Дописник „Вести“ и доајен спољнополитичког новинарства Дејан Лукић први пут пише како је као извештач Тањуга присуствовао драми приликом првог покушаја свргавања неприкосновеног либијског вође Моамера ел Гадафија 15. априла 1986. године.

Повод су оптужбе бившег команданта оружаних снага Велике Британије, лорда Ричардса, да је удар којим је Гадафи оборен 2011. године, а у коме су учествовале и британске ваздушне снаге – био нелегалан.

Моамер ел Гадафи (1942-2011) владао је Либијом од 1969. до мучког убиства. Током 42 године владавине заосталу државу претворио је у најбогатију земљу Блиског истока. Био је велики пријатељ Југославије у којој се једно време и школовао.
Својевремена брза политичка и физичка ликвидација лидера Либије, Моамера ел Гадафија и даље, као проклетство, прогони духове у Великој Британији. Национални Савет за државну безбедност нашао се на удару, након што је бивши командант оружаних снага Британије, лорд Ричардс, покренуо у Парламенту бурну дебату.

„Велики успех“

Лорд Ричардс, кога је подржао велики број посланика, захтева сада да се либијска афера стави под критичку анализу, а Национални савет за безбедност хитно реформише како би се убудуће спречила свака војна интервенција британске војске на друге земље без јаког разлога који би се директно тицао безбедности Британије.

Вести
Специјално из Лондона: Дејан Лукић

Лорд Ричардсон сада у Парламенту позива на „свеобухватну дебату“ о либијском случају иако је, као тадашњи командант Оружаних снага Велике Британије, управо он тражио не само „оштру ваздушну акцију“ него и слање британских чизама на либијско тло.
Ваздушна кампања бомбардовања Либије и физичка ликвидација Гадафија након западне директне војне помоћи либијским, исламистичким побуњеницима, проглашени су одмах „великим успехом“.

Као последица тог „великог успеха“, Либија је данас земља у хаосу, утонула у оружани обрачун регионалних милиција, међуплеменских сукоба; привреда некада просперитетне, нафтом богате земље, овог тренутка је у потпуном колапсу; Либијци масовне беже преко Медитерана у Европу, а Исламска држава је, практично, господар бивше Џамахирије.

У најновијем рапорту Комитета за спољне послове Доњег дома Парламента у Вестминстеру, сада након обављеног посла промене режима у Триполију и – „жалим случај“ – потоњег убиства Гадафија од стране побуњеника, у британском Парламенту се наједном, пост фестум, установљава да су бомбардовање Либије и промена тамошњег режима (за рачун Империје) били „опортунистичка политика“ тадашње власти у Лондону (Камерон); те да је та кампања имала „нелегалан“ циљ – „промену режима“, у страној држави која није „витално угрожавала“ безбедност Британије.

Лош план
Такође се тек – „меа кулпа“ – дозвољава да је влада, сада већ бившег премијера, Дејвида Камерона, „преувеличала“ разлоге за ваздушну интервенцију у Либији, а минимизирала, или није уопште предвиђала последице агресије.

„Британска оружана акција била је дело лоше испланиране интервенције чије последице данас видимо у Либији“, стоји у парламентарном рапорту изнесеном пред посланике, уз позив Криспина Бланта, председника Спољнополитичког комитета да се обави дебата о, практично, неуспеху либијске кампање која је за резултат имала и свирепо убиство – метком у чело са кратког одстојања – већ заробљеног (од стране побуњеника) Моамера Гадафија.

Промена режима је манир и начело Империје, испред кога, по правилу, наступа диригована медијска паљба као „артиљеријска припрема“ за правдање „хуманитарне“ употребе ратних авиона, ракета и базука.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/602041/Duh-Moamera-Gadafija-lebdi-nad-savescu-Britanije-1-Veliki-voda-je-morao-da-umre

Прочитај без интернета:
0 гласовa