Зашто је Србија у Другом светском рату била центар комунистичке револуције и обрачуна са класним непријатељем

Коста Николић (1963), научни саветник у Институту за савремену историју у Београду, дипломирао је (1988), магистрирао (1993) и докторирао (1999) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Области научног интересовања су му историја комунизма у Краљевини Југославији, историја српског народа и српског друштва у Другом светском рату, култ личности у социјалистичкој Југо-славији, распад СФРЈ и историја историографије. До сада је објавио 38 монографија и преко 120 чланака у научним часописима у земљи и иностранству. Ускоро му излази књига Мит о комунистичком југословенству, па се тим поводом љубазно одазвао да одговори на наша питања.

Као припадници Коминтерне, југословенски комунисти су се чврсто држали тезе да је Југославија земља угњетених народа под влашћу великосрпске буржоазије. Поздрављали су почетком 30-тих година 20. века чак и усташку буну у Лици као и све сепаратистичке покрете. Како су српски комунисти то прихватали?
— Иза националне политике КПЈ стајала је глобална политика Совјетског Савеза, усмерена против земаља победница у рату и новог европског поретка, прикривана идеолошким плаштом и принципима пролетерског интернационализма. Национално незадовољство у побеђеним земљама, изражавано у реваншистичким и ревизионистичким тежњама, бољшевици су користили као основно оруђе за изазивање сукоба и револуције у Европи.

За разбијање Југославије комунисти су користили верске и националне сукобе, а као „разорне снаге“ поједине опозиционе националне странке. Главни елемент сарадње био је степен негирања државе. Контакт је оствариван са свима: присталицама рестаурације Хабзбурга, франковцима, усташама, косовским, мађарским, бугарским и црногорским сепаратистима. За све њих Југославија је била „тамница народа, версајска творевина, земља српског империјализма“.

titoostaliНационални интереси српског народа изједначени су са интересом „великосрпске буржоазије“. Због тога су српски комунисти, као припадници „владајуће“ нације, имали искључиви задатак да се боре за рушење југословенске државе како би помогли борбу за стварање независних држава „угњетених“ народа.

И то је моделовало њихов однос према националном питању у Југославији?
— Исходишна тачка дугогодишње стратегије Комунистичке партије Југославије било је национално питање, односно његова употреба у борби за власт. Централно место добила је догма о српској нацији као „владајућој и угњетачкој“. Целокупна комунистичка доктрина сведена је на националне револуције несрпских народа у Југославији, што је било могуће само једном идеолошком категоризацијом главног објекта те борбе – српског народа који једини није имао право на самоопредељење јер је „угњетавао“ све остале народе. Та парола оживљавала је изнова и у каснијим периодима, све до краја постојања Југославије.

Политика разбијањa Југославије постављала је на дневни ред српско национално питање управо због тога што га је потпуно игнорисала. Принцип националног самоопредељења и отцепљења није се узимао доследно полазећи од појединих народа, већ од територија које ти народи у већини или само делимично насељавају, а које као посебне државе до тада нису постојале и чије су државне границе непознате. Потпуно је занемарена чињеница да се национални интереси појединих народа често укрштају на једном националном простору, а свако заокруживање територија увек је извођено на штету српског народа. У пројектованој „Великој Хрватској“, која би обухватила и знатан део Босне и Војводине, у „Великој Мађарској“, којој би се прикључили делови Војводине, у „Великој Албанији“, са Косовом и Метохијом, остао би у знатном броју српски народ у компактним целинама, без права на самоопредељење и конституисање своје националне државе.

У Словенији је југословенство било само оквир за вођење ослободилачког рата и реализовање националних циљева (заокруживање словеначке државности и националне територије). У Хрватској је оно било најслабије, осим у Далмацији, где је паралелно са југословенством егзистирао и национални дискурс – борба за хрватски етнички простор. Положај Хрватске током Другог светског рата био је изразито неповољан због њене припадности нацистичкој алијанси. Амерички председник Рузвелт је 15. марта 1943. рекао Антонију Идну, британском министру спољних послова, да Срби и Хрвати немају ништа заједничко и да је „смешно“ присиљавати та два тако опречна народа да живе заједно под једном владом. Предложио је да се после рата обнови само Србија као независна држава, а да се Хрватска стави под старатељство Уједињених нација.

Један једини српски партизан и комуниста – Танасије Младеновић – усудио се да каже да су српски комунисти издали свој народ. Они су субјективно хтели нешто друго, али објективно су постали издајници. Шта бисте нам могли рећи о томе?
— Комунистима је било јасно да ће у случају слома Немачке, што је за њих било више него извесно после почетка немачко-совјетског рата, монархистичка Југославија бити обновљења, па од извођења револуције неће бити ништа ако се не освоји Србија, и то свим средствима и по сваку цену. Одлука највишег руководства КПЈ да започиње друга етапа ослободилачке борбе (пролетерска револуција) у пракси је могла да значи само једно – да се ослободилачка борба претвара у борбу против „буржоазије“ и њених оружаних снага – четника. За њихову дискредитацију, самим тим и националне борбе српског народа, употребљена је хипотека о „издаји и колаборацији“, што је био главни везивни елемент, доследно примењиван током целог рата. Илузија да ће рат кратко трајати, хранила је убеђење да се баш у Србији мора отпочети борба и извојевати победа над окупатором, али и над „класним непријатељем“. Зато је Србија још од 1941. за КПЈ била од посебне важности. Одабрана је офанзивна стратегија и према окупатору у према „реакцији“, избачена је парола о „братству и јединству“ и кренуло се у ослобођење земље, али и у извођење револуције.

komunistizlociniСрпски комунисти jeдноставно нису били способни, а нису ни желели да размишљају о судбини сопственог народа. Пролетерски интернационализам обавезивао их је да помогну Совјетски Савез. У име „светле будућности“ олако су одбацили традицију и историју свог народа. Критиковали су „великосрпски хегемонизам“ и били опседнути властитом митоманијом.

Да ли је то био разлог за послератну одмазду?
— Oдмах по окончању рата, у Србији је дошло је до опсесивне потраге за унутрашњим непријатељем. Oд бораца за слободу комунисти су се преко ноћи претворили у тоталитарне носиоце власти. Они су мислили да на то имају историјско право, и за њих није било од значаја то што су издали оне идеале за које се народ борио у рату. Та метаморфоза није знала за етичке скрупуле или стид, чега је најмање било код Тита.

Већ на Великој антифашистичкој скупштини Благоје Нешковић је означио „народне непријатеље“ и одредио смернице за однос према њима: „Дух дражиновштине дубоко је продро у све моралне пукотине и поре разних шпекуланата и непријатеља народа. Где су издајнички официри бивше југословенске војске, којих није било мало, а који су у току ове три године служили Немцима у редовима Недића, Љотића и Драже Михаиловића? Где је полицијско-управни апарат бивше Југославије, који се скоро у целини сабио у Недићеву Србију и служио Немцима? Они су ту, међу нама, ти изроди српског народа. Треба их дотући и онемогућити да подигну главу“.

Какву ће судбину имати противници комунизма грађанима Београда јасно су 27. октобра 1944. саопштили генерали Коча Поповић и Пеко Дапчевић: „Правда обухвата освету, правда укључује освету“. У послератној Србији жртве су систематски брисане из јавног сећања. Злочин који је нова власт починила над својим држављанима, са масовним вансудским убиствима, додатно се потенцирао наређењима о ћутању и одузимању права на гробно место. Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве једноставно нису смеле да постоје. Гробнице су биле разорене, прикривене, уништене. Они који су чинили злочине у име нове идеологије нису никада помишљали да ће њихове жртве икада ускрснути и проговорити. То им је давало посебну снагу, као и осећање да је време стало и да се никада ништа неће променити. Да се послужимо речима Надежде Мандељштам, слично као некада у Совјетском Савезу, револуционарним џелатима „није уопште падало на памет да те сјене могу једном устати и позвати своје гробаре на ред“.

Разговарао ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

www.standard.rs/istorija/31411-%D0%B4%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D1%82a-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

0 гласовa