• Одмах после кијевског Мајдана, предвидео сам да предстоји страшна борба између Евроазије (нас) и САД (атлантизма) изван наше територије (у бившој Украјини) и између патриота и атлантистичке мреже унутар Русије. Све се тако и догодило. И, морамо признати да смо претрпели привремени пораз од своје шесте колоне
  • На сату Новоросије није мај ‘45, него јесен ‘41. Зато је и дан НАШЕ Победе тек пред нама. Прилично далеко испред нас
  • Али, ми све видимо, све схватамо и све памтимо. И то ко се како држао у протеклој трагичној, херојској и мученичкој години. Ми памтимо све који су погинули. Памтимо оне који су се држали до краја. Памтимо оне који су бежали, који су се повлачили и поколебали. Памтимо све који су лагали, крали и издавали. Све памтимо. Ми сада о шестој колони знамо много више
  • А Американци су нас наградили у свом стилу: санкцијама. И то је праведно. Јер, ствари стоје овако: или ми или они. Свако има свој ров. Зато би чудно било очекивати из другог рова подршку или поклоне. Отуда стижу само проклињања и меци. То је праведност рата, највиша праведност
Пише: Александар ДУГИН

    ДОШЛО је време да објасним због чега сам пре пола године битно скратио своје политичке коменаре.

    Одмах после кијевског Мајдана, предвидео сам да предстоји страшна борба између Евроазије (нас) и САД (атлантизма) изван наше територије (у бившој Украјини) и између патриота и атлантистичке мреже унутар Русије. Све се тако и догодило.

    Тада сам понудио овакву шему (напомињем да је то било одмах после Мајдана, а пре Крима):

    1 фаза: радикалне снаге Запада ће избацивати нашу базу из Севастопоља и убрзано увлачити Кијев у NATO, а пета колона унутар Русије ће нападати с леђа („маршеви мира“);

    2 фаза: ако ми узимамо Крим – сударићемо се и са умереним снагама на Западу (CFR - Кисинџер) и са шестом колоном унутар Русије (шеста колона су умерени западњаци-прагматичари) која ће учинити све да се на томе зауставимо јер је њен циљ – да онемогући Руско пролеће;

    3 фаза: ако узмемо Новоросију, појавиће се питање – узети или не узети Кијев. А управо ту је скривена највероватнија опасност да дође до директног сукоба са NATO. Дотле ће тај сукоб бити мало вероватан или сасвим нереалан. А после тога ће шеста колона бити свргнута и доћи ће до Конзервативне Револуције…

Саплели смо се у другој фази. Шеста колона се поставила као зид: Донбас није наш, то је тема за федерализацију Украјине.

    Сви у патриотском блоку који су мислили друкчије, били су подвргнути директним репресијама (нестали су са малих екрана, били прогоњени, избацивани са посла, позивани у полицију и судове итд).

    Суочена са Руским Пролећем, шеста колона се мобилисала и нанела „унутрашњој Новоросији“ разоран ударац. Чак је међу псеудо-патриотама нашла грлате улизице и почела да нас напада „по целом фронту“. Морам да признам: противници нашег ангажовања у Украјини су победили.

    То није победа у рату, али су ту битку добили.

    Шеста колона је убедила руководство да Руско Пролеће треба гасити. И, оно је пригушено.

    Упркос томе, људи који су по зову Велике Русије отишли у Донбас – такође су се поставили као зид и својим грудима заштитили и Москву. Ти људи нигде нису ишчезли. Они су и даље у редовима донбаских устаника. Они су на линији пред финале.

    Они су се пробудили и никада више неће заспати.

    Запад нам такође ништа није опростио. Запад се са „Крим-је-наш“ – упркос хипотетичким уверавањима шесте колоне – никада неће сложити. НИКАДА. А ако Западу буде потребно да са нама започне рат, он у било ком тренутку своје послушне пионе из кијевске хунте може послати на Перекоп (место одакле почиње граница Крима).

    Биће све као поводом Дебаљцева: сви осим нас сматрају Крим делом Украјине. А управо ова теза руши сву аргументацију противника мешања.

    Зато је све још пред нама. Глупо је говорити о разочарењу или неправди, о обманутим очекивањима или издаји. Све ово је битка коју смо ми – Руси – изгубили. Последња година је наш дан пораза.

    Изгубили смо битку против шесте колоне. То морамо признати.

    Ако све буде ишло овако као што сада иде – мораћемо да одступамо још неко време.

    Шта да се ради, понекад и ми губимо. Штавише, Руси често губе битке, али по правилу – добијају ратове. За разлику од Немаца који побеђују у биткама али губе ратове.

    На сату Новоросије није мај ‘45, него јесен ‘41. Зато је и дан НАШЕ Победе тек пред нама. Прилично далеко испред нас.

    Али, ми све видимо, све схватамо и све памтимо. И то ко се како држао у протеклој трагичној, херојској и мученичкој години. Ми памтимо све који су погинули. Памтимо оне који су се држали до краја. Памтимо оне који су бежали, који су се повлачили и поколебали. Памтимо све који су лагали, крали и издавали.

    Све памтимо. Ми сада о шестој колони знамо много више.

    Американци су нас наградили у свом стилу: санкцијама. И то је праведно. Јер, ствари стоје овако: или ми или они.

    Свако има свој ров. Зато би чудно било очекивати из другог рова подршку или поклоне. Отуда стижу само проклињања и меци. То је праведност рата, највиша праведност.

    Тако је такође и са издајницима. Они су увек били, постоје и постојаће. Неко мора бити издајник. Тако је то увек.

    Без обзира на њих, чак и они који нису јаки или су сумњичави – ипак се одлуче и кажу: не, такав олош попут њих – ми не желимо да будемо.

    Свако има свој смисао. Имају га и издајници. Понекад је тај њихов смисао мучан, али је најважније што он ипак постоји. Бесмисленост убија а смисао васкрсава.

    Зато и наше искушавање протеклом страшном годином – годином мучења Руског Пролећа – такође има свој смисао.

    То ћемо схватити ако будемо о свему размишљали. Наћи ћемо га – ако га будемо тражили.

    Хероји Руског Света, рођени наши устаници Новоросије, свети људи побуњеног Донбаса: Слава вам!

fakti.org/rossiya/dugin-rusi-gube-bitke-ali-dobijaju-ratove-nemci-dobijaju-bitke-ali-gube-ratove

Прочитај без интернета:
0 гласовa