ПСИХИЈАТРИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ

У свом претходном чланку „ПОЛИТИКА ПОД КОНТРОЛОМ СТРАНИХ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ“ изнео сам своја запажања и ставове на основу анализе података добијених из средстава јавног информисања, увида у документацију и сведочења стручњака из поља безбедности и директних учесника догађања из наше новије историје. На основу тога, мишљења сам да је неопходно пружити информације широј јавности у циљу демистификовања политичког партиципирања учесника „догађаја народа“ и наводних спонтаних револуција на нашим просторима. Бављење овом тематиком би се могло подвести под поље конспирологије, која по дефиницији представља науку о тајним друштвима, која почива на разумевању историјског процеса, као непрекидног сукоба тајних друштава и организација, које се боре за примат у духовно-религиозној сфери, ради остваривања конкретног утицаја на историјске процесе.

Такође, као психијатар, мислим да је неопходно посматрати догађаје кроз призму људске психе и анализе психолошких тј. психопатолошких процеса и карактера личности да би се добила кристално јасна позиција сагледавања историјских чињеница. Правилним расуђивањем и анализом прошлих догађаја долазимо да многих објашњења актуелних политичких турбуленција на нашим просторима и препознавања матрица деловања страних обавештајних служби и њихових „извођача радова“ на терену кроз читав систем мрежи невладиних (па и Владиних) организација, хуманитарних друштава за заштиту „овога и онога“, којекаквих тајних и полутајних конструката, псудорелигијских групација, удружења грађана и наравно, политичких странака и покрета.

Вођени „невидљивом руком“ појединци „под контролом“ су и дубоко инкорпорирани у најважније државне институције са јасно добијеним задацима (често и несвесни тога) демонтаже и девастирања истих, бацајући анатему на цео народ чинећи га одговорним за бурне историјске токове. Незаобилазни “корисни идиоти“ у јавном дискурсу су посебна субкатегорија која због личног комфорзмизма и самопромоције „вербално онанише“ и активно учествује у „испирању мозга“ рушећи све моралне норме без икаквих скрупула прелазећи границу доброг укуса.

Ако даље уђемо у срж методологије рада страних обавештајних служби, као што сам већ наводио у претходном тексту, поновићу да долазимо до закључка да не постоји спонтаност, случајност или самосталност у значајнијем јавном деловању (евентуално у самом почетку код кочоперних појединаца) јер се сваки „устанак“ јавне мисли и дела или „сече у корену“ кроз претње, уцене и компромитацију или „ставља под контролу“ непристојним понудама и наградама. А ту долази психологија на делу и јачина или слабост карактера личности под опсервацијом. На светској политичкој позорници смо сведоци да су многи светски лидери били личности са физичким и менталним сметњама које су успешно или мање успешно дуго скриване од очију јавности. Политичари су склони да буду веома тајновити у вези са менталним обољењем, јер сматрају да им то смета у каријери и да им представља реметилачки фактор у даљем напредовању или останку на власти.
У последњих сто година само су два шефа владе формално проглашена лудим. Француски председник Пол Дешанел је 1920. године поднео оставку због фронтотемпоралне деменције и 1952. године јордански краљ Талал отишао је са власти због шизофреније. Дејвид Овен у својој књизи „Болесни на власти“ даје нам податак да су у периоду од 1906. до 2008.године седморица председника били ментално оболели док су били на положају: Теодор Рузвелт (биполарни поремећај), Тафт (поремећај сна у вези са проблемима са дисањем), Вилсон (тешки депресивни поремећај), Кулиџ (тешки депресивни поремећај), Хувер (тешки депресивни поремећај), Џонсон (биполарни поремећај) и Никсон (злоупотреба алкохола). Многи диктатори и деспоти су се само крили иза своје идеологије и психопатолошког карактера. Сматра се да су као такви били лак плен за обавештајну агентуру и да су одговарали опису идеалног политичара по укусу тајне службе којег треба поставити на чело државе ради контроле државног апарата. Знало се да нису били компетентни за обављање државничке функције и да су често уместо њих најважније послове и одлуке доносили њихови најближи сарадници из сенке.
Морални слом и девијантно сексуално понашање су увек били идеалан плен за надсистем као средство за уцену и корупцију. Најеклатантнији пример кроз историју је начин вођења нацистичке државе од стране Хитлера, где се уочава утицај злоупотребе психоактивних супстанци, сексуалне перверзије и дубоког односа инфериорности. Навешћу и пример бившег америчког председника Кенедија и његову склоност ка женама и психоактивним супстанцама. Из докумената и сведочења се види да користио кокаин, експериментисао са марихуаном и ЛСД-ом. Из књиге Роберта Далека добија се податак да је због болова у леђима користио опијатне аналгетике, затим нерегуларне инјекције амфетамина и стероида коју је примао због Едисонове болести што га је доводило до изузетне исцрпљености, малаксалости, као и раздражљивости и честих промена расположења, што је наравно доводило до његове умањене способности у обављању функције председника. Његове бројне сексуалне афере, али посебно пикантерије са две жене, Мерлин Монро и Џудит Кембел, женом озлоглашеног мафијаша Сема Ђанкане, се чак нису могле ни прикрити од очију јавности. Сексуална афера председника Била Клинтона у овалном кабинету са Моником Левински по тврдњама многих стручњака била је у директном узрочно-последичном односу са бомбардовањем СР Југославије 1999.године. Јер како се тврди, а по налогу „спин доктора“, то је био једини начин да се екстремно скрене пажња и поправи имиџ нарушене позиције председника Клинтона.

У нашој политичкој арени и даље немамо валидне податке и документе о менталном статусу наших политичара. Оно што можемо закључити на основу сведочења сарадника нашег чувеног психијатра Веселина Савића и прича и легенди са канабеа његове ординације је да се исти процес одвијао у СФРЈ под директним упливом УДБЕ (СДБ) и страних обавештајних служби. Кроз деловање три српска психијатра – др Веселина Савића, др Јована Рашковића и др Радована Караџића, покушаћу да објасним улогу психијатрије у мењању и креирању друштвених токова, као и њихову уску везаност за обавештајне структуре Запада.

У књизи Едварда Рудека и Патрика Монроа „Теорија српске завере“ добијају се фасцинантни подаци о лику и делу српског психијатра Веселина Савића и његовом утицају на политички живот у Србији тог времена. На основу докумената у које су имали увид, аутори књиге су закључили да је др Савић у једном периоду радио за Совјете, а касније и за Совјете и за Американце. Постоји податак и да је доста сарађивао са Тависток институтом у Лондону. Три пута је преживео клиничку смрт, понашао се у најмању руку екстравагантно, бавио се и хипнозом и мистиком, увек је носио пиштољ са собом. Монро и Рудек тврде да је др Савић пренео Теслине списе у Београд, али да их је, после његове смрти, ЦИА насилно отела и вратила натраг. По неким сведочењима, у његовом салону се први пут чуло за непознатог банкара Слободана Милошевића кога је др Савић највероватније упознао у Америци. Подељена су мишљења да ли је др Савић убедио Американце да је Милошевић „тај који ће променити ток историје“ или су Американци затражили од њега да уради психолошки профил Милошевића (што је много вероватнија верзија догађаја). Веселин Савић пише о Милошевићу: „Слободан Милошевић је врло занимљива особа са јаким егом и јаком ауром. Његов карактер мешавина је сасвим антиномичних особина које на први поглед могу изгледати конфузно, али су заправо идеалне за разбијање комунизма. Јаке социјалне и комунистичке идеје помешане су са архетипским националним осећањима, стога је моје мишљење да овај човек више него ико други из партије може извести промену над народом чије је ментално стање исто тако ровито и у супротностима. Потенцијални проблеми се тичу његове супруге за коју је инфантилно везан. Проблем самоубистава у његовој породици би могао постати предност – јер је то нека врста комплекса и решености да никада не оконча на тај начин…“ Др Савић је касније тврдио да је погрешио у процени (или су можда Американци погрешили?) и до своје смрти је био један од најватренијих Милошевићевих противника. У једном од сведочења наводи се да је др Савић на питање једног бившег шефа српске безбедности да предложи који би то били будући лидери опозиције у Србији које би контролисала Служба био: „Па не знам баш? А што не би били ови моји пацијенти? Било би баш занимљиво!“ – мало у шали, мало у збиљи је одговорио психијатар, а на нашу велику жалост, неко га је изгледа и послушао, бар за неке од њих…
Даљи утицај психијатара на политички правац српског националног корпуса огледа се и кроз деловање др Јована Рашковића (иначе пријатеља др Савића) и др Радована Караџића. На др Рашковића, који очигледно није имао лидерских амбиција због чега је убрзо био и уклоњен, сматра се да је делом утицај извршио и др Савић, док за страну обавештајну агентуру и контакт са њима нема правих потврда. Међутим постоји документација о мерама Службе државне безбедности које су спровођене над њим због његових контаката са „иностраним фактором“ што се може објаснити као вид притиска на њега због удаљавања од националистичке политике или заиста постојањем контаката са агентурном мрежом. Уврежено мишљење је да је др Рашковић био увучен у „дизање народа“ у Книнској крајини и не знајући да је био део веће игре, али са друге стране не треба ни занемарити његову везу са Веселином Савићем и индиректно америчком обавештајном агентуром, посредно или непосредно, свесно или несвесно, што ће неко будуће време показати.
О деловању др Радована Караџића, кроз сведочанства најближих сарадника, уочавају се његови контакти са америчком агентуром и постојање тајног документа потписаног са Ричардом Холбруком о његовом неизручивању Суду за ратне злочине у Хагу. Постоји мишљење да је сукоб и удаљавање између њега и генерала Младића управо и био тај његов заокрет проузрокован тим контактом за који се сазнало у безбедоносним структурама Војске Републике Српске, као и неке његове потоње одлуке које су биле дијаметрално другачије од претходних ставова и договора са војним врхом. Наравно, и цела мистерија о алтер егу, др Дабићу, који се крије по Београду и јавно појављује као исцелитељ којег нико не препознаје, као и касније спиновање јавности о том лику и делу, не представља ништа друго него обавештајну игру чија је кулминација спектакуларна акција хапшења и касније изручења Суду за ратне злочине у Хагу. И наравно да је свима јасно да је немогуће да цео систем мреже јатака и скривања није био контролисан од неке безбедоносне фракције или система. А да ли је симболички исцелио српски народ или није, и да ли су његови контакти са страном обавештајном агентуром битно утицали на одлуке које је доносио, остављам слободном суду сваком од нас.
Ту се поставља и питање имплементирања бивше председнице Републике Српске Биљане Плавшић на то место, и њено у најмање руку, „сумњиво“ понашање за време и после обављања те функције кроз чије деловање се уочава „невидљива рука“ америчке обавештајне службе.

 

фото: ДЕВЕТКА

Са ове временске дистанце, а опет кроз сведочења главних јунака тих догађаја, занимљив феномен је и сарадња политичког и безбедоносно обавештајног српског и хрватског естаблишмента. У вихору крвавог грађанског рата представљајући се медијски као заклети непријатељи бусајући се у груди патриотске и са једне и друге стране, у сенци игре плету мрежу превара и нераскадивих пријатељстава коју играју балкански луцидно, а све зарад енормног стицања материјалних богатстава и кроз утицај „фактора споља“ који са одобравањем наводи ка распарчавању и лакшој контроли плена.

Јер да бисмо схватили шта нам се дешава данас и да бисмо схватили утицај стране агентуре, морамо мало завртети точак историје уназад и разјаснити догађаје из прошлости на прави начин и добити одговоре не следећа питања:
Која је била улога супертајне групе на челу са Гојком Шушком, бившим министром одбране Републике Хрватске, у креирању будућег политичког плурализма на нашим просторима и како то да за тај документ из 1972. године тек сада добијамо информацију кроз сведочење бившег пуковника ЈНА? Ко су били чланови те групе и под чијом је контролом била? Која је веза између те групе и појединих националиста и вођа српске опозиције деведесетих?
Ко је (по имену и презимену) и због којих интереса имплементирао двојац Драшковић-Шешељ? Да ли су фракције те групе активне и данас на нашим просторима?
Ко је заиста био Данијел Стилен (ријалити звезда- капетан Драган) и ко је организовао његов долазак и „прање“ биографије, као и његов медијски „рамбо имиџ“? Шта је била његова улога у петооктобарском пучу у Србији и преко којих агентурних веза је усклађено његово деловање?
Да ли је Хрвоје Шаринић, бивши председник Владе Републике Хрватске и шеф кабинета председника Републике Хрватске Фрање Туђмана, био „човек за везу“ између врха српске и хрватске државе? Да ли и данас постоје „људи за везу“ између српског и хрватског државног врха? По којој матрици су створени, чији су пројекат и под чијим су утицајем српски и хрватски тајкуни?
Која то „невидљива рука“ спинује медијски простор на овим просторима?

Мислите о томе…

Наставиће се….

др Владимир Стојковић

Опет кроз систем спојених судова и строгу контролу „са стране“, а кроз наше безбедоносне службе као извођаче радова, у корену се сузбија сваки уплив здравог расуђивања и деловања у јавном дискурсу кроз медијску блокаду и „црне спискове“ јер то представља потенцијалну клицу за промену система.

***

25.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2017/09/25/dr-vladimir-stojkovic-politika-pod-kontrolom-stranih-obavestajnih-sluzbi-2/

3 гласa