатима, као и са славном филском глумицом Кларом Боу, која је и сама била његов клијент.

Бернејз је практиковао да у филмове постави нешто што подсећа на неки производ, облачио је звезде на премијерама у одећу и накит других фирми које је, такође, заступао. Он је био прва особа која је препоручила ауто-компанијама, да продају аутомобиле као симбол мушке сексуалности. Упошљавао је психологе да пишу извештаје који би говорили о добрим странама производа, а затим би се правио да су то независна истраживања. У робним кућама је организовао модне ревије и плаћао славнима да непрестано понављају ту нову поруку – Не купујеш ствари из потребе, него је то твој начин да изразиш своју личност.

Госпођа Стилман, 1920. – Постоји психологија одевања. Јесте ли икада размишљали о томе? Како одевање може да изрази ваш карактер? Ви сви имате занимљиве карактере, али неки су доиста скривени. Питам се зашто желите да се облачите исто, са истим шеширима и капутима? Сигурна сам да сте ви сви веома интересантне, дивне особе, али гледајући вас на улици, сви изгледате потпуно исто. И због тога вам причам о психологији одевања. Покушајте да се изразите кроз одевање. Покажите неке ствари за које мислите да су скривене. Питам се, да ли сте размишљали о својој личности из овог угла.

Хтео бих да вам поставим неколико питања:
– Зашто волите кратке сукње? Ох, зато што ту има још нешто да се види… Још?
– Шта имате од тога? Зато што вас то чини привлачном. Да?

1927. год. један амерички новинар је написао: – Над нашом демократијом се надвила велика промена, зовемо је – потрошња. Важност америчког грађанина за његову земљу није више у томе што је грађанин, већ што је потрошач. Растући талас потрошње је помогао да дође и до јачања берзе.

И опет је ту уплетен Едвард Бернејз. Он промовише нову идеју како обични људи треба да купују деонице, позајмљујући новац од банака, које је, такође, таступао. И још једном, милиони људи су га послушали.

Питер Штраус: – Он је на јединствен начин умео да предвиди како ће маса људи реаговати на прозводе или идеје, али да је се ангажовао у политици, мислим да га не би подржало ни троје људи. Он није умео са речима, био је помало смешног изгледа и није имао успеха код људи један-на-један. Он није причао, није ни размишљао о човеку као појединцу, размишљао је о хиљадама.

Бернејз је веома брзо постао човек који зна како маса размишља и 1924. контактирао га је председник. Председник Кулиџ је био тих, повучен човек и скоро предмет исмевања. Новинари су га представљали као незанимљиву фигуру без икаквог смисла за хумор. Бернејзјево решење је било у томе, да уради исто што је радио са производима. Убедио је 34 познате филмске звезде да посете Белу кућу, и тако, по први пут, политичари постају повезани са односима са јавношћу.

Бернејз: – И тако сам поређао њих 34 и питао сваког понаособ како се зове. Он би одговорио – Ал Џонсон. Ја – Председник, Ал Џонсон. Следећег дана је на насловној страници свих новина у Америци писало – Председник Кулиџ забавља глумце у Белој кући! У Тајмсу је био наслов – Председник их је скоро насмејао. Али сви су били срећни.

Док се Бернејз богатио и постајао све моћнији у Америци, у Бечу је његов рођак био на рубу пропасти. Као и већина Европе и Беч је био у економској кризи и у огромној инфлацији, што је исцрпло целокупну Фројдову уштеђевину. Суочавајући се са банкротом, писао је рођаку молећи за помоћ. Бернејз је одговорио тако што је уредио да Фројдова дела буду по први пут штампана у Америци и почео слати рођаку драгоцени новац, кога је Фројд кришом чувао на рачуну једне стране банке.

Пет Џексон, саветник за односе са јавношћу и Бернејзјев колега: – Био је Фројдов „агент“, рецимо тако, за публиковање. Наравно, чим су књиге објављене, Еди није могао а да не започне промоцију, да се постара да их сви прочитају. Начинио их је контроверзним, наглашавајући, на пример: – Знате ли шта Фројд мисли о сексу? Или: – Шта симболишу цигарете? итд.  Шта мислите, како су све те приче прошле? Наравно, то нису ширили академици и научници, то је радио Бернејз… Тада, када је Фројд прихваћен, почели су стизати и клијенти. Ујак Зиги је добро пролазио. У чему је ствар? Прво – Еди je „направио“ ујака Зигија у Америци, друго – учинио je да га прихвате и треће – уновчио га је. Типична Бернејзoва представа.

Бернејз је је саветовао Фројду да се и сам промовише. Понудио му је да напише текст за Космополитан, новине које је заступао. Наслов би био – „Женино психолошко место у кући“. Фројд је побеснео. Таква идеја је за њега била незамислива, говорио је – вулгарна је, и у сваком случају, мрзим Америку.

Фројд је постајао све више песимистичан у вези са људским бићима. Средином 20-их година он се повлачи. Летом одлази у Алпе, гостујући понекад у старом хотелу Пансион Мориц у Берштесгадену, који је сада рушевина. Фројд почиње да пише о понашању групе, о томе како лако подсвесне агресивне силе могу да се ослободе када се човек нађе у групи. Фројд је веровао да је подценио те агресивне инстикте унутар човека, да су оне далеко снажније, него што је он мислио.

Ернест Федерн, бечки психоаналитичар: – После I св.рата Фројд је постао песимиста. Сматрао је да је човек немогуће створење, веома садистичка и лоша врста, без икакве наде да би се то могло побољшати. Човек је сурова животиња, најсуровија животиња која постоји и која ужива у мучењу и убијању. Није волео људе.

Објављивање Фројдових дела је у Америци имало огромног утицаја на новинаре и интелектуалце 20-тог века. Фасцинирала их је слика подсвесних опасних сила које вребају испод саме површине модерног друштва. Силе, које би лако могле експлодирати и створити помахниталу руљу, довољно снажну да сруши владу. Веровали су да се то догодило у Русији. За многе, то је значило да је основни принцип демократије погрешан – веровање да се може имати поверења да ће људи доносити рационалне одлуке.

Водећи политички писац, Валтер Липман се томе противио – уколико су људска бића у стварности вођена подсвесним, онда је потребно да поново размислимо о демократији. Оно што нам је било потребно је била нова елита да поведе то „збуњено стадо“, говорио је. То можемо урадити психолошким техникама које би контролисале несвесна осећања масе.

Стјуарт Ивен, историчар односа са јавношћу – И ево, имамо Волтера Липмана, вероватно најутицајнијег политичког аналитичара у Америци, како говори да је основни механизам размишљања масе неразуман, ирационалан, анималан. Он је веровао да гомилу на улици, како је он водео обичне људе, не води ум, већ кичмена мождина, нагонски вођени импулси, подсвест и инстинктивних нагони који вире испод површине цивилизације; и тако су почели да раде на изучавању психологије како би разумели механизам функционисањаа човековог ума, посебно са циљем да разумеју како се могу применити ти механизами за развијање стратегије за контролу друштва.

Едвард Бернејз је био задивљен Липмановим аргументима и уједно увидео начин, да их примењује у циљу сопствене промоције. 20-тих година почео је да пише серију књига о томе, како је он већ развио технике о којима Липман говори. Подстичући људске жеље и повезивање жеља са потрошачким производима, креирао је нов начин управљања ирационалним силама маса. Назвао га је – „Инжињеринг сагласности“.

Ен Бернејз, кћерка Едварда Бернејзја: – Демократија је за мог оца била предиван концепт, али мислим да није сматрао да сав тај народ има правилно расуђивање и да се лако могло десити да гласају за погрешног човека или погрешну ствар – зато они морају бити вођени. Размишљао је у правцу, рецимо – „просвећеног деспотизма“. Препознаш њихове тежње и неостварене жеље, нешто слично томе…. Онда можеш да допреш до њихових најдубљих жеља и страхова и искористиш их за своје потребе.

1928. год на власт је дошао председник који се потпуно слагао са Бернејзом. Председник Хувер је био први политичар који је остварио идеју да потрошња треба да постане основни покретач америчког живота. После избора саопштио је групи за односе са јавношћу – „Успешно сте преузели на себе посао стварања жеља и трансформисали људе у ходајуће машине среће. Машине, које су постале кључ економског напретка.“

Развија се нова идеја – како водити масовну  „демократију“. Њену суштину је чинила потрошња, која није само покретала економију, већ је и стварала срећно и послушно па онда и стабилно друштво.

Стјуарт Ивен, историчар односа са јавношћу: – И Бернејзов и Липманов концепт управљања масама узимају идеју демократије и претварају је у неку врсту лека који ће отклонити тренутни бол и непријатне симптоме, али нимало неће утицати на саму болест. Суштина идеје демократије је била промена односа моћи који је тако дуго владао светом. Бернејзов концепт демократије одржава такав однос моћи у свету, чак и ако то значи стимулисање психолошког живота људи. По његовом мишљењу, то је неопходно. Ако правилно подстичу подсвесно ја код народа, вође могу радити шта год желе. Бернејз је постао један од кључних фигура међу политичарима и бизнисменима 20-тих година. Такође, постао је изузетно богат и живео је у апартману у једном од најскупљих њујоршких хотела, где је често приређивао забаве.

Питер Штраус који је био запослен ког Бернејза: – О, Боже, он је живео у апартману Шери Недерланд хотела. Предиван стан са свим тим прозорима који гледају на Централ парк преко, на трг и шеталиште. Често је одржавао забаве. Сви би долазили, градоначелник, директори медија, политичари, бизнисмени, уметници, најпознатији људи. Људи су волели Бернејза. Постао је познат, попут мађионичара који остварује све жеље.

Ен Бернејз, кћерка Едварда Бернејзја: – Он познаје сваког, градоначелника, сенатора, са политичарима разговара телефоном… Радио је шта год је хтео. И то је у реду, али је понекад тешко за људе око тебе, нарочито када се понашаш тако да се остали осећају глупо. Сви су били „глупи“: сопствена деца, запослени када ураде ствари на неки други начин, него што би он то урадио… Ту реч је увек користио: „Не буди глуп“. Маса? – Она је глупа.

Ускоро ће Бернесова моћ потпуно нестати и постати само пример да је тешко ишта контролисати.

Крајем октобра 1929. Бернејз је организовао велику прославу 50-годишњице изума електричне сијалице. Председник Хувер, директори водећих корпорација и банакари, као Џон Рокфелер, сви они су били окупљени да се прослави моћ америчке економије. Међутим, вест о краху њујоршке берзе ипак се обистинила. Током 20-тих година дилери су позајмљивали милионе долара. Банке су промовисале идеју да је пропаст берзе ствар прошлости. Погрешиле су. На помолу је био највећи крах берзе у историји пословања. Инвеститори су у паници почели да продају деонице и то нико није могао да заустави. И 29. октобра 1929. год. берза је пукла. Последице су биле катастрофалне.

Суочени са рецесијом и незапосленошћу, милиони америчких радника су коначно престали да купују робу која им није била потребна. Потрошачки бум, који се Бернејз толико трудио да створи, нестао је. Бернејзов кратак тренутак славе, изгледа је био завршен. Слом Волстрита је био катастрофалан и за Европу. Економије у развоју и политичке кризе нових демократија учинио је још напетијим. На улицама Немачке и Аустрије непрекидно су се дешавале уличне борбе наоружаних чланова различитих политичких партија.

У позадини ових дешавања, Фројд, који је патио од рака, повукао се у Алпе. Писао је књигу „Цивилизација и незадовољство“. То је био јак ударац идеји да је цивилизација израз људског напретка. Цивилизација је, по Фројдовом мишљењу, створена ради контроле опасних сила у људском бићу. Идеја индивидуалне слободе, што је срж демократије, је немогућа. Људска бића никада не смеју потпуно слободно да се изражавају, јер је то опасно. Људи увек морају да се контролишу и зато ће увек бити незадовољни.

Др Ернест Федерн, бечки психоаналитичар: – Човек не жели да буде цивилизован, и цивилизација доноси незадовољство, али то је неопходно за наш опстанак. Човек мора бити незадовољан. То је једини начин да останемо унутар наших граница. – Шта је Фројд мислио о људској једнакости? – Он није веровао у њу. Имали смо 32 политичке партије и Хитлер је говорио: – Немачке неће бити све док те партије не нестану. То је тачно, и сматрали су да ће прави човек коначно зауставити ту комедију.

Фројд није био једини песимиста. Из растућег разочарења у демократију 20-тих год., појављују се политичари попут Адолфа Хитлера. Нацисти су били убеђени да је демократија опасна јер ослобађа у људима себични индивидуализам за који нико не може да контролише. Хитлерова странка националних социјалиста је на изборима промовисала  забрану демократије јер она води у незапосленост и хаос. „Демократске странке су обећале рај на земљи! 38 странака на шест милиона незапослених!“

У марту 1933. године национал-социјалисти су освојили власт у Немачкој и почели су стварати друштво које ће на један другачији начин контролисати људе. Први потез је био преузимање економије. Планирање производње ће убудуће контролисати држава. „Слободно тржиште“ је било превише нестабилно и то је доказао крах у Америци. Слободно време радника је, такође, планирала држава кроз нову орагнизацију – „снага кроз забаву“. Један од слогана био је: «Служи другима, а не себи»! Али нацисти нису на то гледали као на враћање на аутократију. То је по њима била нова алтернатива демократији у којој осећања и жеље масе јесу у центру пажње, али на начин да спајају нацију. Главни заступник је био Јозеф Гебелс, министар пропаганде.

– Можда је добро држати власт оружјем, али је боље освојити срца нације и контролисати стање ума.

Организовао је скупове на којима је требало да се нација уједини у размишљању, осећањима и жељама. Једна од његових инспирација, како је рекао америчком новинару, биле су белешке Фројдовог рођака, Едварда Бернејза. У свом делу о психологији масе, Фројд је објаснио како ирационални страхови могу бити механизам повезивања групе. Фројд истиче да се, како их он назива, «дубоке силе либида човекове жеље» пројектују на вођу, док се агресивне силе ослобађају и усмеравају ка онима који не припадају групи. Фројд је ово написао као упозорење, али нацисти су то искористили, сматрајући да могу да их контролишу.

Др Леополд Лавентал, психоаналитичар фројдиста на скупу у Бечу 2000: – Фројд је сматрао да су масе везане силама либида. Они се воле међусобно, размењују идеје и осећања преко „газде“. Шта су силе либида ? Па, силе љубави. Не силе мржње? Не. Мржња је усмерена ка другима, изван круга…

Као да видим – хиљаде и хиљаде људи поздрављају Хитлера. Причају у делиријуму. Вичу. Ту буку никада нећу заборавити… Хајл! Хајл! (Поздрав победи.)… и то је за мене потврда да су се у Немцима пробудиле подсвесне, неконтролисане силе које марширају и дивљају. (Фиреру командуј, ми ћемо те пратити!)

Масе и њихово понашање

И у Америци је такође демократија била угрожена, од стране гневне гомиле. Последице краха берзе су биле катастрофалне. Насиље је јачало. Разљућено становништво је свој бес преносило на корпорације, које су сматрали кривим за пропаст. Онда је 1932. године изабран нови председник који ће поново моћ државе употребити за контролу слободног тржишта. Његов циљ није био да уништи демократију, већ да је ојача. И он развија нов начин контроле над масама.

Председник Рузвелт: – „Спреман сам, да, у складу са својим уставним дужностима, препоручим мере које год би рањена нација у овом рањеном свету могла захтевати. С обзиром да је стање нације још увек критично, нећу изабрати курс који би се после окренуо против нас. Тражићу од конгреса последње средство – извршну моћ“.

То је био почетак онога што је после названо „Њу дил“. Рузвелт је сакупио групу младих технократа и планера у Вашингтону. Рекао им је да је њихов посао да планирају и воде огромне индустријске пројекте за добро нације. Рузвелт је био убеђен да је слом берзе показао да капитализам слободног тржишта више није у стању да води модерну индустријску економију. Сада је то посао владе. Велики бизнисмени су били запрепашћени, али се то свидело нацистима, нарочито Гебелсу.

Јозеф Гебелс: – Веома сам заинтересован за дешавања у Америци. Верујем да је председник Рузвелт изабрао прави пут. Суочавамо се са највећим социјалним проблемима икада. Милионима треба повратити посао, а то не може бити препуштено иницијативи појединца. Влада мора да реши тај проблем.

Иако је, попут нациста, Рузвелт покушавао да реши социјалне проблеме на другачији начин, он је за разлику од њих веровао да су људска бића разумна и да треба да активно учествују у управи. Веровао је, да је његову политику могуће објаснити обичном Американцу и да његово мишљење треба узети у обзир. У томе му је својим идејама помогао социолог Џорџ Галуп.

„Омиљена лектира Вашингтона, била је – истраживање јавног мњења. Сваке недеље из Принстона, Њу Џерсија, стизало је истраживање др Галупа о томе шта нација мисли. У њујоршком магазину Фортуна, аналитичар Елмо Ропер континуирано објављује текстове о томе да ли нација одобрава или не начин на који се води земља.“

Галуп и Ропер су одбили Бернејзов концепт да људе покрећу о подсвесне силе, због чега људе треба држати под контролом. Њихов систем анкета је био заснован на идеји да се људима може веровати јер они знају шта желе. Сматрали су да је понашање народа могуће проценити и предвидети, уколико у питањама у анкетама инсистираш на чињеницама и избегаваш манипулисање осећањима.

– Шта мислите о овоме? Мислите ли да је Рузвелтов Нови дил у суштини лош за америчку нацију? Не, није одговарајуће питање… сугерише одговор. Рецимо овако: – Како се осећате у вези са владавином председника Рузвелта? Уопште говорено, одобравате или не одобравате његов рад? Е, тако је већ боље!

Џорџ Галуп млађи, син Џорџа Галупа: – Пре научног анкетирања владајуће је било мишљење да се не може веровати мишљењу грађана јер је то неразумно, неинфорисано, хаотично, без правила и сл. Стога, то мишљење мора бити одбачено. Међутим са научним анкетирањема показало се веома јасно да су људи рационални, да доносе праве одлуке, и то доноси шансу да влада буде информисана о мишљењу јавности, дајући свакоме право гласа у вођењу државе. Знам да мој отац не би рекао да је глас народа – глас Бога, али је сматрао да је глас народа разуман и вредан уважавања.

Рузвелт је стварао нове везе између народа и политичара. Они више нису били неразумни потрошачи којима се управљало преко њихових жеља. Напротив, сада су то разумни грађани који учествују у управљању државом. 1936 Рузвелт се кандидује за још један мандат. Обећавао је још јачу контролу над економијом. За корпорације је то значило почетак диктатуре.

Вођа велике корпорације: – Рузвелт се меша у приватно пословање и води земљу у дуговања. Пут опоравка је – да се економија остави самој себи.

Рузвелт је тријумфално изабран још једном. – Изгледа, драги пријатељи, да је ово било веома лако. Дозволите ми да вам се још једном захвалим. Надам се, да ћемо се ускоро опет сви видети. Желим вам пријатно вече!

Суочена са овим, економија је одлучила да узврати ударац. У срцу битке је Едвард Бернејз и професија коју је измислио – односи са јавношћу.

Стјуарт Ивен, историчар односа са јавношћу: – Поучени таквом лекцијом, људи из економије су почели да се удружују. Расправљали су, најпре приватно, а потом и између себе, о потреби тзв. идеолошког рата против Њу дила. Затим, да се поново размотри веза између идеје демократије, са једне стране, и идеје приватног пословања, с друге стране. И тако, под заштитом организације «Национално удружење произвођача», које још увек постоји и које је укључивало све главне америчке корпорације, покренута је кампања да се створи емотивно повезивање људи и корпорација. Бернејзјева метода, само на већем моделу! У свему!

Филмска прича „Парада напретка Џенералс моторса“. Кампања је требало да покаже да је економија, а не политичари, створила модерну Америку. Бернејз више није једини саветник Џенерал Моторса. Његова индустрија је сада процветала и стотине саветника за односе са јавношћу организује велику кампању. Користе не само оглашавање и билборде, већ и огласе разних новина. То је постала тешка борба. Као одговор на кампању, држава снима филм о бескрупулозној манипулацији новинама од стране економских моћника. Главни негативац била је фигура човека из односа са јавношћу. „Покушали су, да остваре своје циљеве играјући прљаво, купујући и заводећи публику. Циљеви тахвих група могу бити и лоши и добри. Неважно је, све док се узима у обзир и народни интерес, али њихове методе су била смртна опасност демократским институцијама.“

Филм је објашњавао и како одговоран грађанин може надзирати саме новине. Стварали би и графикон који би анализирао и извештавао о знаковима скривене пристрасности. Свеједно, нису могли да се мере са маштом Едварда Бернејза који се спремао се да оствари утопистичку визију, да ће слободно тржиште капитализма изградити Америку, само ако се ослободи.

Када је 1933. године Њујорк био домаћин Светског сајма, Едвард Бернејз је био главни саветник. Инсистирао је, да тема сајма буде повезаност демократије и америчке економије. У самом центру сајма била је џиновска купола, коју је Бернејз назвао Град демократије. Централни шоу је био огромни модел будућности Америке, коју је конструисала корпорација Џенерал Моторс.

Ен Бернејз, кћерка Едварда Бернејза: – Светски сајам је за мог оца представљао шансу да одржи status quo. Односно, капитализам у демократији тј. унију демократије и капитализма, како год. То је остварио убеђујући људе да се демократија може остварити само у капиталистичком друштву које је свемоћно – може да створи ове дивне аутопутеве, телевизоре у сваком домаћинству, телефоне којима нису потребни каблови, спортске кабриолете. То јесте био „потрошачки начин“, али истовремено видиш како су, на неки чудан начин, спојени демократија и капитализам.

Светски сајам је постигао незапамћени успех и скренуо на себе машту Американаца. Пружио је нову форму демократије у којој економија одговара на људске потребе на начин на који политичари никада не би могли. Људи нису „активни грађани“, као у Рузвелтово време, већ пасивни потрошачи. У томе је Бернејз видео кључ контроле.

Стјуарт Ивен, историчар односа са јавношћу: – Владају не људи, већ њихове жеље. Људи не владају. Они не доносе никакве одлуке. На тај начин демократија је назадовала од друштва активног грађанства, до друштва пасивних потрошача. Они су вођени својим инстинктима и подсвесним силама и ако их „погодиш“, можеш с њима радити шта год хоћеш. На ову борбу између два погледа на  људскаг бића као рационална или ирационална, драматично ће утицати наступајући догађаји у Европи… Догађаји, који ће драматично променити срећу Фројдове породице.

У марту 1938. нацисти ће извршити анексију Аустрије – Аншлус. У Бечу су Хитлера примили са огромним одушевљењем. Иако се Хитлер јавно возио градом, нацисти су потајно подстрекавали и јачали мржњу руље према непријатељима велике нове Немачке.

Марсел Фауст, становник Беча `30-их – Аншлус је био врста експлозије ужасне мржње према тзв.“непријатељима“. Према Јеврејима нарочито, али и према многим Аустријанцима који су су се супротставили нацистима у Аустрији. Сада је све легитимно и радили су што су хтели… Крађе, пљачке и убиства… Немогуће је остати и један трен. Граница између изопачености и нормалног људског понашања је одувек била танка, могла се прећи веома лако…

Насиље и одмазда су беснели и Фројд је одлучио да мора отићи. Хтео је да оде у Енглеску, али је знао да, попут многих земаља, Енглеска одбија улаз већини јеврејских избеглица. Помогао му је водећи британски психоаналитичар, Ернест Џонс. Он је био у истом клубу скијања на леду као и секретар Сир Семјуел Хол, па га је убедио да изради радну дозволу за Фројда. У мају 1938. Фројд, његова кћерка Ана и остали чланови породице путују за Лондон. Фројд и његова кћерка Ана стижу у Лондон у тренутку када се Британија припрема за рат. Сместили су се у кући у Хампстеду. Његова болест је до сада већ много напредовала. Умире три недеље по почетку рата.

Други светски рат је потпуно променио начин на који су се владе односиле према демократији и према људима којима владају. Следеће недеље ћемо показати како је америчка влада, као резултат рата постала убеђена да се у свим људима крију дивљачке скривене силе. Силе, које треба контролисати. Најстрашнији доказ су логори смрти. Они јасно показују шта се дешава када се те силе ослободе. Политичари и стратези послератне Америке мислили су да се то крије и у њиховом народу… исте опасне силе. Они су се окренули Фројдовој фамилији,  да би постигли контролу над тим непријатељем.

Увек прилагодљиви Едвард Бернејз ради не само за америчку владу, већ и за њихову обавештајну службу. И Фројдова кћерка, Ана, постаће утицајна. Она је веровала да људи могу да науче да контролишу те ирационалне силе. Из овога ће проистећи масовни владини програми за контролу унутрашњег живота људи.

извор: facebookreporter.org/2016/04/07/документарни-филм-о-техникама-манипу/

6 гласовa