Нико није израчунао колико би државу коштао улазак у пуноправно чланство НАТО. Углавном се разматрају политичка питања потенцијалне интеграције, а само НАТО званичници, као аргумент интеграције, спомињу економску стабилност државе, која би наводно чланством у НАТО постала економски стабилна и просперитетна.

У Србији и БиХ, раније и Хрватској, оформљене су и одређене организације, које заговарају чланство у НАТО, као што су то Сјеверотлантисти или Атлански савез, које упорно говоре о економској стабилности државе, која постане члан НАТО. Да све то није тако, тј. да је то неистина, демантује их стварност држава, које су члан НАТО, као што су то: економске кризе у Грчкој, Португалији и Шпанији, низак животни стандард у Бугарској, Румунији и Албанији и дужничко „ропство“ у Пољској. Најбољи примјер, колико кошта улазак у НАТО, јесте куповина униформе за ОС БиХ, набављена у Америци, на коју је БиХ платила и ПДВ, док домаће фабрике трикотаже пропадају, а радиле су и у ратним условима и шиле униформе. Модернизација, опремање, интероперабилност и интеркомпактибилност војних снага по непостојећим стандардима, подразумијева куповину америчко-европског наоружања. Америчка доминација у НАТО-у, наметнула је ткз. интероперабилност кандидатима за НАТО, који морају да испуне ткз. стандарде, којих нема у НАТО. Основни војни стандард је онај који се односи на елиминисање руског наоружања и куповину америчко-европског. Ако упоредимо издвајања чланица НАТО и цијене одређених борбених система, које чланица мора да набави, да би била интероперабилна, долазимо до података о огромним финанцијским средствима. Једном купљено оружје тражи непрекидну куповину резервних дијалова, муниције и ремонт, а развојем новог оружја, куповину и тог новог оружја и тако у недоглед.

Буџет БиХ за одбрану је 300 милиона КМ, што у односу на БДП БиХ од 18 милијарди $ (2014.г.), значи да би издвајање за одбрану до 2% (захтјев НАТО) од БДП требао бити 600 милиона КМ или два садашња буџета.

У земљама које су чланице НАТО годишња издвајања по једном војнику крећу се од 30.000 до 100.000$ (Хрватска 26 000$, Словенија 21 000$, Албанија 6 100$, Грчка 36 000$ по војнику годишње). Ако би БиХ издвајала по војнику испод просјека, тј. ако издваја бар 20 000$ по војнику, као у окружењу, на 10 000 војника би то било 200 милиона$ годишње.

Када је у питању набавка борбених средстава, потребно је поћи од садашње структуре војних снага БиХ: три бригаде, једна логистичка и једна авијацијска бригада, команде и центри за обуку и логистичка бригада. Најбитније су бригаде, као тип организације војних снага, у којима постоје три батаљона и један оклопно-механизовани батаљон и један артиљеријски дивизион, а у авијацијској бригади једна ескадрила борбених авиона и једна ескадрила хеликоптера. Наоружање ОС БиХ, наслијеђено је од ЈНА и израубовано у рату, тј. БиХ би морала купити нове борбене системе.

Набавка ескадриле борбених авиона (12-16 авиона): Цијена борбеног авиона без опреме и резервних дијелова, креће се од 33 милиона$ (руски Сухој 30К), 50 милиона евра (француски Рафал), до 290 милиона$ (амерички Ф-22 Рипорт), или ако узмемо просјечну цијену једног авиона од 50 милиона$, значи да би за куповину 16 авиона требала да издвоји 800 милиона $. И то само за куповину „голог“ авиона, без опреме и резервних дијелова. На тим авионима би морала да се спроводи обука пилота, ремонт и модернизација. Ремонт једног авиона је 20 милиона$ (након 600 сати лета), што заједно са обуком пилота (600 000 $) и пратећим средствима (30% почетне цијене авиона) је енормно скуп пројекат за било коју државу. Обука пилота, нпр. у Италији (НАТО) је 600 000$ по пилоту, а на сваком авиону треба имати 3 пилота, тј. ако би БиХ и имала авионе, морала би да плаћа обуку 50 пилота до 30 милиона$. Истина не све одједном.

Набавка ескадриле борбених хеликоптера (18-24 хеликоптера): Цијена зависи од намјене. Нпр.руски вишенамјенски Mи171 од 6,5 милиона$, ремонтовани амерички 4,1 милиона$. Ако је просјек 5 милиона$, то значи да би требала да да 120 милиона$, плус додатна средства за обуку пилота.

Набавка оруђа за 3 артиљеријска дивизиона (3×18+16 оруђа=70 оруђа):
Најјефтинији је српски топ Нора 155 mm, који кошта 100 000$, америчка вучна хаубица M198 530 000$, шведска самоходна хаубица Aрцер 4,17 милиона$, и најскупља њемачка хаубица ПзХ2000 3,5 милиона$ за коришћена или 10 милиона$ за нова оруђа. Ако је просјечна цијена 4,20 милиона$, онда би БиХ за артиљеријска оруђа (54 оруђа бригаде и 16 оруђа за обуку=70 оруђа) требала да издвоји (70×4,20) до 300 милиона $, без муниције, резервних дијелова и ремонта. Обука се може реализовати у БиХ.

Набавка 3 оклопно-механизована батаљона (3×20=60 тенкова и 3×10 транспортера=30 транспортера, и по 10 лаких оклопних возила за војну полицију, извиђаче и диверзанте=30, или укупно 60 оклопних возила). Цијена једног тенка, без опреме и резервних дијелова је од 3,25 милиона $ (руски Т-90), до 9,3 милиона$ (француски Леклерк АМX56). Еуски не може да купи, тј. купила би европске, нпр. њемачки Леопард 2, од 4,5 милиона $, или за 60 тенкова (60×4,5) да да 270 милиона$. Обука се може реализовати у БиХ. Цијена једног оклопног транспортера и то најповољнијег америчког лаког оклопног возила је пола милиона$, што значи да би за лаке транспортере (30×0.5), требала да да 15 милиона$ и за потребе специјалних јединица (30 оклопних возила) још 15 милиона$, тј. укупно 30 милиона$ за лака оклопна возила, а уколико би били гусјеничари, који су 3 пута скупљи, 45 милиона$, што са 15 милиона$ за лаке, чини укупно 60 милиона$.

Набавка пјешадијског наоружања, за сваког војника, тј.набавка 10 000 комада јуришних пушака за професионални састав и 5 000 за активну резерву, пиштоља за официре и специјалних врста оружја (снајпери, митраљези, хемијске пушке, ручни бацачи и сл.). Цијене ових средстава су недоступне, али примјери окружења говоре да пуно коштају, нпр. Црна Гора је дала 2,5 милиона$ за набавку пешадијског оружја, за 3 000 војника. БиХ би на том примјеру морала да плати 5 пута више, тј. 15 милиона$.

Набавка осталих борбених средстава (систем противваздушне одбране, ракетни систем, радари и сл.) за која држава мора прво да се опредјели, који род војске да буде приоритет развоја и онда да врши опремање. Нпр. Хрватска је у програму Партнерство за мир, купила 5 радарских система од САД, за 105 милиона$, са оперативним центром у Мађарској, а чланством у НАТО, морала је да купи и оперативни центар за 340 милиона$. Хрватска купује америчко наоружање и кроз споразум СОФА, наметнут од НАТО-а, обавезала се, као и све државе (и Србија), да дио војних капацитета, о свом трошку, уступе за стационирање НАТО снага, уз истовремено слање својих снага тамо гдје то НАТО тражи. У вези с тим, Хрватска има проблем јавности око америчког базирања на Пељешцу, ремонта америчких ратних бродова у Ријеци и коришћења полигона Слуњ за НАТО вјежбе. Ови системи су веома скупи и могу да коштају државу и преко 500 милиона$.

Учешће ОС БиХ у мисијама НАТО: Веома специфично питање за БиХ, која у Партнерству за мир, учествује у тим мисијама, али се ослања на ресурсе чланица НАТО, нпр. у мисији ИСАФ. Интеграцијом у НАТО, држава сама сноси трошкове обуке, припреме и употребе својих војних снага у мисијама НАТО. Стога, мора да направи посебан камп за обуку јединице. Нпр. Србија, већ неколико година гради камп Бујановац за 10 милиона$. Без обзира на број војника, БиХ би градила исти камп од 10 милиона$. У тим камповима војне снаге, морају да имају најмање по један примјерак борбених система, који се користе у мисијама и држава мора да одреди одређени број возила, наоружања и опреме, која ће бити само за те мисије, што подразумијева додатна издвајања, која коштају колико и изградња кампа, тј. 10 милиона$. Сама сноси трошкове упућивања, што подразумијева потпуну логистичку подршку и додатна издвајања за те мисије. Нпр. Бугарска је у 2008.г. дала 68 милиона$ за учешће у ИСАФ. Највећи проблем настаје када држава нема средстава за финансирање мисија, па долази до задуживања, нпр. Хрватска је за 30 војних полицајаца у Сијера Леоне издвојила 6 милиона$, а данас има 560 војника (батаљон) у Авганистану (покрајина Кундуз). Сваки припадник мисија добија далеко већу плату, због ризика по живот, нпр. БиХ је за сваког у мисији ИСАФ, дужна да додатно издваја и до 40 000 КМ по војнику, и када није могла отворени су судски спорови војника против државе, тј. на годишњем нивоу слања 100 војника у ИСАФ кошта 4 милиона КМ само за плате, а пуноправним чланством плаћа све остало. Послије првог упућивања у мисију, чланица шаље нове контингенте, нпр.Хрватска од 30 војника (вод) стигла до 600 војника (батаљон), тј. њена издвајања само за плате војника у тим мисијама повећана су 10 пута или Пољска у Авганистану има 1 800 војника и таји давања за ту мисију, пољски генерал командује ¼ територије Авганистана. Чланство у НАТО, подразумијева учешће у мисијама и повећање издвајања, што би БиХ, коштало и до 30 милиона $ годишње.

Изградња војних база по моделу НАТО: БиХ је условљена од НАТО, да своје војне локације сведе на 63, на којима ће бити смјештене ОС БиХ, полигони за обуку, војни аеродроми, складишта наоружања и команде ОС. Све локације су из ЈНА, дјелимично уништене у рату и многима је истекао рок употребе, тј. БиХ би пуноправним чланством морала да издвоји огромна финанцијска средства за инфраструктурне пројекте на тим локацијама, који се односе на стандарде (нпр. за становање, раздвајање калибара, мина, експлозива, горива, и сл.). ОС БиХ раде на тим стандардима, али је то далеко од НАТО и није израчуната цијена војне инфраструктуре.

Остали трошкови: заједничке вјежбе, обука, набавка резервних дијелова, муниције, опремање резервног састава и сл, који су до 30% од војног буџета или ако нису предвиђени, онда држава врши посебна давања.

Колико је коштало чланство у НАТО, као искуство других? Искуства интегрисаних држава у НАТО и оних које чекају интеграцију, показују: да ниједна држава није постигла економску стабилност.
1. Источноевропске државе су уласком у ЕУ и НАТО имале одређени економски раст директних страних улагања, али су иста престала и окренуле су се ка задуживању. Нпр. Пољска, од 37 милијарди$ дуга прије интеграција, стигла на 157 милијарди$, само за 8 година, и даље се задужује, Естонија, од 0,9 милијарди$ стигла на 14,6 милијарди$. Источноевропско искуство демантује „економски процват„ њихова економска стабилност је катастрофална, уз раст давања за одбрану и куповину оружја.
2. Пољска је купила америчке пушке, уништава руско оружје, гаси војну индустрију, дала 3,5 милијарде$ за куповину америчких авиона F-16 и купује F-16S, на лизинг. Има симболичан споразум, да прозиводи компоненте за америчку „цесну”, финансира мисије. Пољско искуство је раст спољног дуга, учешће у мисијама и нестанак војне индустрије.
3. Румунија годишње даје 173 милиона$ за куповину опреме од домаћих произвођача, даје 300 милиона$ за оружје САД путем кредита. Условљава се антиракетним штитом, али се заузврат не дају компензације. Румунско искуство је веома болно за Србију и БиХ, јер би могло доћи до инсталирања антиракетног штита, без било какве компензације.
4. Мађарска купила 14 авиона „Gripen„ на лизинг, тенкове даје Украјини. По неким подацима (1990-2014.) за 24 милијарде$ купила оружје „западног типа„ и то кредитима. Мађарско искуство је кредитно задужење.
5. Бугарска, овисна од САД, морала да напусти војне базе на југу, да дозволи стационирање америчких снага (4 базе), подржала инсталирање антиракетног штита, финансира мисије и купује војну технику од америчких произвођача, издваја 1,5 милијарду$ за одбрану и из посебног фонда до 1 милијарде$ за куповину оружја. Бугарско искуство је учешће у мисијама, страно војно базирање и посебан фонд за куповину оружја.
6. Грчка купује америчке авионе F-16S за 1,9 милијарди$, да би парирала Турској, иако су обје у НАТО. Грчко искуство је нужност куповине оружја, да се парира противнику који је у НАТО, што може бити модел и за Србију, како би парирала ткз. држави Косово у НАТО.
7. Турска купује америчко оружје, учествује у мисијама , дозволила је америчко војно базирање, друга је војна сила у НАТО по броју војника, пета по издвајању за одбрану. НАТО не условљава Турску, јер му је потребна као исламски савезник. Турско искуство је непримјењиво у Србији, која не може да компензира интеграцију за не признавање ткз. државе Косово.
8. Чешка је, прво профитирала интеграцијом (из НАТО буџета добила 1,5 пута више него из чешког), а сад се задужује, изнајмљује ескадрилу „Gripen„ иако има стабилну економију, високу куповна моћ и суфицит. Чешки извоз је 145 милијарди$, а Србије 8 милијарди$, што значи да би Србија морала да оствари годишњи извоз од 150 милијарди$, да би могла да изнајми ескадрилу „Gripen„. Чешко искуство је изнајмљивање војних система.

9. Македонија је 90тих своју судбину предала у руке САД и НАТО, њена будућност се креира у НАТО и САД, купује америчко наоружање, дозовила је коришћење територије за НАТО-напад на Србију. Македонско искуство је болно и показује да без обзира на НАТО опредјељеност и куповину америчког оружја, држава је и даље нестабилна.

10. Словенија не купуje оружјe и не изнајмљује авионе, актуелна је афера куповинe шведских војних возила, а производила је ТАМ возила за ЈНА, која су имали предности у односу на иста у НАТО. Словеначко искуство говори да је утопија производња и продаја оружја другима.
Простим сабирањем показатеља, потенцијална пуноправна чланства, долази се до тога да би БуХ, у првој фази (5 година) остварене интеграције, морала да издвоји до 3 милијарде$, или годишње до 600 милиона$, за куповину борбених система, без резервних дијелова, уз издвајање за буџет одбране од 600 милиона КМ годишње, тј. у односу на садашњи да га повећа за два пута, и да формира посебан фонд за интероберабилност, који је раван годишњем буџету за одбрану. Начин на који би то постигла је кредит.

Постоје ли друга рјешења?

Постоје, у зависности од стратегија, којих БиХ нема и односе се на страно војно базирање (нпр. америчко), давање територије за обуку страних војних снага (нпр. војни полигон Мањача) или за инсталирање антиракетног штита. Та рјешења би смањила издвајања, али би довела БиХ у неповољну позицију, у односу на друге (нпр.Русија) и окружење (Србија, Хрватска). За то не постоји консензус у БиХ. БиХ може само да изабере: задуживање, компензације, лизинг, изнајмљивање, страно војно базирање, антиракетни штит и сл. Чланством у НАТО, долази до губитка идентитета нација, које дијеле англо-саксонске вриједности, учествују у ратовима, који их се не тичу и сл. То је цијена милитаризма, коју плаћају будуће генерације и која се не може израчунати.

Да ли чланство у НАТО значи привлачење страних инвестиција? Не!
Да ли чланице НАТО финансирају само своје чланство у НАТО? Не! Финансирају и различите мисије НАТО, у којима су принуђене да учествују, што је десетоструко више од трошкова чланства у НАТО-у.

Да ли чланство у НАТО значи економски просперитет? Не! Најбољи аргумент су Грчка и Румунија, које економску стабилност дијеле сами (унутрашња, државна, дужничка), јер НАТО нема фонд за помоћ угроженим економијама, а безбједносне кризе дијеле са НАТО. Ниједна чланица НАТО није постигла економску моћ, војну способност и остварење националне безбједности. Војна моћ је гарант националне безбједности, зато је неопходан развој војних способности, који подразумијева модернизацију. БиХ је за 10 година, за одбрану издвојила 3 милијарде КМ, а да је то дала у економију, не би била кредитно везана ни за кога. Сва искуства чланица НАТО, говоре о куповини веома скупог америчко-европског оружја, која „цвјета у НАТО тржишту“ резервисаном за америчке компаније . НАТО интеграција нема додира са економским развојем. Интеграцијом у ЕУ и НАТО, западно-европске државе су постигле економску моћ, а источно-европске и балканске економску нестабилност и пораст спољњег дуга.

Може се израчунати, колико кошта куповина оружја, изражена у новцу, али се не може израчунати и нема цијену све оно што се губи НАТО чланством и што ће платити генерације, које тек долазе.
Ко каже да НАТО не кошта нек докаже другачије.

Ауторизовани текст: мр. Драгиша Вулин

facebookreporter.org/2016/10/16/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%88%D0%B0-%D0%B2%D1%83%D0%BB%D0%B8%D0%BD-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B8%D1%85-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%BA%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B0/

2 гласa