Дописник „Вести“ и доајен спољнополитичког новинарства Дејан Лукић први пут пише како је као извештач Тањуга присуствовао драми приликом првог покушаја свргавања неприкосновеног либијског вође Моамера ел Гадафија 15. априла 1986. године.

Повод су оптужбе бившег команданта оружаних снага Велике Британије, лорда Ричардса, да је удар којим је Гадафи оборен 2011. године, а у коме су учествовале и британске ваздушне снаге – био нелегалан.

Промена режима је манир и начело Империје, испред кога, по правилу, наступа диригована медијска паљба као „артиљеријска припрема“ за правдање „хуманитарне“ употребе ратних авиона, ракета и базука.

Како све то изгледа и како се то изводи, видело се широм света – укључујући и Србију. Такође се видело и у првом покушају Запада да уклони Гадафија – живог или мртвог – са власти у Либији, пре 30 година, тада у верзији амеро-британског бомбардовања резиденције Гадафија и покушаја да се у Либији устоличи послушна власт – па макар то били и ови џихадисти који тренутно господаре земљом.

Обојица сте луди!
Случај је хтео да као дописник Тањуга из Либије присуствујем драми, извештавам и сведочим о том првом (неуспелом) покушају Империје да убије Гадафија.

У мирнодопске вечери Триполи је сав у шареним светлима бродића усидрених у градској луци. Источњачка музика трешти и запљускује обалу. У спарно, летње небо извију се праменови дима са стотина роштиља поређаних дуж обале, у дугом низу, као клавијатура на великом пијану. Тупо ударају бубњеви и звече даире… Ово сад је, међутим, нешто нестварно, као да је град изненада испустио душу. Ни сенка да промакне. Полумрачном улицом протрчи залутали пас – и животиња некуда од нечега бежи… Све је занемело. Чујем властито дисање и ехо корака који ми се враћа од сабласних зидова, спуштених жалузина и са прозора, на брзу руку окованих даскама…

С неких двеста метара даље долази кроз глуву тишину и густи мрак, ритмичко ударање таласа о камење у градској луци.

Од дописништва Тањуга у близини – куда сада журим – до Гадафијеве куће у кварту Баб ел Азизија, има једва два километра ваздушне линије.

Муамер ел Гадафи (1942-2011) владао је Либијом од 1969. до мучког убиства. Током 42 године владавине заосталу државу претворио је у најбогатију земљу Блиског истока. Био је велики пријатељ Југославије у којој се једно време и школовао.

Звони.
– Где ти је „газда“ – удара у слушалицу глас из Београда. Зове директор агенције Михаило Шарановић.
– У кући – одговарам.
– Па, је ли он луд! Они су већ кренули на њега. А шта ти радиш, где си?
– Чекам да стигну. Идем као дух пустим улицама и не верујем очима.
– Шта то не верујеш?
– Да је Триполи већ мртав…
– Па, и ти, изгледа, ниси нормалан.

Дух Моамера Гадафија лебди над савешћу Британије (1): Велики вођа је морао да умре
Глава, па информација
Не верује да је Гадафи још у резиденцији која му је, уједно, и породична кућа. Цео свет прати лет фантома Ф-16, од како су кренули са Британског острва – „да га убију“. Биће овде, над градом, ускоро, после пола ноћи… Већ су прелетели Пиринеје…

– Провери, ако можеш, још једном, да ли је још у кући… Молим те… Али, чувај главу. Гледај где ћеш да се склониш… Склони се у нашу амбасаду… Глава, па информација…

У хотелу Баб ел Бахр, на самој обали мора, откуд журим кроз ову аветињску ноћ пре него што почну да бомбардују, ни живе душе. Нестали и гости и особље. Рецепција празна. Ресторан, летња башта, паркиралиште – све пусто.

Усред те глуве празнине, нестварна као дух, седи Мери Колвин, дописница америчке новинске агенције Асошијетед прес. Мери је стара познаница са блискоисточних ратишта. Звала ме малочас сва престрашена. Сама је. Сви остали страни новинари, њих око две стотине, либијске власти су стрпале у хотел Ел Кебир. Американци то већ знају – Триполи је пун њихових шпијуна – тамо, ваљда, неће да гађају.

– Провери још једном (где је Гадафи) – запомажу из Београда.

У Маршалату на Дедињу траже од Тањуга да их из минута у минут обавештава шта се дешава у Либији Титовом пријатељу, Гадафију.

– Проверено, човече!

У два сата и два минута после пола ноћи као да нешто страшно и сабласно пројури кроз собу. Једно за другим, па остали… Невидљивим крилима, у потпуној помрчини, размичу таму. Са полица падају вазе и свећњаци; на зидовима се љуљају слике… Улећу у бришућем лету са обале, зањишу целу кућу; „излећу“, па за коју секунду истресу потмуле детонације, ту негде у близини…
За дописника новинске агенције, ово је једном или никада у животу. Све или ништа, „Ва банк“

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/602278/Duh-Moamera-Gadafija-lebdi-nad-savescu-Britanije-2-Jezivi-nalet-nad-avetinjskim-gradom

Прочитај без интернета:
0 гласовa