МИТРОПОЛИТ ЛИМАСОЛСКИ АТАНАСИЈЕ: САВЕСТ МИ НИЈЕ ДОЗВОЛИЛА ДА ПОТПИШЕМ

Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква) званично је потврдио да за вријеме засиједања на Криту није потписао усвојени документ „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета“. Управо је тај документ изазвао најоштрију полемику како до одржавања сабора на Криту, тако и у вријеме сабора.

Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква)
Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква)

„Пошто је дошло до несугласица у информисању вјерујућих хришћана о томе зашто нисам потписао документ Светог и Великог Сабора под називом „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета“– пише владика Атанасије, – желим да обавијестим све вјернике да ми савјест није дозволила да га потпишем. Нисам потписао због тога што нисам сагласан са текстом документа у његовом коначном облику“.

Истовремено је митрополит Атанасије приложио и текст свог обраћања „Светом и Великом Сабору“, у вези са горенаведеним документом. Потпуни текст објављен је на страницама грчког портала „Ромфеа“.

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ПИРЕЈСКЕ О КРИТСКОМ САБОРУ

Mитрополит Серафим Пирејски
Mитрополит Серафим Пирејски

СВЕШТЕНА МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈА

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ЈЕРЕСИ И СЕКТЕ

У Пиреју, 27. јуна 2016.

Прва жалосна сазнања са Светог и Великог Сабора

С великом тугом и душевним болом пратили смо преко средстава информисања отварање Светог и Великог Сабора, које је отпочело недељном Божанском Литургијом Педесетнице, и у редовима која слиједе излажемо укратко вјерном народу Божијем наша прва сазнања.

Прво жалосно сазнање је присуство и заједничка молитва јеретика паписта, протестаната и монофизита на Вечерњој и Божанској Литургији овог великог Господњег празника у храму Св. Мине у Ираклију, нешто што је, као што је познато свима, забрањено свештеним канонима. Православни Предстојатељи и други епископи који су учествовали, погазили су свештене каноне, апостолске и саборске, желећи тако од почетка да пошаљу поруку читавом свијету, колико поштују одлуке Васељенских Сабора и последично саборску установу, због које се „кидају“ и говоре високопарним изјавама.

Друго жалосно сазнање је појава званично позваних представника, послатих од јеретичких заједница паписта, протестаната и монофизита на отварању рада Светог и Великог Синода, што је први пут јављена новотарија, страна нашем саборском предању. И заиста, споменути представници су од стране Васељенског Патријарха г. Вартоломеја ословљени као „представници братских Цркава“, прије него што је Свети и Велики Сабор одлучио о црквености или нецрквености наведених јеретичких заједница. Тако је г. Вартоломеј, чинећи преседан, овог пута послао другу поруку члановима Сабора, да нема никакву намјеру да именује инославне јеретицима, већ братским Црквама. Никада у историји Васељенских и Помјесних Сабора византијске епохе није било појаве „посматрача“. Наиме: да присуствују као уважена лица јеретици, чија су јеретичка учења осуђена од претходних Васељенских Сабора. Јеретици су позивани, али као оптужени, да се бране, а не као уважена лица. Само се на 1. и 2. Ватиканском Концилу појавио статус „посматрача“. Очито је да Свети и Велики Сабор подражава папске образце.

Још једно тужно сазнање је само отварање Светог и Великог Сабора. То је, наиме, чињеница да је Сабор отпочео рад кршењем Правилника о организацији и раду, који је потписан на Сабрању Предстојатеља у јануару 2016. Речени Правилник, између осталог, предвиђа да Сабор „сазива Његово Свјатејство Васељенски Патријарх, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих Помјесних аутокефалних Православних Цркава“ (чл. 1). Пошто сада, дакле, четири Аутокефалне Цркве (Русија, Бугарска, Грузија и Антиохија), основано нису сагласне са сазивањем Сабора и траже у овој фази његово одлагање, не испуњава се услов: „уз сагласност Блажењејших Предстојатеља“. Према томе, немају права, на основу горњег Правилника, ни Васељенски Патријарх, нити све заједно остале Помјесне Цркве да сазову Сабор, ако, наравно, желе да буду сагласне с Правилником, који су потписале. Другачије речено, похваљују се Предстојатељи и чланови Сабора што се тачно држе Правилника.

Следеће тужно сазнање је чињеница да је Сабор отпочео рад без претходног признавања одлука и канона свих претходних Васељенских Сабора, тако да и садашњи Свети и Велики Сабору буде стварно органски продужетак свих претходних. Примјетите да је помињање претходних Васељенских Сабора био стални обичај, држан од Светих Отаца наведених Сабора. Овим обичајем Свети Оци су жељели да изјаве да прихватају све што су претходни Васељенски Сабори одогматили и да имају намјеру да наставе њихово дјело. Особени је примјер признавање Сабора 787. год. за Седми Васељенски Сабор на Осмом Васељенском Сабору Св. Фотија 879-880. год.

Друго тужно сазнање је чињеница да је Сабор отпочео рад на основу Правилника о организацији и раду, који није једногласно прихваћен од свих Предстојатеља на њиховом Сабрању у јануару 2016., пошто га Антиохијска Црква није потписала. Међутим, начело једногласја је неопходно правило и неопходни предуслов за сазивање Сабора, која предвиђа поменути Правилник.

Ипак, отпочео је рад Сабора на основу једногласно прихваћених шест текстова на 5. Предсаборском саветовању. Међутим, ова основа се није потврдила чврстом, јаком и непромјенљивом, као што се касније видјело. И то зато што шест предсаборска документа нису прихваћена једногласно од представника 5. Предаборског савјетовања и од Сабрања Предстојатеља (јануара 2016.), али ни од других јерархија њихових Помјесних Аутокефалних Цркава. Када су добиле од Предстојатеља шест предаборска документа, састављена на 5. Предсаборском савјетовању, ове Цркве су их у наставку изучавале саборно. Многе од њих, (као Црква Бугарске, Грчке, Грузије итд.) приликом саборског проучавања утврдиле су празне, нејасне, неправославне изразе и др., након чега су услиједиле измјене и исправке. Разумљиво је, дакле, да за Цркве, које су вршиле исправке и измјене након њихових саборских изучавања, не важе више предаборска документа у облику које су она имала на 5. Предаборском савјетовању, већ у новом облику, која су добила након исправки. Чињеница да су Предстојатељи потписали шест документа 5. Предсаборског савјетовања једногласно (као и Правилник рада Сабора), не значи да су јерарси Помјесних Цркава везани потписима Предстојатеља на прихватање текстова каква су била. Лично мишљење једног Предстојатеља ни у ком случају не може да спутава или обавезује Сабор епископа, коме овај приступа на усаглашавање и прихватање његовог мишљења. Јер се тада укида установа Сабора и сваки се предстојатељ обраћа у папу, који одлучује и наређује власно. Највиши орган управљања у Помјесним Православним Црквама, сагласно са православним Предањем, није Предстојатељ, већ Сабор Епископа.

Након свега наведеног, бива потпуно јасно да је потпуно погрешна тврдња Вас. Патријарха у његовом уводном говору: „Настављамо, дакле, наш рад на основу текстова једногласно утврђених од Цркава, које је свака Црква већ прихватила“. Овдје Васељенски за „једногласно утврђене текстове“ сматра текстове 5. Предаборског савјетовања, који су потписани на Сабрању Предстојатеља (јануар 2016.), који, међутим, не важе за одређене Цркве, након исправљања и измјена, које су оне донијеле саборски. Разумљиво је да треба рећи да не важи и једногласност, о којој говори Васељенски, пошто се поједине Цркве разликују. Такође, излишно је рећи да горња погрешна тврдња Вас. Патријарха није била једина у његовој уводној бесједи. Постоје и друга мјеста у наведеној бесједи, која захтјевају критику, и која ће означити друга у Христу браћа.

Друго тужно сазнање јесте чињеница да су четири Цркве, које нису учествовале на Сабору, критиковане на широком плану. Њихово одсуство је представљено као потпуно неоправдано и за осуду у уводним бесједама, како Васељенског Патријарха, тако и других Предстојатеља. И ни мање ни више, ове Цркве су с њиховим одсуством представљене као криве и одговорне за стварање раскола и подјела. Међутим, речене Цркве савршено нису учестовале, не зато што им је „дунуло“, већ зато што су, као што смо објаснили горе, утврдиле после саборске провјере да пресаборски текстови пате од недостатака. И као што је било веома природно, тражиле су одлагање Сабора, из разлога да проуче документа дубље, да учине неопходне преправке, и да тако саставе нове текстове, који би били једногласно прихватљиви од свих Помјесних Цркава. Није, међутим, био прихваћен њихов предлог за одлагање Сабора, па се, према томе, догодило да ове Цркве не учествују.

Следеће тужно сазнање, можда и жалосније од свих претходних, јесте суштинско признавање црквености инославним јеретицима, помоћу једне мрачне и нејасне формулације у тексту: „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свијету“. Ево каква је форумулација била једногласно прихваћена на Сабору: „Православна Црква прихвата историјско именовање других инославних хришћанских Цркава и конфесија“умјесто „Православна Црква признаје историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“. Наиме, ријеч „постојање“ замијењена је ријечју„именовање“ и у изразу „хришћанске Цркве и конфесије“ додат је израз„инославне“. Наведену измјену у формулацији предложио је Бл. Арх. Атине и читаве Грчке г. Јероним, након вишечасовне расправе и савјетовања, током којих су изнесена многа противрјечна мишљења. Новом формулацијом Бл. Арх. Атине тврди да „постижемо једну саборску одлуку, која први пут у историји ограничава историјски оквир односа према инославнима, али не у постојању, већ САМО у њиховом историјском именовању као инославних хришћанских Цркава и конфесија“. Овдје ниче разумљиво питање: Како је могуће да неко именује било шта, и да истовремено пориче постојање тога што именује? Такође је противрјечно и неприхватљиво, с догматског становишта, и пристанак на израз„инославне хришћанске Цркве и конфесије“. Инославне конфесије не могу да се назову „Цркве“, будући да управо прихватају друге, јеретичке догмате и као јеретици не могу да чине „Цркве“. Такође је веома жалосна чињеница да представништво Грчке Цркве није остало вјерно и непоколебиво у одлуци Сабора Јерархије 24. и 25. маја т. г., као што је било дужно да чини, сагласно са наведеном темом. Сабор Јерархије је одлучио о замијени фразе „историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“ изразом „историјско постојање хришћанских конфесија и заједница“.

На крају, једно друго тужно сазнање у вези онога што је са посебном, уистину, гордошћу изјавио Васељенски Патријарх г. Вартоломеј, на крају рада Сабора. Између осталог, изјавио је да је „Васељенска Патријаршија била пионир екуменистичког покрета“. Позвао се такође на свејеретичку Посланицу из 1920., „која се од многих сматра оснивачком повељом касније основаног ССЦ“, и да је „Васељенска Патријаршија била основачки члан ССЦ у Амстердаму…“.

Ограничили смо се за сада само на горње, без да то значи да се овдје завршава каталог тужних сазнања. Разумљиво, после горе реченог, рађа се питање: Шта може неко да очекује од Сабора који је почео и наставио рад на овај начин? Као што је нагласио Господ: „Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје“ (Лк. 6, 43-44). Сваки читалац нека сам извуче закључке.

Из Одељења за јереси и секте

Са грчког изворника: архимандрит др Никодим (Богосављевић)

Православље.ру/Принцип/Борба за веру

извор: www.princip.me/dopuna-kataloga-zalosnih-cinjenica-o-ekumenistickom-skupu-na-kritu/03/07/2016/

Прочитај без интернета:
5 гласовa