Ако је и било оних који су гајили трачак наде да ће дуга пауза, промена преговарача и измењене геополитичке околности донети неке корист Србији у бриселским сесијама Београда и Приштине сада их сигурно више нема. Ако је неко икада и сумњао да је Вучић на власт дошао тек као пука марионета западних интереса сада више нема разлога за сумњу. Србија је у Бриселу прогутала још једну жабу, а основни постулат ширења савременог глобализма “постављени циљ је константа а људи који га остварују променљива” доживео још једну потврду.

Јер, Тадић, Стефановић, Дачић и Вучић као да су у истом дану цепљени анти-патриотизмом, освештани политичким неморалом и пошкропљени издајством. Како другачије објаснити континуитет у одрицању од Космета који показују сви наши преговарачи, без обзира на време и околности у којима су водили преговоре?!

Није било тешко претпоставити да ће се тај тренд наставити и 9. фебруара у Бриселу, мада се мора признати да степен Вучићеве дарежљивости према косовској парадржави представља извесно изненађење, посебно за оне који долазак енглеског спин-мајстора Алистера Кембела (творца анти-српске кампање током НАТО бомбардовања) нису повезивали са бриселским разговорима. Али, све је то врло повезано.

Но, да се прво позабавимо Вучићевим поклоном косовским сепаратистима. Прихватањем Споразума о правосуђу онако како га је дефинисао Ахтисаријев план, Србија је самопрокламованој држави “Косово” омогућила, а себи онемогућила, битан атрибут државности – спровођење закона на целој територији. У том смислу мора се посебно нагласити следеће:

  • Потписивањем Споразума о правосуђу Србија дефинитивно укида све судове и практично се одриче правне надлежности над КиМ.
  • Сви судови на КиМ судиће по Уставу и Законима тзв. Републике Косово, под њеним грбом и заставом, а судије ће полагати заклетву косовској парадржави.
  • Све одлуке у коначном исходу по редовним и ванредним правним лековима доносиће Приштина у оквиру свог правног система

Када некоме све ово омогућите и потпишете тешко можете рећи како га не признајете за државу. Тим пре што присиљавате грађане да све то прихвате. Отуда и не чуди што је тзв. косовски премијер, Иса Мустафа, објавио велику победу над Вучићем и отворено најавио признање Косова од стране Србије. Све указује на то, све иде ка томе.

Поред овог стратешког, Вучићево кротко понашање у Бриселу има и битан дневно политички аспект за одржање на власти Исе Мустафе и Хашима Тачија. Демонстрације у организацији покрета “Самоопредељење” које су се наставиле чудним самоегзодусом Албанаца према западним земљама уздрмали су позиције једва недавно формиране косовске владе, а излазак Срба из њених редова довео је у питање и њену тесну скупштинску већину. Објављивање “победе” и чињеница да ни по једном питању није морао направити никакав уступак стабилизују Мустафине политичке позиције и дају му аргументе у борби са политичким противницима. Отуда им је Мустафа поручио да “без разговора са Србијом не би било приступа северу још 20 година, као што га није било ни прошлих 15”. Да ли је Мустафа овом изјавом нешто слагао? Није.

А шта са Вучићем? Њему је, по обичају, остала демагогија, медијска манипулација и отворено лагање сопственог народа, које све више прелази у дрскост. Да видимо како се понашао у овом случају.

Почећемо од доласка у Београд Алистера Кембела, Блеровог спин-саветника који је припремао и водио анти-српску кампању током злочиначке НАТО агресије на Србију. У свом претходном тексту на овом порталу (“Шта нас чека у Бриселу”) повезали смо његов долазак са очекивањем лоших вести из Брисела. И били у праву. Будући да је, евидентно, и пре одласка у Брисел знао шта ће потписати, Вучић се концентрисао на то како ће најбезболније по себе јавности пренети лоше вести. Све је имало препознатљиви спин-сценарио Алистера Кембела.

1. Преговори су наводно завршени рано изјутра 10. фебруара и били су (опет, наводно!) тешки и исцрпљујући, па није било конференција за штампу, неугодних питања и немуштих одговора. Само озбиљна фаца и кратка изјава да се добило највише, а изгубило најмање што се могло. Крај. Нигде објашњења, нигде аргумента, нигде логике. Истина, то обраћање у раним јутарњим сатима, а затим недоступност медијима за актуелну тему, већ је познати сценарио бриселских манипулација, али све оно иза тога носи Кембелов печат. Дакле, само једна изјава Вучића, а даље су ствар преузели његови телали.

2. Током 10. фебруара, пре свега са Пинка, али и осталих националних фреквенција готово целокупне кратке вести, које иду сваког сата, биле су посвећене темпу Вучићевих активности, где се набрајало где је све српски премијер морао да се појави у неких тридесетак сати. Ко је то слушао, мора да је помислио да је Вучић некаква пчелица, која по цветном пољу “европског пута” неуморно скупља мед за своје грађане. Наравно, у том набрајању Бриселски споразум наведен је само као једна од бројних обавеза српског премијера, без икаквих тумачења и коментара. Ради се о техници манипулације “разреди-згусни” где се скривање одређених информација надокнађује вишком других(бесмислених) вести везаних за носиоца (у овом случају Вучића). Техника је иначе Кембелова специјалност.

3. Тумачење новог бриселског одрицања (наравно афирмативна) давали су углавном ниже рангирани чиновници државне управе попут Миливоја Михајловића, директора владине канцеларије за медије (био на Кембеловом предавању у Влади), Стевана Вуловића градоначелника Зубиног Потока по Јахјагиним изборима, као и представници НВО сектора, а највише рангирани био је министар правде Никола Селаковић, који се међутим није упуштао у правну анализу, већ само кратко одговорио победнички еуфоричном Иси Мустафи, да Србија неће признати Косово. Као да ће се он, Селаковић, нешто питати о томе!

4. У афирмацији Споразума о правосуђу углавном се користила Тачка 10. где се каже да ће Срби имати већину у судовима где су већински живаљ, што није бог зна какав уступак када се узме у обзир да се предвиђа проста већина у срединама где Срби чине и преко две трећине становништва. Напротив. Уосталом, шта је важно ко је судија када суди по косовским законима, а заклетву полаже на њиховој застави?!

5. У својим хиперактивностима дан после бриселске сесије Вучић је пласирао низ “добрих” и “охрабрујућих” вести, углавном о смањену незапослености и екномском расту, што је манипулативна техника “преусмеравања пажње”, такође Кембелов специјалитет избрушен током бомбардовања СР Југославије и Ирака. А и сви подаци које је изнео су статистичке манипулације какве је користио Динкић.

Могли бисмо набројати још неке трагове Кембелове присутности у активностима на омиљену Вучићеву тему како грађанима угурати у уста жабу уз што мањи губитак рејтинга, али и речено је сасвим довољно да се схвати зашто је овај осведочени србомрзац посетио Београд почетком фебруара и у чему заправо помаже Вучићу. Питање Вучићевог моралног кодекса да прима и ангажује човека најдиректније умешаног у бомбардовање свог народа оставићемо сада по страни.

Оно што се, међутим, мора поставити као питање након прве бриселске рунде у новом преговарачком саставу и њених резултата, јесте шта се, на основу ње, може очекивати даље у том процесу, односно докле ће Вучић бити спреман да иде у заокруживању косовске државности?

Бојим се да нам је премијер из Брисела послао веома лоше сигнале. Из онога како се он тамо понашао и шта је постигао очигледно је не само да је спреман да иде до краја у признању косовске независности, већ и да свесно убрзава тај процес. Да кренемо редом:

Прво, он очигледно прихвата решења тзв. Ахтисаријевог плана као оквир за преговоре, а тај документ као циљ има успостављање косовске независности. У досадашњем току тзв. “преговора” српски преговарачи нису изборили чак ни један зарез више у односу на оно што им је прописао Ахтисари. Чини се да нису ни покушавали! Зашто, ако се зна да је тај документ практично мапа пута Косова у независност и да као крај процеса предвиђа међусобно признање две државе? Тај докуменат је званично одбачен у СБ ОУН као супротан Резолуцији 1244. Зашто онда српски преговарачи прећутно прихватају његову имплементацију под именом Бриселски споразум? Зашто то сада чини и Вучић, јер Споразум о правосуђу регулише ову област баш онако како то пише у Ахтисаријевом плану?

Друго, Вучић је у старту показао да је спреман да прихвати капиталне уступке а да за узврат не добије ништа.

Треће, његова спремност да читаву област правосуђа, изузетно правно сложену и политички осетљиву, чак и са овако слабим гаранцијама за Србе, преломи преко колена на само једном састанку показује да му се негде страшно жури. Чак ни Тачи се не би бунио да је решавање ове области, у којој све даје а ништа не добија, Вучић развукао на пар састанака. Али, не, он жури! Где? И зашто, када зна да на крају процеса стоји признање?

Четврто, Вучић показује евидентну намеру да и по питању бриселских разговора о Косову задржи свој безумни апсолутизам. За разлику од шиптарске стране која је након сваке бриселске рунде подносила извештај свом “парламенту”, Вучићу тако нешто не пада на памет. Зашто ако има такву већину да може изгласати све што му се прохте. Одговор је једноставан – жели да избегне јавну расправу и публицитет.

Узимајући у обзир све ово, не треба се заносити илузијама да ћемо из Брисела чути било какве добре вести у погледу статуса јужне српске покрајине. Пре него су направили своју срамну и непринципијелну коалицију садашњи српски властодршци су очигледно са евроатлантистима договорили цену, а Космет је несумњиво био део тог пакета. И то је представа коју ОНИ називају Бриселским процесом. Уосталом, Вучић се много више изнервирао што му је пролазник у Бриселу узвикнуо “Живео Шешељ!” него што је у цугу потписао предају српског правосуђа косовској парадржавној творевини. Јер, они са којима се договарао нису му рекли да је и Шешељ део сценарија …


Извор: Корени

www.ceopom-istina.rs/kosovo-i-metohija/vuchi-eva-darezhlivost-u-briselu/

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ