Пише: Александар ЧАЛЕНКО

Прошле недеље је, изгледа, Мински процес зашао у ћорсокак.

Врховна Рада Украјине је у четвртак изгласала председничке измене које се односе на децентрализацију Украјине, у којима, с једне стране, није било речи о специјалном статусу за „одређене регионе Доњецке и Луганске области“, а са друге – те исте измене нису биле усаглашене са ДНР и ЛНР, како то захтева Мински споразум.

То у пракси значи, да је „Минск-2“ прекршен, јер се без сагласности Доњецка и Луганска те измене „не рачунају“.

Порошенко је савршено добро знао да су у Минском споразуму најважније речи – „у договору са ДНР и ЛНР“. Али, правио се да те речи не постоје. И онда…

Онда, сви су почели да се питају шта ће се даље десити? Следи ли наставак војних сукоба и још једно опкољавање украјинске војске?

Досадашња искуства указују да све води ка томе.

Међутим, чим су руководства ДНР и ЛНР једнострано повукла тешку технику са линије фронта, лукави мозак Петра Порошенка је то доживео као наговештај: ако не желиш мир – имаћеш рат.

Очигледно, њему се овај неочекивано пацифистички поступак војске Новоросије учинио као пропагандни трик (јер, она тим повлачењем технике желе да покаже свету да жели мир), након којег ће уследити борбена дејства, а потом још један пораз Украјине.

„Уморној“ души Петра Порошенка, којем за врат дише непредвиљљиви Десни сектор, прети даљи пад ионако ниског рејтинга, а таква перспектива му није потребна. Он жели да све буде у чоколади.

Због тога је морао да потпише споразум о 30-километарској тампон-зони дуж целе линије фронта. Слажем се: то је, генерално, био неочекиван потез.

Нема сумње да му је и притисак Берлина и Париза „помогао“ да се одлучи на тај корак. Меркелова и Оланд желе мир у Донбасу. Ту су непоколебљиви. Они апсолутно добро схватају да рат иде на руку само Американцима. Рат јача њихово присуство у Украјини.

Најинтересантније је ипак ово: упркос учешћу Европе, заједно са Вашингтоном, у економским санкцијама против Русије – Москву, Берлин и Париз уједињује једна ствар. Неспремност да се Американцима дозволи учешће у Минском процесу.

Управо је то Вашингтон затражио од Москве пре неколико месеци, али Кремљ је био одлучан и наишао је у томе на подршку својих немачких и француских партнера.

Сви одлично схватају да би после уласка Американаца у Мински процес Кијев био много деструктивнији и непослушнији.

Дакле, шта ће се десити даље?

Видимо да Донбас жели мир, а не рат. Мир му је потребан из два разлога.

Прво – због изградње државе. Због наставка повезивања економије и развоја социјалне сфере.

Друго – мир представља наставак де факто уласка Донбаса у састав Русије. Уосталом, у руским медијима се већ појавила информација да у блиској будућности ДНР и ЛНР чека масовно издавање руских пасоша свима који то желе, као што је то био случај у Абхазији и Јужној Осетији.

Када се то деси, повратак Донбаса у Украјину ће бити немогућ.

Поред тога, то ће изменити поглед на рат у самој Русији. Сада се у Русији рат доживљава као рат Украјине против Руса у Донбасу, који су ипак и даље грађани Украјине. Након пасошизације то ће већ бити рат против грађана Русије.

Може ли се говорити о некаквој новој офанзиви војске Новорусије? Не. Зато што она нема довољно снаге за такав напад, нити мање-више повољну цену за ослобођење целе територије Донбаса, окупираног од Украјине.

Пошто је снаге мало, онда би доњецке и луганске градове очекивале дуготрајне борбе које би довеле до њиховог озбиљног разарања, погибије или егзодуса локалног становништва и, наравно, до озбиљних губитака војске Новоросије. Ово је јасно показано на примеру Дебаљцева. Стога се на овај корак нико неће усудити.

Офанзива ДНР и ЛНР је могућа само као контра-офанзива у случају још једне агресије Украјине.

Донбасу, који је, опет, почео фактичку интеграцију са Русијом, преостаје само једна ствар: да чека. Украјина пуца по шавовима: колапс би се десио још прошле године, али то је спречила само инострана управа.

Само, даје ли та спољна управа неке позитивне резултате? Не. Значи, у једном тренутку, и она ће престати да помаже.

„Минск-2“ неће спасити Украјину, она је осуђена на крах.

Тај крах ће спасити грађане Европе, Новоросије и саме Украјине од ужаса распада Украјине у рату. Рат нико не жели – ни Европа, ни Русија. Зато су и пристале на „Минск-2“.

Распад ће бити постепен, а наш је задатак да полако прихватимо историјске руске територије.

www.fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/donbas-je-zapoceo-fakticku-integraciju-sa-rusijom-preostaje-mu-samo-jedno-da-ceka

3 гласa